ĆUTANJE JE ZLATO

Zlato, plemeniti metal ili personifikacija bogatstva, izuzetno je zastupljeno u narodnim poslovicama ali i u drugim segmentima društvenog života, sve do književnosti. Izazovu nisu uspeli da se odupru ni Jovan Dučić : BLAGO (čitaj zlato) CARA RADOVANA, ni Vasko Popa : OD ZLATA JABUKA. Devedesetih godina prošlog veka pa sve do dana današnjeg, zlato, najčešće u obliku ogromnih krstova uz dodatak dragog kamenja, viđali smo i viđamo udenuto između silikonskih polulopti estradnih umetnica i kratkovratih, širokoplećastih i izbrijanoglavih predstavnika dela našeg naroda koji oko vrata nose debele zlatne lančine čija težina ponekad prelazi 3 kilograma. O obaveznom naoružanju poslovica ne govori ništa, te ga neću ni ja spominjati. O zlatu Kralja Aleksandra u švajcarskim bankama, ispredale su se legende. Ako prošetate Beogradom uz povećanu pažnju, sa iznenađenjem ćete shvatiti da broj zlatarskih radnji (uz apoteke i pekare) daleko nadmašuje broj kafana koje su ne tako davno bile zaštitni znak Beograda! A to je već za Riplija! Kada je reč o ćutanju, onda stvar stoji ovako : U nas je ćutanje rezervisano samo za mrtve. Počev od prve dernjave pri izlasku iz majčine utrobe, naš narod neprekidno priča, "melje." Okruženi smo kakofonijom! Glasovi, ženski, muški, dečji, stvorili su zvučnu, govornu kupolu nad zemljom Srbijom. Znajući za gore navedenu činjenicu, dovođenje zlata u vezu sa ćutanjem, osim što je nejasno, u najmanju ruku je i neumesno.