Vaša želja me je zatekla! Kada sam razmislio i ponovo pročitao vaše pismo, shvatio sam da od mene tražite da vam napišem još nešto iz mojih srednjoškolskih dana. Kažete da je to vreme formiranja ali i začinjanja životnih stavova koji će u većoj ili manjoj meri određivati budući život svakog od nas. Takođe, da bez obzira na mnoge sličnosti koje su neminovne u toku školovanja, postoje i lokalne ili bar individualne razlike koje mogu biti zanimljive i karakteristične za samo jedno vreme i jedan prostor. Prisećajući se tog doba. setio sam se događaja vezanog upravo za mene.
Naš profesor književnosti koji je istovremeno bio i sekretar partijske organizacije gimnazije u T. koju sam pohađao 1964 godine, saopštio nam je da će nas sutra posetiti Republički školski inspektor. Dakle, vreme dešavanja je doba socijalizma, moja zemlja se zvala Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija, na vlasti je bila Komunistička partija, odnosno, tada već Savez Komunista Jugoslavije. Zašto je to važan podatak, shvatićete iz nastavka. Profesor nas je strogo podsetio na pravila i odredio ko će odgovarati pred inspektorom. Po nastavnom planu i programu tada smo obrađivali Romantizam u našoj književnosti. Elem, inspektor je došao, bio je to jedan stariji gospodin, delovao je uglađeno, tiho i nenametljivo je seo na prazno mesto u poslednjoj klupi, prekrstio nogu preko noge, pažljivo vodeći računa o izuzetno pažljivo ispeglanom bridu svojih pantalona. Inspektor je pripadao tz predratnom kadru. Kasnije sam saznao da je pre rata (Drugog svetskog) diplomirao svetsku književnost i čistu Filosofiju. Profesor je ukratko objasnio dokle smo stigli po planu i programu, istakao značaj Romantizma za buđenje nacionalne svesti kod naših naroda i onda prozvao mene da odrecitujem jednu, "po svom izboru", pesmu Milana Rakića. Podrazumevalo se da neću odstupiti od dogovorenog i zacrtanog klišea, naime u saglasju sa socijalizmom recitovane su samo određene pesme, ne samo od Rakića. Pesme su birane po "ključu" rodoljublja, socijalne tematike i slično. Od Rakića su to bile pesme SIMONIDA, JEFIMIJA, NA GAZIMESTANU i DOLAP. Kada sam ustao i izgovorio naziv pesme koju ću recitovati, lice mojeg profesora je dobilo purpurnu boju, mišići vilice su počeli da se grčevito stiskaju...Inspektor se iz prividnog mira i relativne nezainteresovanosti, pokrenuo i pogledao me sa zanimanjem. Naslov pesme je bio NAPUŠTENA CRKVA. Pokušaću da vam je prevedem što najbolje znam i umem :
NAPUŠTENA CRKVA
Leži stara slika raspetoga Hrista. Mlaz mu krvi curi niz slomljena rebra ; Oči mrtve, usne blede, Samrt ista ; Nad glavom oreol od kovanog srebra.
Dar negdašnjeg plemstva i pobožnog sebra, Đerdan od dukata o vratu mu blista ; Po okviru utisnuta srma čista, A okvir je rez'o umetnik iz Debra.
Takav leži Hristos sred pustoga hrama. I dok naokolo, svuda pada tama, I jato se noćnih ptica na plen sprema,
Sam u pustoj crkvi, gde kruže vampiri, Očajan i strašan Hristos ruke širi, Večno čekajući pastvu koje nema...
Kada sam završio recitovanje, nastao je muk! Profesor je unezvereno izbegavao da pogleda bilo mene, bilo inspektora. Tada se začuo inspektorov staložen glas : "Odlično mladiću. Da li biste nam obrazložili zašto ste odabrali baš ovu pesmu?" Kratko ali prilično suvislo sam ispričao da me je privukla fascinantno dočarana atmosfera, progovorio sam i o "kratkom pamćenju" narodnom, o nebrizi za sopstvenu istoriju.... Inspektor me još jednom pohvalio i vratio se u prethodni položaj. Ostatak časa je protekao kao u bunilu, svi su pa i ja imali utisak da sam napravio prestup. Kako bilo, do kraja školovanja pa i na samom matirskom sipitu, iz književnosti nisam mogao da dobijem bolju ocenu od četvorke! Nije to bio neki moj "gaf", sakupljanje poena kod drugarica i drugova iz odelenja, ne, to je zaista bio moj najiskreniji izbor, i danas volim tu pesmu. Vaspitavan sam u "socijalističkom duhu", moje okruženje je bilo "socijalističko", dakle, nije to bio nikakav moj početni "disidentski" korak, naprosto sam počeo da mislim svojom glavom.
Geslo moje žene je : "Živele razlike." Usvojio sam ga davno jer jasno odražava i moje životne stavove. Kada danas gledam kroz taj "filter", shvatam da je to ipak bio moj (makar i podsvesni) protest protiv krutih pravila, nametnutih shema i šablona ponašanja. Kasnije sam kod Voltera našao i u potpunosti se složio snjim, ono njegovo : "Gospodine ne slažem se s vašim mišljenjem ali ću dati život da biste imali mogućnost da ga iznesete, kažete."
Svrstavanje iza "jednoumlja", religijskog, ideološkog i kakvog god, neminovno dovodi do katastrofe u društvu, o prolivenoj krvi i žrtvama kao već ustaljenoj posledici da i ne govorim. Najdrastičniji primeri jednoumlja Fašizam, Nacizam, Komunizam su pali i za sobom ostavili pustoš!
Niče/Zaratustra kaže : "Ono strašno nije visina već pad."
U nadi da sam vas dobro razumeo, vaš M. P.
Нема коментара:
Постави коментар