TRIDESET PRVO PISMO

Identifikacija je neminovna, znao sam da će vam se dopasti vic. Smatrate da je to jedna vrsta prirodne i normalne opsednutosti ženama, muškaraca/mužjaka. Vratiću se na ovu temu kasnije jer me već nekoliko dana "muči" jedna stvar zbog koje ovde pravim digresiju. Naime, u jednom pismu sam vam citirao Esterhazija koji (onako divno) piše o Danilu Kišu, a navodim samo deo : ".....da narodi nisu stvoreni samo da kolju...." Tražeči određenu stvar i preturajući po fiokama, našao sam makazama isečen (datuma nema!) požuteo članak iz novina (ne znam kojih !) koji je ustvari odlomak iz dnevnika ustaše uhvaćenog u bekstvu 1945 godine. Njemu je kasnije suđeno i usuđen je na smrt streljanjem. Krvnik u Jasenovcu piše 1944 godine : "M. i ja smo se okladili u večeru i vino, tko će toga dana više ljudi zaklati. Poslije nekoliko sati a počeli smo u zoru, još je bila sumaglica, ja sam po broju zaklanih prednjačio pred M. za nekih osamdesetak. U to spazih jednog starca, po seljački odjevenog, kako me promatra. Ostavih se posla i priđoh mu. Stari, rekoh, vikni : Živio Poglavnik Dr Ante Pavelić. Starac se nije niti pomjerio. Osjeći ću ti nos, priprijetio sam mu. Da ne duljim, osjekao sam mu nos, oba uha, iskopao oči a onda je starac progovorio : "Radi ti dijete svoj posao." Pobjesnio sam i preklao ga od uha do uha. Poslije toga a ne znam točno što se to s menom zbilo, kao da sam izgubio volju. M. je na kraju Pobijedio...." U ovom trenutku ne želim da se vraćam unazad, da se bavim Istorijom. Ovo uveliko prevazilazi istorijski i vremenski kontekst. Dva nivoa prisutna i neraskidivo povezana u navedenom događaju neodoljivo privlače moju pažnju : Prvi - Starčev "budistički" mir i Drugi - Zrnce savesti/ljudskosti u duši koljača!? Stavio sam pod znakove navoda budistički (mir) jer mi nedostaje prava reč, izraz. Naravno da nije potrebno starčev mir podvoditi pod ikakvu religijsku odrednicu ali mi se čini da reč budistički najbliže odražava ono stanje u kojem se starac nalazio kada je izgovorio : "Radi ti dijete svoj posao." Nije to pomirenost sa sudbinom, ravnodušnost pred "svršenim činom", to je postignut sklad sa sobom samim! Vreme i prostor su u ovom slučaju beznačajni, zanemarljivi. Starac je u tom trenutku i bitak i nebitak, život i smrt, jin i jang, jedinstvo suprotnosti, Kosmos sam! Može biti ubijen ali je nemoguće nauditi mu! Stavio sam znak pitanja napisavši "Zrnce savesti/ljudskosti u duši koljača, zato što pre svega nisam sasvim siguran šta je to savest a onda i, da li je, ako je savest ono što su nas učili da je, zaista dotakla koljača. Sam piše da ne zna šta se to s njim desilo ali konstatuje da je izgubio volju. Ipak možda! Ako sam potvrdio da TREPTAJ KRILA JEDNOG LEPTIRA U NJUJORKU MOŽE DA IZAZOVE TAJFUN U PEKINGU, to bi bila potvrda o susretu sa neuništivošću, jedinstvenošću i večitošću kosmičkog poretka stvari! Takav susret pomera sve pred sobom, ruši utvrđene sheme i šablone, briše unapred (ljudski) zacrtane odnose. Suočavanje sa takvom i tolikom snagom ( ne mogu da nađem bolju reč!) mora neminovno izazvati reakciju, čak i "zrnce savesti" u ogrezlom koljaču. Vi pišete (u nekoliko priča) : " Kako se stvari dešavaju i šta ih pokreće : nešto posve beznačajno." Beznačajno ili značajno, to NEŠTO nam izmiče (i sam sam pisao o tome) ali je prisutno u konekcijama među ljudima/stvarima/događajima. Ponavljam, to je susret sa Kosmosom samim! Andre Breton u predgovoru knjizi OGLEDALO ČUDESNOG Pjera Mabija, govoreći o istom, piše : " već se ljudsko biće ne da zamisliti do kao mikrokosmos koji će napredovati u poznavanju samog sebe, ispitujući zakone što vladaju celokupnim Kosmosom---uključujući i njega samog." Ovo sam morao da vam napišem, ni u jednom trenutku ne želeći da vas mučim ili opterećujem. U sledećim pismima, siguran sam vratićemo se vedrijim temama, mada šta to uopšte znači?, Mislim na vedrije teme. Ni Lukas Eduin koji harpunom ubija Jeboru ne može se svrstati u vedru temu. Kako bilo, pozdravljam vas, vaš M.P.