уторак, 30. јун 2009.

NASTAVAK 3

Knjige čitam otkako sam naučio slova. Bukvalno ih "gutam", ponekad čitam i po tri naporedo. Znam da je to moja lična i privatna stvar i nije u najmanju ruku ukusno javno je prezentovati ali pošto ovaj svoj Blog nazvah SUBJEKTIVNO, mislim da ne grešim mnogo. "Ufati" me muka kada samo pomislim koliko knjiga neću pročitati! Knjige mi pomažu da se iznova i iznova uspostavljam, uživam u čitanju, ili se mučim, ponekad se slatko smejem a nekada mi dođe da "uletim" u knjigu i pomognem, na primer Lady, Henrija Džejmsa. Knjige su jedno od tri užeta kojima sam privezan za život. Da li se iz ili od knjiga uči? Naravno! Učimo i iz razgovora i susreta sa ljudima svih fela, učimo (neko i ne!) i od izloženosti svakojakim životom udešenih situacija. Čitanje ponekad može da bude i opasno po čitača. Devedesetih u vreme ogavnih, bratoubilačkih ratova, idući autobusom na posao, čitao sam sedeći, držeći se za šipku, okrećući stranicu kada bi se autobus zaustavio na stanici. Jednom, sedeo sam i čitao, gužva je bila neopisiva, začuo sam muški glas: "On čita a srpska krv teče potocima!" Pridigao sam se, osvrnuo i rekao: "To što čitam je moja privatna stvar a što se tiče krvi, ne teče samo srpska. Uostalom nisam ja započeo ovo besmisleno ubijanje niti u njemu učestvujem." Da, prethodno sam ustavši pitao:"Ko je to rekao?" Ne znam da li su moji gabariti imali nekog udela u tome ali nastala je mukla tišina, svi putnici su gledali kroz prozore autobusa. Nekoliko dana kasnije, slušao sam Jovana Ćirilova na TV, koji zbog čitanja u autobusu za malo nije dobio batine. Jednom me je ušavši u praznu klasu, moja sada već pokojna Profesorka Cuca Sokić zatekla zanetog sa knjigom u rukama. "Izvinite što vas ometam, bila je izuzetno obzirna, a šta to čitate?" Trgao sam se i pokazao joj naslovnu stranicu. "Sjaj i beda kurtizana." "Balzak je i meni jedan od omiljenih pisaca", rekla je i tiho izašla iz klase. Najslađe i najradije čitam ležeći na leđima i držeći knjigu iznad glave. Nastaviće se

субота, 27. јун 2009.

NASTAVAK 2

„Pamćenje je bolest tvoga uma...“ napisao je negde u zbirci pesama GRADILIŠTE Brana Petrović. I ja „bolujem“ od pamćenja. Pamćenje često može da bude neizmerno težak teret ali je svakako, i pored modifikacija koje sam svesno ili podsvesno načinio i udaljenosti od predmeta sećanja, neiscrpan izvor za građenje sadašnjosti. Budućnost ne pominjem jer sam već rekao/napisao da je: „Budućnost vidljiva i poznata samo kada prođe, kada postane prošlost.“ Danas je danas i sutra će biti danas i prekosutra. Živim od danas do danas. Stražar na skeloprelazu u Kusturicinom filmu „Otac na službenom putu“ kaže šoferu kamiona: „Juče je bilo juče a danas je danas.“ Pamćenje kaska za mnom. Pamtim poglede, izrečene reči, kamenite plaže, trenutke kada mi je srce drhtalo od uzbuđenja zbog devojke čije lice više ne mogu da dozovem u sećanje, pitanje direktora Vasilija Filipovića da kažem nekoliko rečenica o De Golu, kada sam polagao maturski ispit iz francuskog jezika, kifle namazane puterom i Gavrilovićevu salamu, mokru čarapu na desnoj nozi povređenoj na fudbalu, dok smo u tri sata ujutro natovareni celokupnom vojničkom opremom, marširali po mraku, kiši i blatu, pamtim prelepu Beku sa kojom sam se jednom „povatao“ i kasnije je još samo jednom (1968 godine) sreo, korpu zrelog hercegovačkog grožđa koju mi je vraćajući se iz patrole doneo i ugurao ispod kreveta Ademi, providnu haljinu u Dubrovniku, susret sa Kaćom na Skalinama i prvu Ibricinu pesmu, odvođenje Nade na proslavu Nove godine, šupu u kojoj mi je Čeda Šiptar pokazao svoje „blago“, prelepu devojku sa broda koji nas je vozio na Olib, strah i desetodnevni neodlazak na plažu i kupanje u Neumu, čitanje „Orkanskih visova“, „Kiše dolaze“, „Gospođe Bovari“, “Šagrinske (Balzakove) kože“, kada sam imao samo devet ili deset godina, sahranjivanja umrlog psa u ruševinama kuće na mestu gde se danas nalazi „Staklenac“, a ipak ti iščupci, sekvence, „sitnice i tričarije“ uz sve ostalo što pamtim, su delići koji me čine onim što jesam. Ako i kasnim za sobom, to me ipak ne sprečava da se, koristeći pamćenje, sastavljam i uspostavljam, tvoreći kakvu takvu mentalnu celinu. Nastaviće se

петак, 26. јун 2009.

NASTAVAK

Da bi se ponovo vaspostavio ADAM (PRETEČA) RUHANI a bio bi velik kao kontinent, potrebno je bezbrojno mnogo lovaca na snove koji čitav život provode idući iz sna u san tražeći, nenalazeći i nalazeći deliće od kojih će biti opet sačinjen ADAM (PRETEČA) RUHANI, bolje rečeno:potvrđena večnost.

I ti i ja smo lovci na snove Veco! Naše sanjanje i šetanje kroz snove je saznavanje, čitanje, sakupljanje delića koji su nam bili važni ili su nam tek sada važni, pamćenje i prilagođavanje sopstvenom mentalnom sklopu. To jeste takođe svojevrstan lov, lov bez žrtava, lov spoznaje i širenja saznanja, često ulazak u ogledalo i promatranje poznatog nam sveta izvrnutog kao rukavica.

Nikada niko nije, neće, pa nećemo ni mi znati SVE! Baš ta činjenica nas i nagoni da naše omeđene živote iskoristimo, ulažući svu svoju radoznalost, da što više pročitamo, čujemo, osetimo, saznamo, doživimo....I meni su kao i tebi, omiljeni pisci dragocena ogledala. I ne samo omiljeni, otkrivam i nove savremene, Murakamija, Mišela Uelbeka...

Ovo pričam tebi pored stubova našeg solitera.

Nastaviće se

понедељак, 22. јун 2009.

OGLEDALO, VREME, ADAM RUHANI....

"Nisi kupio paradajz?" "Niste mi rekli." "Tomatino ali ne crveni nego sa belim..." "Ah da, zaboravio sam, idem da kupim." U liftovskom ogledalu vidim sebe debelog skoro zadriglog, nezadovoljno okrećem glavu. Ima već dve godine kako sam se ugojio, višak kilograma merim mogućnošću da prekrstim noge kada sedim. To činim sve teže često se ispomažući rukama. Ne prija mi debljina i sve što sobom nosi. Za doručak sam jutros pojeo kiselu jabuku, juče pet malih kajsija: "Miroslav ne ume da kupi kajsije, ove su male, nezrele i kisele" kaže ona. Za ručak jedem veoma malo ali kad padne mrak u stomaku mi se otvori bezdan, okean gladi. Nemam snage da mu se oduprem! Jedem kobasice, velike krckave (novosadski specijalitet) perece, čokoladu, Kandit bombone koje je iz Zagreba donela Gabrijela, šolju za šoljom sladoleda....jedva uspevam da zaspim od punog naduvenog stomaka. Ogledalo samo potvrđuje moje stanje i izgled. Da li žurim ispred sebe ili kasnim za sobom? Ona mi već godinu dana govori da će 2012 godine nastupiti ARMAGEDON. Da li je pomešala APOKALIPSU sa ARMAGEDONOM ili zna precizno o čemu govori? Kažem joj da sam od detinjstva do sada preživeo barem deset "predviđenih" smakova sveta, ARMAGEDONA. Odlično pamtim prvi, živeo sam u Prištini i imao devet godina. Ostalih osam se zaturilo i pogubilo rasterano svakodnevnim nepredvidljivostima života. Pamtim da ih je bilo osam ali ne mogu da ih lociram u prostoru i vremenu. O prostoru je bolje ne govoriri. Držeći se "Povesti o ADAMU RUHANIJU koju je Jusufu Masudiju (sredina XVII veka - 25.IX 1689), uz knjigu za lovce na snove, poverio starac, čija je brada bila seda samo po vrhovima, kao leđa ježa, VREME je rođeno zaostajanjem ADAMA (PRETEČE) RUHANIJA za samim sobom. Jer vreme je samo onaj deo večnosti koji kasni. U slučaju ADAMA RUHANIJA koji je večan, vreme je uticalo na njegovo mesto na nebu: umesto da bude treći um, postao je deseti. U međuvremenu, sedam nebeskih Kerubina se na anđeoskoj lestvici našlo iznad njega. Sedam stupnjeva lestvice, to je mera njegovog kašnjenja. (Milorad Pavić: "Hazarski rečnik", Zelena knjiga) Prva ogledala, "praogledala" su bila tiha mesta voda, potoka, reka i jezera, Hazari su ih gradili glačanjem blokova soli, Arhimedova ogledala su bili, do visokog sjaja uglačani, bakarni štitovi.... Da li ogledalo odražava samo sadašnjost? Zamisliću da još imam ogledalo u kojem sam prvi put video svoj lik. Kada danas stanem pred njega, uzevši u obzir vreme ili bolje, večnost čiji je vreme deo koji kasni, da li ono (ogledalo) prikazuje samo mene sadašnjeg ili u sebi sadrži i mene nekadašnjeg, mene u celovitom šezdesettrogodinjem kašnjenju? Moj um se ne nalazi na desetoskalnoj nebeskoj lestvici ali je makar 1.000.000.000 na 10 deo sveopšteg, beskrajnog Kosmičko - Božanskog uma. I sa tom trunkom uma razmišljam o opsenosti, lažnosti, istinitosti, ravnodušnosti, misterioznosti, paralelnosvetovnosti, odrazu, izaogledalnosti...ogledala. Ni prvi ni poslednji, OGLEDALO ČUDESNOG, Pjera Mabija, na primer. Alisa je kao primer odavno "izlizana." Upoznao sam je kada je imala 55 godina, tri godine manje nego što danas ima njena ćerka. Ja sam imao 30 godina. Uporedo starimo što se lako može utvrditi čitanjem bora na licu, pregibima laktova i kolena, stepenu bola i razdaljinom od smrti. Naši životi su isuviše kratki da bi kašnjenje, ona za sobom i ja sobom, bilo vidljivo. Vreme koje je svojim kašnjenjem od večnosti stvorio ADAM RUHANI, je mera za ovozemaljska stvorenja, metar na kojem je upisan svačiji život a bitan je trenutak kada je čiji život započeo od broja jedan. Nastaviće se.

недеља, 14. јун 2009.

TRAMVAJ

ZVONO Bim Bim Bjež' Bludni Bloo. (Kočnica kriješti očajnički. Bloom maše bijeloorukavičenom redarskom rukom i brže - bolje odšepesa utrnulim nogama sa tračnica.) ................................................................................................................................................................ VOZAR Ej, posrani govnaru, 'oćeš da tučeš sve rekorde? ................................................................................................................................................................ James Joyce, ULIKS, druga knjiga ---------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------- Odmah je dojurio i taj tramvaj....počeo da urla i zvoni. ...noga je neumoljivo, kao po ledu, poletela po kamenu koji je bio nagnut ka šinama, druga noga mu se odbacila i Berlioz je odleteo pravo na šine. _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ Tramvaj je prešao preko Berlioza, a pod metalnu ogradu Patrijaršijske aleje odleteo je na kaldrmu okrugao taman predmet. Otkotrljavši se odatle, on je počeo da odskače po popločanoj ulici. To je bila odsečena glava Berlioza. ....................................................................................................................................................................... Mihail Bulgakov, MAJSTOR I MARGARITA, Glava treća, Sedmi dokaz ....................................................................................................................................................................... Tramvaj, šine, tračnice, kočnice, zvonjava, strah....smrt. Joyce i Bulgakov. ....................................................................................................................................................................... Bulgakovljev Berlioz je život završio sa pokaldrmikotrljajućomtramvajskimtočkomodsečenom glavom. To je posledica. Uzrok je nenadanoneočekivani (da li?) susret u Patrijaršijskoj aleji sa Sotonom. Bulgakov je elegantno i lako na samom početku romana eliminisao Berlioza, jer glavni junak MAJSTORA I MARGARITE je Đavo him self. U zemlji, državi, sistemu u kojem je Staljin BOG i SVEDRŽITELJ, čak i Sotona ima srce i dušu! Ako zanemarimo zajebavanje (opravdano) birokratije i l'art pour l'artističko iživljavanje nad bezmerno "gladnim" svega i svačega, od hrane do svilenih krpica i cipelica sa štiklom, sovjetskim pučanstvom, Đavo, Sotona, je sledeći Hristove propovedi, glasao za ljubav. Nemoguće! Ne, sve je moguće. Berliozova smrt pod točkovima tramvaja je samo primeren dokaz Nevernom Tomi/Berliozu da se Đavo ne pretstavlja lažno, i ništa više. Joyce-ov Bloom je, iako utrnulih nogu, uspeo da se ukloni sa tramvajskih tračnica. I tu je bilo i Boga i Đavola, Isusovaca, IRA-e....i naravno VOZARA koji ga je počastio psovkom. Bloom mora da dokonča taj beskrajno dug dan, to putešestvije i lutanje, potucanje umno i fizičko, da prevali preko svojih pognutih sredovečnih leđa, Kirke, Dedaluse, Marion-e, Svodilje, Polifeme, sapune, Nausikaje, trojanske i dablinske konje, jagnjeće i svinjske nogice, Sinagoge, bubrege, Majku Crkvu, dijete još nerođeno koje je osjećalo radovanje, visit card-e na kojima ste mogli pročitati....štampano lijepim slovima u kurzivu: Malachi Mulligan, Oplođivač i Inkubist, kariku koju je tražio pokojni dovitljivi Darvin.... Ne, ne, Bloom nije mogao ni smeo biti žrtvovan pre nego po želji Bogova ne dovrši svoju Odiseju. .......................................................................................................................................................................... Dva ogromna čoveka, poimanjem sveta u kojem su živeli udaljeni milione svetlosnih godina, mojim upriličavanjem, sreli su se na tramvajskim tračnicama/šinama. ........................................................................................................................................................................... P.S. Baš me briga da li je ovo pre mene iko, ikada, zapazio, opazio, povezao. ......................................................................................................................................................................... Ovo dodajem 7. Avgusta 2009 godine u 14 41 sati. Evo i Volođe Majakovskog iz zbirke Novi oblak u pantalonama: "Sa tramvajske pruge instinktivno sklanjam svoj životić krti."

четвртак, 11. јун 2009.

IZVINITE...

Ja nisam iz ovog grada...da li možda znate....neko mjesto...pogodno za samoubistvo? Ko se ne seća, ovo je davno pevao/izgovarao napastvovatelj umirovljenika, scenski paraplegičar, momak koji je video/gledao daleko unapred, Marko Brecelj. Nisam suicidalan tip, pa zašto mi u poslednje vreme sve češće padaju ovi stihovi na pamet? Možda je u pitanju samo odanost i simpatija (potaknuta trenutnim mi životnim stanjem i statusom) prema suludokalamburnoizvansvihuobičajenihkonvencijaizblesavogmuumaizašlih stihova? A možda je to i nešto dublje? Nisam rudar a i nemam nameru da kopam ni milimetar e da bih saznao šta se krije iza toga. Ali i dalje mi se sviđa! Zamislite da napravim eksperiment, idem od Ciriha, Pariza, Berlina, Londona, Njujorka, Niša, Smederevske Palanke, Zrenjanina, Kolara, Dimitrovgrada.....i u svakom gradu zaustavljam prolaznika koji mi ide u susret i pitam ga: „Ja nisam iz ovog grada...da li možda znate....neko mjesto...pogodno za samoubistvo?“ Imam osećaj da bi mi Londonac, zamislivši se na trenutak, predložio barem nekoliko mesta koja bi odgovarala mom naumu. Njujorčanin iz Menhetna bi ’ladno prošao pored mene ne osvrnuvši se oguglao na slična pitanja, u Kvinsu i Bronksu bi doživeo ko zna šta a u Harlemu bi mi rekli da nema potrebe da tražim neko određeno mesto, mogu me ubiti baš tu gde se nalazim. Parižanin, navikao na svakojake klošarske izmišljotine, nasmešio bi se i rekao: „Monsieur, pa u Parizu vam je svako mesto pogodno za to što ste naumili.“ Cirižanin bi vam na pitanje odgovorio pitanjem: „Gospodine da li ste vi Italijan ili Francuz?“ Kada su naši sugrađani u pitanju, beskrajno je široka lepeza odgovora! Beograđanin bi vam ponudio pomoć: „Evo ja ću vas gurnuti...vi samo izaberite, Beograđanka ili jedan od mostova, i nemojte se mnogo predomišljati čoveče, vidite da zadržavate saobraćaj.“ U Zrenjaninu bi vas odgovarali od namere govoreći da nema potrebe da svojim, podižete ionako ogroman procenat samoubistava u Vojvodini. Na Kosovu bi vam se pridružila većina Srba. Ima gradića i sela u Srbiji, gde bi vas pozvali da im uz piće, pobliže objasnite svoju nameru. Mogao bi se od ovoga napraviti odličan dokumentarni film sa sve izrazima na licima i reakcijama na vaše/moje pitanje. Toliko za sad.

уторак, 09. јун 2009.

VENČANJE

Etimološki je vrlo lako objasniti poreklo reči venčanje. U staroj Grčkoj su pobednici na Olimpijskim igrama bivali ovenčani lovorovim vencem. Takođe, stari Rim je preuzevši od Grka skoro sve, uglavnom preimenujući ga i nadevajući mu svoja imena, preuzeo i običaj ovenčavanja glave, prvo pobednika u mnogobrojnim ratovima a zatim, valjda od Julija Cezara, ovenčavanje carskih glava. Lovorov venac je počeo da se izrađuje od visokoprocentnog zlata i kasnije je prerastao u krunu. U Pravoslavnom venčanju iznad glava mlade i mladoženje nose se krune, što predstavlja ovenčavanje njihovih glava i to bi trebalo da predstavlja pobedu Božjih zakona i regula.

Jasna i ja smo pre dva dana bili na venčanju našeg kumića Saše, Aleksandra Đorđevića. Juče mi se venčala Bokica, Boka, Bojana moja ljubimica, Kaćina ćerka, moja sestrična. Dva venčanja u dva dana.

Sale kako ga od milošte zovem, stariji je za skoro dve godine od nekadašnjeg mene kada sam uzimao Jasnu za ženu ili ona mene za muža. Tada nije bio ni u „planu“. Lep kao „slika“, vitak, dugonog u odlično skrojenom odelu sa lanenim prslukom i belom kravatom, ne bi mogao da prođe nezapažen ni na dodeli Oskara. Njegova izabranica, sada već žena, Olja, slatka i lepa, krhka i nežna, a živa vatra, u sofisticirano jednostavnoj beloj venčanici, koja od grudi na dole „pada“ u bezbroj nabora, takođe je privlačila pažnju svih. I bi što bi. Sada im sleduje život. A u životu je sve nepoznanica. Moje, naše, svačije pa i njihove želje, su razumljive, čak se podrazumevaju ali život je kako negde rekoh: “Nastrani šaljivdžija.“ Iako bežim od toga, u pozadini svesti mi s vremena na vreme „kljuca“ pomisao da njihovom mladošću mogu da izmerim svoju starost.

Iako neminovnost, starenje nije lako prihvatiti, batrgamo se kako znamo i umemo ali prolazimo, protičemo, mi, a ne vreme, koje faktički ne postoji, toliko je apstraktno. Joyce: „Zato neka se svatko spomene kraja, koji znači smrt i prah, što neće mimoići ni jednog od nas koji je rođen od žene, jer kao što goli izmiljesmo iz tijela matere svoje, isto tako goli napustićemo opet zemlju, kada kucne naš čas.“ Venčanje je sastanak a smrt je rastanak koji nam sledi. Duca mi je na Bokinom venčanju ispričala vic: „Život ti je kao toalet papir, što ti više treba, to ga je manje.“ Vic, ali „crta“ suštinu, što si stariji sve si bliži smrti. Sreća je da dok si mlad, retko ili nikada ne razmišljaš o tome. U suprotnom, sve bi stalo, ne bi se shvatao smisao života. Koji mi je? Šta sam se navrz’o na smrt!

Bojana je, ionako lepotica, izgledala bajno! Tanka, visoka, u beloj do zemlje venčanici sa nežnim majušnim cvetićima upletenim u bujnu vranu kosu, igrala je, plesala, i stizala da nas sve obiđe, poljubi i fotografiše se s nama. Njen, sada već muž, Mićko, stamen i fizički i mentalno, uspešno je dopunjavao drugi deo celog. I jednima i drugima želim mnogo više sreće nego što je škrti život spreman da im pruži.

Ah da, matrimonio, venčanje na italijanskom jeziku dolazi iz latinskog jezika: Matrimoniu, od imenice mater = majka. Postoji i ekvivalent: Patrimoniu od pater = otac, ali on nikada nije ušao u upotrebu, što meni subjektivno odgovara.

понедељак, 08. јун 2009.

...A ON ČITA DŽOJSA

kaže Jasna umorna i gladna = nervozna, celog dana provedenog na poslu, zatičući me na terasi sa knjigom u (jedino) čistim šakama.

Zvuči kao: svet se ruši oko njega/mene a on/ja čitam Džojsa. Ustvari, skoro da je tako ali je meni „mindać“, izraz moje žene koji ću ja prevesti kao: mene boli k...c!

Zamislite Cunami talas koji ide na vas, valja se planina vode, vreme se meri mikrosekundama a vama je potrebno nekoliko sati da bi se uzverali uz neku planinu i preživeli. „Sve što dođe ja sam mu naredan“, kaže Iguman Stefan u „Gorskom Vijencu. Kada sam već preživeo, prvo infarkt a zatim i požar, uzimam sebi pravo da čitam Džojsa! I ne samo njega, čitaću dok me služe oči i glava, pa neka se svet zaista sruši u prah i pepeo! A propos, uživam čitajući ULIKSA ponovo posle nekih petnaestak godina.

Shvatam ja nju i odlično je razumem, ništa nam „ne polazi od ruke“, zaglibljeni smo u ničemu, zraci sunca nas zaobilaze... Eh, Vladika Danilo: „Sirak tužni bez igđe ikoga, slamka jedna među vihorove, nadamnom je nebo zatvoreno a svi ljudi (ima izuzetaka naravno) pakleni duhovi.“ Svestan sam da nismo usamljeni niti jedinstveni ali je svakome svoja muka najveća. Kad smo već kod Joyce-a: „Misliš da ćeš pobeći od sebe (i svojih nevolja), a natrapaš ponovo na samoga sebe.“

Neka jadikuje onaj ko ne može i ne ume drugačije, ja svu svoju snagu usmeravam na DANAS! Sutra će ponovo biti DANAS i tako dan za danom, pa dok trajem. I dalje čitam Joyce-a, Drugu knjigu ULIKSA.