VENČANJE

Etimološki je vrlo lako objasniti poreklo reči venčanje. U staroj Grčkoj su pobednici na Olimpijskim igrama bivali ovenčani lovorovim vencem. Takođe, stari Rim je preuzevši od Grka skoro sve, uglavnom preimenujući ga i nadevajući mu svoja imena, preuzeo i običaj ovenčavanja glave, prvo pobednika u mnogobrojnim ratovima a zatim, valjda od Julija Cezara, ovenčavanje carskih glava. Lovorov venac je počeo da se izrađuje od visokoprocentnog zlata i kasnije je prerastao u krunu. U Pravoslavnom venčanju iznad glava mlade i mladoženje nose se krune, što predstavlja ovenčavanje njihovih glava i to bi trebalo da predstavlja pobedu Božjih zakona i regula.

Jasna i ja smo pre dva dana bili na venčanju našeg kumića Saše, Aleksandra Đorđevića. Juče mi se venčala Bokica, Boka, Bojana moja ljubimica, Kaćina ćerka, moja sestrična. Dva venčanja u dva dana.

Sale kako ga od milošte zovem, stariji je za skoro dve godine od nekadašnjeg mene kada sam uzimao Jasnu za ženu ili ona mene za muža. Tada nije bio ni u „planu“. Lep kao „slika“, vitak, dugonog u odlično skrojenom odelu sa lanenim prslukom i belom kravatom, ne bi mogao da prođe nezapažen ni na dodeli Oskara. Njegova izabranica, sada već žena, Olja, slatka i lepa, krhka i nežna, a živa vatra, u sofisticirano jednostavnoj beloj venčanici, koja od grudi na dole „pada“ u bezbroj nabora, takođe je privlačila pažnju svih. I bi što bi. Sada im sleduje život. A u životu je sve nepoznanica. Moje, naše, svačije pa i njihove želje, su razumljive, čak se podrazumevaju ali život je kako negde rekoh: “Nastrani šaljivdžija.“ Iako bežim od toga, u pozadini svesti mi s vremena na vreme „kljuca“ pomisao da njihovom mladošću mogu da izmerim svoju starost.

Iako neminovnost, starenje nije lako prihvatiti, batrgamo se kako znamo i umemo ali prolazimo, protičemo, mi, a ne vreme, koje faktički ne postoji, toliko je apstraktno. Joyce: „Zato neka se svatko spomene kraja, koji znači smrt i prah, što neće mimoići ni jednog od nas koji je rođen od žene, jer kao što goli izmiljesmo iz tijela matere svoje, isto tako goli napustićemo opet zemlju, kada kucne naš čas.“ Venčanje je sastanak a smrt je rastanak koji nam sledi. Duca mi je na Bokinom venčanju ispričala vic: „Život ti je kao toalet papir, što ti više treba, to ga je manje.“ Vic, ali „crta“ suštinu, što si stariji sve si bliži smrti. Sreća je da dok si mlad, retko ili nikada ne razmišljaš o tome. U suprotnom, sve bi stalo, ne bi se shvatao smisao života. Koji mi je? Šta sam se navrz’o na smrt!

Bojana je, ionako lepotica, izgledala bajno! Tanka, visoka, u beloj do zemlje venčanici sa nežnim majušnim cvetićima upletenim u bujnu vranu kosu, igrala je, plesala, i stizala da nas sve obiđe, poljubi i fotografiše se s nama. Njen, sada već muž, Mićko, stamen i fizički i mentalno, uspešno je dopunjavao drugi deo celog. I jednima i drugima želim mnogo više sreće nego što je škrti život spreman da im pruži.

Ah da, matrimonio, venčanje na italijanskom jeziku dolazi iz latinskog jezika: Matrimoniu, od imenice mater = majka. Postoji i ekvivalent: Patrimoniu od pater = otac, ali on nikada nije ušao u upotrebu, što meni subjektivno odgovara.