NASTAVAK 5

Dobio sam želju da napišem knjigu čiji bi naslov glasio: PRVO SKRETANJE ZA BLOKOVE. Asocijacija je neminovna, POSLEDNJE SKRETANJE ZA BRUKLIN Hjuberta Selbija. Ko nije pročitao ovu knjigu neka to učini što je pre moguće! Preveo je maestralno, ne „oštetivši“ je ni za trun, veliki, fantastični Aleksandar Saša Petrović. Zavoleo sam ga kao prevodioca još davno, čitajući njegove prevode Apdajka. Saša spada u moju svetu trojku: Staša Vinaver, Danilo Kiš i on. Bukvalan prevod je kao zapuštena njiva, puna korova i ostataka strna, dođeš, vidiš i odeš. I ne prođe puno vremena, više i ne misliš na nju. Dobro prevedena knjiga je novo delo. Ah da, zaboravio sam i četvrtog, Ivan ivanji i njegovi prevodi Grasa. Da bi bio dobar, „izistinski“ prevodilac, moraš i da sanjaš na jeziku sa kojeg prevodiš knjigu. Zato su tako retki pravi prevodioci. Nije dovoljno samo odlično poznavanje jezika, svog i jezika koji prevodiš, to mogu i ja. Moraš da poznaješ i sve finese tz živog jezika, argoa, da „uđeš“ u svaki lik ponaosob, da se pretvoriš u Harija, Vinija, Žoržetu...da dišeš njihovim dahom. POSLEDNJE SKRETANJE ZA BRUKLIN je tužna i sumorna na mahove duhovita, Ženeovski iskrena, bolna knjiga. Neću je prepričavati, mrzim kada mi S.S ili M.P. prepričavaju knjige, filmove, TV emisije, pročitajte je.

Više od četrdeset godina živim u Blokovima. Prvo u dvadeset prvom bloku u „Šest kaplara“ a poslednjih tridesetak godina u bloku 62. Na zidovima zgrada u blokovima 70, 45, 61, 62, 63...pored izvanrednih grafita talentovanih i maštovitih momaka organizovanih u čvrstu i jedinstvenu grupu koja se vremenom podmlađuje, možete često naići na natpis: BLOKOVI SU ZAKON! Do skoro su nam njive, kukuruzišta i kanali Galovica i Petrac bukvalno doprali do zgrada.

Klinci su odrastali izolovani, daleko od centra grada, upućeni jedni na druge, slično nama iz „Šest kaplara“ šezdesetih godina. Negde sam u svojim pisanijama spomenuo „Solo Sity – majmunsko ostrvo“ kako je „Šest kaplara“ onda nazvao moj odavno pokojni dobar drug Rale Stojaković. Tada je bilo još gore, imali smo samo jednu samoposlugicu na šest solitera i BIP pivo u bocama od pola litre. I mi ali i klinci iz blokova, mane smo pretvorili u kvalitet. Družili smo se besomučno po ceo celcati dan, čitali i razmenjivali mišljenja, igrali fudbal i košarku, kupali se na Dunavu, zabavljali sa devojkama iz „kraja“, ispred „Sedmice“ smo na klupi donetoj iz parka pili pivo i albanski konjak, pratili i slušali najnovije hitove Bitlsa, Rolingstonsa, Hu, Enimalsa, Mudi Bluz...bili smo grad u gradu kao i ovi klinci iz blokova. Ali...pazi sad! Samo iz „Sedmice“ je nas petoro završilo Akademiju likovnih umetnosti, dvojica su slavni i poznati režiseri, najmanje troje je završilo Istoriju umetnosti, pa lekari, pravnici, inženjeri...š’a da vam žemka.

Nastaviće se

NASTAVAK 4

Toliko pišem o sebi da bi neupućeni mogli pomisliti da se svet vrti samo oko mene. To naravno nije tačno. Umesto predgovora u katalogu moje druge samostalne izložbe (Dom omladine Beograda 1981 godine) citirao sam reči Erazma Roterdamskog iz POHVALE LUDOSTI: „Pravo da vam kažem, ja prezirem mudrace koji proglašavaju najvećom budalom i bestidnikom onoga ko se sam hvali. Neka takvog čoveka smatraju koliko hoće ludim, moraju priznati da je pristojan. Jer šta je pristojnije nego da Ludost trubi sama o svojim zaslugama i da sama sebi peva slavopojke? Ko bi me mogao bolje naslikati od mene same? Da nisam slučajno nekome bolje poznata nego samoj sebi? I čini mi se da sam ja u tome čednija od većine velikih i mudrih ljudi ovoga sveta, koji obično iz neke lažne stidljivosti iznajmljuju kakva uližljiva govornika ili praznoslovna pesnika od kojih slušaju pohvale koje nisu ništa drugo do presna laž.“

Prihvatio sam ovaj stav i dalje ga se držim. Pišući o sebi, pišem o hiljadama stvari koje me okupiraju, o kojima razmišljam, koje pokušavam da razrešim i čak da s njima upoznam one koji me čitaju. Ja mu tu više dođem kao neki narator, uvek spreman, uprkos svoje SUBJEKTIVNOSTI, da se suočim sa drugačijim stavovima i mišljenjima o bilo kojoj temi koju sam načeo, počeo ili dokončao.

U podnaslovu Bloga sam napisao da mi tz objektivno zvuči lažno. Postoje stvari i situacije koje su zaista van moje/naše kontrole, mogu se dešavati iznenada ili imati svoj tok ali se one nikako ne mogu sakrivati iza izlizane i prostituisane reči OBJEKTIVNO! Iako mi je mučno, navešću primer iz politike: „Objektivne okolnosti nam nalažu da....“ Priznaćete da pored toga što zvuči lažno, zvuči i jadno i neistinito.

Nastaviće se

NASTAVAK 3

Knjige čitam otkako sam naučio slova. Bukvalno ih "gutam", ponekad čitam i po tri naporedo. Znam da je to moja lična i privatna stvar i nije u najmanju ruku ukusno javno je prezentovati ali pošto ovaj svoj Blog nazvah SUBJEKTIVNO, mislim da ne grešim mnogo. "Ufati" me muka kada samo pomislim koliko knjiga neću pročitati! Knjige mi pomažu da se iznova i iznova uspostavljam, uživam u čitanju, ili se mučim, ponekad se slatko smejem a nekada mi dođe da "uletim" u knjigu i pomognem, na primer Lady, Henrija Džejmsa. Knjige su jedno od tri užeta kojima sam privezan za život. Da li se iz ili od knjiga uči? Naravno! Učimo i iz razgovora i susreta sa ljudima svih fela, učimo (neko i ne!) i od izloženosti svakojakim životom udešenih situacija. Čitanje ponekad može da bude i opasno po čitača. Devedesetih u vreme ogavnih, bratoubilačkih ratova, idući autobusom na posao, čitao sam sedeći, držeći se za šipku, okrećući stranicu kada bi se autobus zaustavio na stanici. Jednom, sedeo sam i čitao, gužva je bila neopisiva, začuo sam muški glas: "On čita a srpska krv teče potocima!" Pridigao sam se, osvrnuo i rekao: "To što čitam je moja privatna stvar a što se tiče krvi, ne teče samo srpska. Uostalom nisam ja započeo ovo besmisleno ubijanje niti u njemu učestvujem." Da, prethodno sam ustavši pitao:"Ko je to rekao?" Ne znam da li su moji gabariti imali nekog udela u tome ali nastala je mukla tišina, svi putnici su gledali kroz prozore autobusa. Nekoliko dana kasnije, slušao sam Jovana Ćirilova na TV, koji zbog čitanja u autobusu za malo nije dobio batine. Jednom me je ušavši u praznu klasu, moja sada već pokojna Profesorka Cuca Sokić zatekla zanetog sa knjigom u rukama. "Izvinite što vas ometam, bila je izuzetno obzirna, a šta to čitate?" Trgao sam se i pokazao joj naslovnu stranicu. "Sjaj i beda kurtizana." "Balzak je i meni jedan od omiljenih pisaca", rekla je i tiho izašla iz klase. Najslađe i najradije čitam ležeći na leđima i držeći knjigu iznad glave. Nastaviće se

NASTAVAK 2

„Pamćenje je bolest tvoga uma...“ napisao je negde u zbirci pesama GRADILIŠTE Brana Petrović. I ja „bolujem“ od pamćenja. Pamćenje često može da bude neizmerno težak teret ali je svakako, i pored modifikacija koje sam svesno ili podsvesno načinio i udaljenosti od predmeta sećanja, neiscrpan izvor za građenje sadašnjosti. Budućnost ne pominjem jer sam već rekao/napisao da je: „Budućnost vidljiva i poznata samo kada prođe, kada postane prošlost.“ Danas je danas i sutra će biti danas i prekosutra. Živim od danas do danas. Stražar na skeloprelazu u Kusturicinom filmu „Otac na službenom putu“ kaže šoferu kamiona: „Juče je bilo juče a danas je danas.“ Pamćenje kaska za mnom. Pamtim poglede, izrečene reči, kamenite plaže, trenutke kada mi je srce drhtalo od uzbuđenja zbog devojke čije lice više ne mogu da dozovem u sećanje, pitanje direktora Vasilija Filipovića da kažem nekoliko rečenica o De Golu, kada sam polagao maturski ispit iz francuskog jezika, kifle namazane puterom i Gavrilovićevu salamu, mokru čarapu na desnoj nozi povređenoj na fudbalu, dok smo u tri sata ujutro natovareni celokupnom vojničkom opremom, marširali po mraku, kiši i blatu, pamtim prelepu Beku sa kojom sam se jednom „povatao“ i kasnije je još samo jednom (1968 godine) sreo, korpu zrelog hercegovačkog grožđa koju mi je vraćajući se iz patrole doneo i ugurao ispod kreveta Ademi, providnu haljinu u Dubrovniku, susret sa Kaćom na Skalinama i prvu Ibricinu pesmu, odvođenje Nade na proslavu Nove godine, šupu u kojoj mi je Čeda Šiptar pokazao svoje „blago“, prelepu devojku sa broda koji nas je vozio na Olib, strah i desetodnevni neodlazak na plažu i kupanje u Neumu, čitanje „Orkanskih visova“, „Kiše dolaze“, „Gospođe Bovari“, “Šagrinske (Balzakove) kože“, kada sam imao samo devet ili deset godina, sahranjivanja umrlog psa u ruševinama kuće na mestu gde se danas nalazi „Staklenac“, a ipak ti iščupci, sekvence, „sitnice i tričarije“ uz sve ostalo što pamtim, su delići koji me čine onim što jesam. Ako i kasnim za sobom, to me ipak ne sprečava da se, koristeći pamćenje, sastavljam i uspostavljam, tvoreći kakvu takvu mentalnu celinu. Nastaviće se

NASTAVAK

Da bi se ponovo vaspostavio ADAM (PRETEČA) RUHANI a bio bi velik kao kontinent, potrebno je bezbrojno mnogo lovaca na snove koji čitav život provode idući iz sna u san tražeći, nenalazeći i nalazeći deliće od kojih će biti opet sačinjen ADAM (PRETEČA) RUHANI, bolje rečeno:potvrđena večnost.

I ti i ja smo lovci na snove Veco! Naše sanjanje i šetanje kroz snove je saznavanje, čitanje, sakupljanje delića koji su nam bili važni ili su nam tek sada važni, pamćenje i prilagođavanje sopstvenom mentalnom sklopu. To jeste takođe svojevrstan lov, lov bez žrtava, lov spoznaje i širenja saznanja, često ulazak u ogledalo i promatranje poznatog nam sveta izvrnutog kao rukavica.

Nikada niko nije, neće, pa nećemo ni mi znati SVE! Baš ta činjenica nas i nagoni da naše omeđene živote iskoristimo, ulažući svu svoju radoznalost, da što više pročitamo, čujemo, osetimo, saznamo, doživimo....I meni su kao i tebi, omiljeni pisci dragocena ogledala. I ne samo omiljeni, otkrivam i nove savremene, Murakamija, Mišela Uelbeka...

Ovo pričam tebi pored stubova našeg solitera.

Nastaviće se

OGLEDALO, VREME, ADAM RUHANI....

"Nisi kupio paradajz?" "Niste mi rekli." "Tomatino ali ne crveni nego sa belim..." "Ah da, zaboravio sam, idem da kupim." U liftovskom ogledalu vidim sebe debelog skoro zadriglog, nezadovoljno okrećem glavu. Ima već dve godine kako sam se ugojio, višak kilograma merim mogućnošću da prekrstim noge kada sedim. To činim sve teže često se ispomažući rukama. Ne prija mi debljina i sve što sobom nosi. Za doručak sam jutros pojeo kiselu jabuku, juče pet malih kajsija: "Miroslav ne ume da kupi kajsije, ove su male, nezrele i kisele" kaže ona. Za ručak jedem veoma malo ali kad padne mrak u stomaku mi se otvori bezdan, okean gladi. Nemam snage da mu se oduprem! Jedem kobasice, velike krckave (novosadski specijalitet) perece, čokoladu, Kandit bombone koje je iz Zagreba donela Gabrijela, šolju za šoljom sladoleda....jedva uspevam da zaspim od punog naduvenog stomaka. Ogledalo samo potvrđuje moje stanje i izgled. Da li žurim ispred sebe ili kasnim za sobom? Ona mi već godinu dana govori da će 2012 godine nastupiti ARMAGEDON. Da li je pomešala APOKALIPSU sa ARMAGEDONOM ili zna precizno o čemu govori? Kažem joj da sam od detinjstva do sada preživeo barem deset "predviđenih" smakova sveta, ARMAGEDONA. Odlično pamtim prvi, živeo sam u Prištini i imao devet godina. Ostalih osam se zaturilo i pogubilo rasterano svakodnevnim nepredvidljivostima života. Pamtim da ih je bilo osam ali ne mogu da ih lociram u prostoru i vremenu. O prostoru je bolje ne govoriri. Držeći se "Povesti o ADAMU RUHANIJU koju je Jusufu Masudiju (sredina XVII veka - 25.IX 1689), uz knjigu za lovce na snove, poverio starac, čija je brada bila seda samo po vrhovima, kao leđa ježa, VREME je rođeno zaostajanjem ADAMA (PRETEČE) RUHANIJA za samim sobom. Jer vreme je samo onaj deo večnosti koji kasni. U slučaju ADAMA RUHANIJA koji je večan, vreme je uticalo na njegovo mesto na nebu: umesto da bude treći um, postao je deseti. U međuvremenu, sedam nebeskih Kerubina se na anđeoskoj lestvici našlo iznad njega. Sedam stupnjeva lestvice, to je mera njegovog kašnjenja. (Milorad Pavić: "Hazarski rečnik", Zelena knjiga) Prva ogledala, "praogledala" su bila tiha mesta voda, potoka, reka i jezera, Hazari su ih gradili glačanjem blokova soli, Arhimedova ogledala su bili, do visokog sjaja uglačani, bakarni štitovi.... Da li ogledalo odražava samo sadašnjost? Zamisliću da još imam ogledalo u kojem sam prvi put video svoj lik. Kada danas stanem pred njega, uzevši u obzir vreme ili bolje, večnost čiji je vreme deo koji kasni, da li ono (ogledalo) prikazuje samo mene sadašnjeg ili u sebi sadrži i mene nekadašnjeg, mene u celovitom šezdesettrogodinjem kašnjenju? Moj um se ne nalazi na desetoskalnoj nebeskoj lestvici ali je makar 1.000.000.000 na 10 deo sveopšteg, beskrajnog Kosmičko - Božanskog uma. I sa tom trunkom uma razmišljam o opsenosti, lažnosti, istinitosti, ravnodušnosti, misterioznosti, paralelnosvetovnosti, odrazu, izaogledalnosti...ogledala. Ni prvi ni poslednji, OGLEDALO ČUDESNOG, Pjera Mabija, na primer. Alisa je kao primer odavno "izlizana." Upoznao sam je kada je imala 55 godina, tri godine manje nego što danas ima njena ćerka. Ja sam imao 30 godina. Uporedo starimo što se lako može utvrditi čitanjem bora na licu, pregibima laktova i kolena, stepenu bola i razdaljinom od smrti. Naši životi su isuviše kratki da bi kašnjenje, ona za sobom i ja sobom, bilo vidljivo. Vreme koje je svojim kašnjenjem od večnosti stvorio ADAM RUHANI, je mera za ovozemaljska stvorenja, metar na kojem je upisan svačiji život a bitan je trenutak kada je čiji život započeo od broja jedan. Nastaviće se.

TRAMVAJ

ZVONO Bim Bim Bjež' Bludni Bloo. (Kočnica kriješti očajnički. Bloom maše bijeloorukavičenom redarskom rukom i brže - bolje odšepesa utrnulim nogama sa tračnica.) ................................................................................................................................................................ VOZAR Ej, posrani govnaru, 'oćeš da tučeš sve rekorde? ................................................................................................................................................................ James Joyce, ULIKS, druga knjiga ---------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------- Odmah je dojurio i taj tramvaj....počeo da urla i zvoni. ...noga je neumoljivo, kao po ledu, poletela po kamenu koji je bio nagnut ka šinama, druga noga mu se odbacila i Berlioz je odleteo pravo na šine. _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ Tramvaj je prešao preko Berlioza, a pod metalnu ogradu Patrijaršijske aleje odleteo je na kaldrmu okrugao taman predmet. Otkotrljavši se odatle, on je počeo da odskače po popločanoj ulici. To je bila odsečena glava Berlioza. ....................................................................................................................................................................... Mihail Bulgakov, MAJSTOR I MARGARITA, Glava treća, Sedmi dokaz ....................................................................................................................................................................... Tramvaj, šine, tračnice, kočnice, zvonjava, strah....smrt. Joyce i Bulgakov. ....................................................................................................................................................................... Bulgakovljev Berlioz je život završio sa pokaldrmikotrljajućomtramvajskimtočkomodsečenom glavom. To je posledica. Uzrok je nenadanoneočekivani (da li?) susret u Patrijaršijskoj aleji sa Sotonom. Bulgakov je elegantno i lako na samom početku romana eliminisao Berlioza, jer glavni junak MAJSTORA I MARGARITE je Đavo him self. U zemlji, državi, sistemu u kojem je Staljin BOG i SVEDRŽITELJ, čak i Sotona ima srce i dušu! Ako zanemarimo zajebavanje (opravdano) birokratije i l'art pour l'artističko iživljavanje nad bezmerno "gladnim" svega i svačega, od hrane do svilenih krpica i cipelica sa štiklom, sovjetskim pučanstvom, Đavo, Sotona, je sledeći Hristove propovedi, glasao za ljubav. Nemoguće! Ne, sve je moguće. Berliozova smrt pod točkovima tramvaja je samo primeren dokaz Nevernom Tomi/Berliozu da se Đavo ne pretstavlja lažno, i ništa više. Joyce-ov Bloom je, iako utrnulih nogu, uspeo da se ukloni sa tramvajskih tračnica. I tu je bilo i Boga i Đavola, Isusovaca, IRA-e....i naravno VOZARA koji ga je počastio psovkom. Bloom mora da dokonča taj beskrajno dug dan, to putešestvije i lutanje, potucanje umno i fizičko, da prevali preko svojih pognutih sredovečnih leđa, Kirke, Dedaluse, Marion-e, Svodilje, Polifeme, sapune, Nausikaje, trojanske i dablinske konje, jagnjeće i svinjske nogice, Sinagoge, bubrege, Majku Crkvu, dijete još nerođeno koje je osjećalo radovanje, visit card-e na kojima ste mogli pročitati....štampano lijepim slovima u kurzivu: Malachi Mulligan, Oplođivač i Inkubist, kariku koju je tražio pokojni dovitljivi Darvin.... Ne, ne, Bloom nije mogao ni smeo biti žrtvovan pre nego po želji Bogova ne dovrši svoju Odiseju. .......................................................................................................................................................................... Dva ogromna čoveka, poimanjem sveta u kojem su živeli udaljeni milione svetlosnih godina, mojim upriličavanjem, sreli su se na tramvajskim tračnicama/šinama. ........................................................................................................................................................................... P.S. Baš me briga da li je ovo pre mene iko, ikada, zapazio, opazio, povezao.