I kako da ja, usebiiznutra građanin ekvatorijalnožarkovrelog pojasa izdržim i preživim ovo što se dešava u Beogradu, zemlji Srbiji i šire???? Izgledam, k'o mongolska mlada, pardon mongolski mladoženja, što bi rekao Jelicin Žmu. Ponatrp'o sam na sopstveno mi zmijsko tijelo u sobi sedećeg, počev od dvoje vunenih čarapa tipa Sirogojno, potkošulju, crni statičnoelektričnopucketavi džemper, košulju od samta, što bi rekla da je živa tetka Mira iz Bosanske Krajine i povrh toga, ručno pleteni od strane ribareve žene sa otoka Malte a kupila ga i donela mi na dar moja draga tašta, ogroman vuneni džemper. I šta biva, šta se dešava? Smrznut sam do stepena da kad vadim neki artikal iz zamrzivača, temperatura nam vrloveoma približna, da ne kažem ista, čak se artikal još dublje smrzne!
Istine radi, prozorskorazglednički pogled na spoljnonapoljnu bolnoočnu belinu, za trenutak, ustvari u pitanju je magnovenje, izazove u meni blesak sećanja na budalaste dečje godine, grudvanje, sankanje u Skadarskoj ulici, pravljenje Sneška Belića ali moždanim mi prevratom, iščezne kao da ga nikad nije ni bilo! U glavi mi zazvoni vapaj: Sunca mi dajte, Sunca!
Juče, naravno kroz prozor, videh čoveka koji na motornim sankama prozuja prema severnom polu. Ko veli, nisam ih džabe kupio a kad već nisam na Kopaoniku ili Staroj, jadna joj majka, planini, 'ajd da pičim nerazgrtom pešačkom stazom i izazivam zazubice babama i dedama koje pametni potomci isteraše na ulice da se klizaju, spotiču i lome ostarele kukove.
Upravo mi stiže poruka: Vaše naočare su gotove, možete ih preuzeti. Vaš Italoptik. Valja putovati! Nema mi druge, počeću da tražim po terasi davno zaturene krplje, anorak s kapuljačom nemam, nemam ni čizme od fokine ili belomedveđe kože, moraću da se snađem s onim što posedujem a znam da je to pretežno letnja garderoba i obuća. Jedno na drugo, ređaću i oblačiti na sebe dok se može pa šta mi bog i nezvani Arktik daju!
Kad uključim, za trenutak prigodno temperiran mozak, što se inače retko dešava, mislim prigodno temperiran, prva misao koja mi nadođe je: A kad počne da se topi! Priznaćete, čak i iskrenoizdnadušedubinski obožavaoci snega i tz zimskih radosti, da nema većeg sranja od topljenja snega i sledujuće mu prljave bljuzgavice beogradske! Tad i izvikana garderobnoobućna nepromočivost, postaje tz misaona imenica, neostvarljiv san, iracionalnost neznanog tipa! Čujem sina koji saopštava majci: U Londonu i Amsterdamu obustavljen avionski saobraćaj. Nije lepo ali u meni ni trunke saosećanja. Ljudi u Srbiji zavejani smetovima od po pet, šest metara, umiru od gladi, bolesni, bez lekova i lekara.. Videh juče na teveju dečaka na čupavoj kobilici, svakog dana jaše kroz Sibir do škole i nazad. Junačina, dete neće da propusti ni jedan čas, željan znanja, srce malo!
Kaže mi J. : Sad sam Svetlani (Njujork, Menhetn) napisala da bi trebalo zabraniti da sneg pada u gradovima...smeje se. Pomislim, pošto se to kod nas a bogami i u drugim državama ne može urediti propisima ili zakonima, bez obzira na to koja se stranka nalazi na vlasti, ljude bi u svetskim razmerama trebalo podeliti na one koji vole Zimu i one koji vole Leto, pa ih brate poraizmeštati po planetici na odgovarajuća mesta i predele. Al' 'ajd se ti dogovori! Svako tegli i vuče na svoju stranu ma kakva ona bila i ni brige ih nije za dobrobit, hoću reći, dobrotoplost ili dobrohladnost sopstvenog naroda!
Ostaje mi samo da u sebi, zbog od hladnoće zamrznutih usta, neprekidno izgovaram: Oh Equateur, o ma mere! Ili u prevodu: O Ekvatore, majko moja, mila, dodajem.
