понедељак, 16. фебруар 2009.

DRUGA KNJIGA, u nastajanju

SLOBODAN

Učinilo mi se da sam u njemu našao osobu sa kojom će mi lakše proteći meseci koji su bili pred nama. Bili smo kolege po struci, iako sam ja pored Likovne završio i Pozorišnu Akademiju. U početku je tako i bilo. Prvi izlazak u grad, u Sombor, iskoristili smo da posetimo kuću Milana Konjovića. Posle smo otišli u „Slon-a“ da klopamo i popijemo. Već tada sam bio zapanjen koliko je mogao da popije i kolika je to želja bila za pićem! Pio je samo crnogorsku Lozu, nije nastavljao sa pivom ili vinom posle ili za vreme ručka. Ali bio je obrazovan i načitan, imali smo sijaset tema za razgovor.

Nalazili smo se u grupi od petnaest vojnika smeštenih u zasebnom delu I sprata u tri spavaonice, preko puta je bila foto laboratorija i toaleti. U našoj spavaonici pored nas dvojice bio je tu i mladi fotograf Mile iz Zemuna, Bojan takođe klinac, iz Rijeke, još dvojica čijih se imena ne sećam a naknadno je posle tri dana došao i mostarac Tripa. Predložio sam ga za starešinu naše grupe i to je bilo jednoglasno prihvaćeno. On je pravio raspored čišćenja prostorija ali nije izostavljao sebe. Sećam se da je imao problema sa jednim Šiptarom, čini mi se da se zvao Ibrahim. U našoj grupi Aerofotografa bilo je šest Šiptara od kojih su njih pet uglavnom bili pristojni i moglo se makar kurtoazno komunicirati s njima. Taj Ibrahim je bio prava zver, ni njegovi ga nisu trpeli niti se družili sa njim. Vilice su mu stalno igrale, škripao je zubima i sve oko sebe gledao besno i divlje, imao sam utisak da samo traži priliku da se sa nekim dokači. Kada je na njega došao red da očisti hodnik i toalete rekao je da ima temperaturu i da jedva stoji na nogama. On je sam uzeo ribaću četku, krpe i vodu i očistio sve da se blistalo. Sledeći put je Ibrahim opet izmislio nešto i on je ponovo očistio i hodnik i toalete. Kada se to ponovilo i po treći put, on je uveo Ibrahima u našu sobu, mi smo posle večere leškarili po krevetima, Mile i Bojan su pušili. Slušaj, rekao mu je, dva puta sam pristao da budem budala ali sada četku u ruke i pravo na čišćenje!

Trebalo je videti izraz mržnje na Ibrahimovom licu! Jo vala, paša zot, Ibrahim nije došao ovde da čisti tuđa govna! A ja mogu da čistim i tuđa i tvoja govna rekao je mirno ali sam video da je na ivici eksplozije. Tako mi život ćetku u ruke neću da uzmem, razdrao se Ibrahim a ti se dobro čuvaj kad spavaš, može da se i ne probudiš! On je popizdeo, zgrabio ga je za vrat, izvukao u hodnik, sa jedne puške iz soške skinuo je bajonet, oborio Ibrahima na pod, klekao mu na grudi, prislonio bajonet na vrat i kroz zube mu rekao: Da bih mogao mirno da spavam i da se ujutro probudim, sada ću da završim sa tobom. Izgledao je jezivo, pobeleo u licu, krvavih očiju...Ibrahim se usrao a bogami i mi ostali, hodnik se napunio vojnicima ali niko nije reagovao, ni Šiptari. Ibrahim je zakrkljao da se šalio, da će sve očistiti, bilo je zaista gusto! Izgledalo mi je da traje čitavu večnost. Onda je ustao, vratio bajonet na pušku i rekao: Dobro. Posle toga Ibrahim ga se klonio i gledao da mu ne bude na putu.

On se vrlo brzo zbližio sa Tripom, onim momkom iz Mostara. Zbližilo ih je piće i Tripa je pio kao nenormalan. Tripa ga je upoznao sa dva svoja najbolja druga Milim i Gagom. Postali su nerazdvojni, svaki njihov izlazak u grad se pretvarao u besomučno pijančenje. Otkrili su jednu polulegalnu kafanu u dvorištu na periferiji Sombora i tu su se opijali i bančili. Samo jednom sam na njegov poziv otišao tamo i vrlo brzo mi je dosadilo. Bukvalno sve se svodilo na piće! Posle kratkog vremena pridružio im se i njegov drug iz Titograda Aljoša. Nas dvojica smo u kasarni i dalje komunicirali na najbolji mogući način. On je svakodnevno ilustrovao tz zidne novine, izvrsno je crtao karikature i imao nepresušnu inspiraciju. Moja ideja je bila da napravi izložbu karikatura, znao sam da godinama učestvuje na festivalima karikature u Montrealu i Bordigeri, da je objavljivao u Studentu, Ježu, Ninu, Politici...gde sve ne? Predložio sam našem kapetanu a on komandantu bataljona majoru Brkiću koji je bio zadužen za MPV.

Pustili su ga da ode u Beograd i dali mu sedam dana da pripremi i donese izložbu. To je sve trebalo da bude u funkciji takmičenja u raznim aktivnostima između četa. Neću da lažem, zahvalio mi se i rekao da nikada neće zaboraviti moj trud i zalaganje. I zaista je iz Beograda doneo tridesetak jednobrazno uramljenih karikatura. Pomogli smo mu da ih okači u velikom holu oko stepeništa. Pozvan je major Brkić koji je sa našim kapetanom, držeći ruke na leđima i digavši obrvu počeo da razgleda izložbu. Glupave oficirčine! Ljudi bez duha! Ništa nisu razumeli, morali smo da priđemo i da im objašnjavamo karikaturu po karikaturu. Klimali su glavama ali se na njima videlo da se osećaju prevedenim žedni preko vode. Bilo pa prošlo, čak smo trebali da se osećamo srećnim što nas nisu kaznili. Vojska je uživala danima i uvek nalazila nešto novo na njegovim izvrsnim karikaturama.

Među nama je puklo kada sam se ja vratio iz Beograda. Ubedio sam majora Brkića i pokazao mu pismo kojim me pozivaju da potpišem ugovor za snimanje filma. To je bila istina nisam lagao. Dao mi je pet dana. U kasarnu sam stigao uveče oko devet i trideset. Taman na vreme za čišćenje! Bio je red na mene. Zamolio sam ga da mi nađe zamenu, bio sam premoren i nisam se osećao najbolje, čak sam imao i temperaturu. U prvom trenutku je pokušao a onda je podlegao galami ostalih koji su počeli da mu prebacuju da me favorizuje, da me tretira na drugi način nego njih, da to što sam školovan za njih ništa ne znači, da se raspored koji je on sam napravio mora poštovati. Video sam da mu je bilo neprijatno ali mi je rekao da moram da čistim, okrenuo se i otišao. Uprkos temperaturi, skupio sam snagu i sav inat koji sam posedovao i očistio i hodnik i toalete. Od tog trenutka prestao je da postoji za mene. Ni do dana današnjeg mu nisam oprostio tu malu izdaju. Slao mi je pozivnice za svoje izložbe, poslednju u septembru 2008 ali nikada nisam otišao. Verovatno je glupo od mene što se tako ponašam ali dajem sebi pravo i na činjenje gluposti.

четвртак, 12. фебруар 2009.

DRUGA KNJIGA, u nastajanju

SLAVICA

Dok on nije došao u naše odelenje, ja sam bila najbolja učenica. Nije mi bilo lako, bila sam kako se onda govorilo, dete iz radničke porodice. Mama mi je bila domaćica a tata je radio kao radnik u Fabrici kablova. Imala sam još dve sestre i tri brata a živeli smo sa još nekoliko porodica u baraci koja je ostala posle izgradnje jedne stambene zgrade. Nas toliko u tri malene prostorije, bože kad se setim, nisi mogao da se okreneš a da se ne sudariš sa nekim. Voleli smo se i dobro slagali, pomagali mami i jedni drugima ali je to zaista bio pasji život! I pored svega ja sam uvek nalazila neki kutak, zavukla bih se i učila, radila zadatke, vežbala. Inat a moram priznati i zavist me terala da budem uspešna, da budem najbolja. Bila sam niska rastom, neugledna ali se nisam predavala. Iz svih predmeta sam imala petice. Samo sam ja znala koliko me to koštalo i da ne grešim dušu, znala je to i naša razredna, dobra, osećajna, tiha i nenametljiva, Mira Trailović. Razvedena, živela je sa ćerkom u maloj garsonjeri u ulici Sonje Marinković na prvom spratu. Znam to jer smo je posetili jednom kada su nam rekli da je bolesna i da nekoliko dana neće dolaziti u školu. Naša razredna je bila završila dva fakulteta, svetsku književnost i francuski jezik. Predavala nam je i srpski i francuski.

Bili smo druga generacija koja je upisana u novu, još nedovršenu oglednu, mislim da je bila prva u Jugoslaviji, školu, Đorđe Natošević. Za sve predmete smo imali kabinete, škola je bila svetla, čista, imali smo ormariće u koje smo ostavljali obuću a po školi smo se kretali u patikama, sve se sijalo. Uslovi su za ono vreme a bojim se i za ovo današnje, bili na najvišem nivou. U našem Vf pored mene bilo je još odličnih đaka ali sam ja davala sve od sebe da pošto-poto budem najbolja i uspevala sam u tome. Svi nastavnici su me isticali kao primer.

Onda se pojavio on! Doselio se iz Prištine, razredna nam je rekla da je četvrti razred završio kao skroz odličan, da se nada da će i ovde tako nastaviti, poželela mu je dobrodošlicu i pošto je bio visok i krupan, poslala ga je u zadnju klupu da sedi sa Srđom. Sa Srđom se odmah sprijateljio ali je morao da prođe kroz raznorazne ispite da bi bio prihvaćen u odelenju. Prvo je morao da se potuče sa Jajcetom koji je važio za najjačeg dečka u odelenju. Bila je to za današnje pojmove viteška tuča. Posle časova svi smo se iskupili iza škole i okružili ih. Dohvatili su se i on je posle nekog vremena uspeo da obori Jajceta na leđa i sedne mu na grudi. Posle su ustali, pružili jedan drugom ruku i to je bilo to. Dugo sa ga iza leđa zvali Šiptar ali on nije davao pet para za to. Bio je veseo i druželjubiv, ne mogu da grešim dušu, i prema meni se ponašao drugarski ali sam ja osetila da će mi on pomrsiti račune. Da me pitate kako, ne znam niti mogu da objasnim ali taj osećaj je počeo da me grize i obuzima. Da mi je postao protivnik shvatila sam kada je naš nastavnik biologije pohvalio njegovu svesku i rekao da će je poslati na izložbu na kojoj sam do tada iz naše škole učestvovala samo ja. Onda ga je naša razredna a obrađivali smo Branka Ćopića, zamolila da pročita jednu od dogodovština Nikoletine Bursaća, vi svi imate naš vojvođanski akcenat, rekla je. Iako mi se srce steglo morala sam u sebi priznati da je zvučalo savršeno. Slobodan kakav je već bio, rekao je da je pre neku godinu na radiju slušao Branka Ćopića kako čita odlomke baš iz Nikoletine Bursaća, da mu se to mnogo dopalo i da je pokušao da imitira način Brankovog govora. A imao je smisla za jezike. Ja sam bila najbolji Francuz u odelenju, razrednina uzdanica ali je on preuzeo to meni tako važno mesto, lako i ubedljivo i ne znajući koliko ću suza proliti zbog toga. Razredna ga je zavolela i vrlo često je pred odelenjem čitao svoje pismene radove. Nije on želeo da se ističe, nikada se nije javljao, nije dizao dva prsta kada neko od učenika nije znao odgovor na postavljeno pitanje, što sam ja od kad znam za sebe uvek radila. Zapela sam još više, učila sam po ceo dan, pazila na časovima ali je on uvek umeo da me i ne samo mene, iznenadi. Nastavnica iz Geografije Gončarova, imala je običaj da nam zada da obradimo neku temu iz oblasti koju smo trenutno radili. Kada je on počeo da čita svoju temu a radilo se o vulkanima, meni je izgledalo da prisustvujem naučnom predavanju! Mrzela sam ga! I sama nastavnica je bila iznenađena pojedinim pojmovima i činjenicama kojih nije bilo u našem udžbeniku. On je bez želje za hvalisanjem, rekao da je u enciklopedijama svojih roditelja potražio i našao sve o vulkanima i to je iskoristio u svom radu. Zapamtila sam za vjeki vjekov izraz Magma za koji niko od nas pre toga nikada nije čuo. Na nastavničino pitanje, odgovorio je da je Magma usijani konglomerat (još jedna reč koju nismo znali) minerala i stena koji se, kada izbije na površinu kroz grotlo vulkana, naziva Lava.

Ređao je peticu za peticom, izgledalo je kao bez muke. A crtao je najbolje u školi. Nastavnik likovnog Horovic izlagao je njegove radove u vitrini koja se nalazila na zidu sa spoljne strane naše učionice. Stizao je i da igra fudbal, da peca, da se kupa na Bećarcu, odgledao je svaki film koji se davao u Jadranu, Narodnom ili Zvezdi. Išao je u pozorište, vozio bicikl, zabavljao se sa jednom od najlepših devojčica u školi, sećam se da je ona kasnije bila Mis Vojvodine. Nisam mogla očima da ga vidim, zaista sam ga mrzela. Iako sam i dalje imala sve petice, zbog njega sam se osećala odbačenom. Ovako matora znam da je to bilo besmisleno ali su svi nastavnici počeli da se prvo njemu obraćaju, dolazilo mi je da iskočim iz kože! Primetila sam da ima protivnike i u Miti i Aleksandru, pokušavali su da ga poremete čestim upadicama dok je odgovarao, njemu nije bilo prijatno ali je uspevao da im odoli. Čekala sam, sada sam svesna, detinje podmuklo, trenutak u kojem bih mogla da ga srušim sa pijedestala. I dočekala sam! Bilo je zimsko vreme, neonska svetla upaljena, šesti čas Biologija, nastavnik predaje oplodnju kod biljaka i insekata. Čujem tiho smejuljenje iza leđa, okrenem se i Marija mi doda ceduljicu na kojoj Srđinim rukopisom piše:

Oplodnja = jebanje. Glasno se nasmejem i podignem cedulju da nastavnik koji je ustao, može da je vidi. Priđe mi, uzme je i pita: Ko je ovo napisao? Nisam časila ni trena, okrenula sam se i prstom pokazala na njega. Sada dok ovo pričam, neprijatno mi je, ne mogu da verujem da sam to uradila ali tada sam likovala, bila sam presrećna kada mu je nastavnik, njemu, njegovom ljubimcu, rekao: Ovo nisam očekivao od tebe, sram te bilo! Videla sam suze u njegovim očima, nije pokušavao da se brani, sagao je glavu i jedva dočekao kraj časa. Naknadno kajanje ne bi ništa promenilo, uradila sam to tada svesno sa ogromnom željom da ga ponizim i sebi povratim položaj koji sam do njegovog dolaska zauzimala. Nisam osećala ni mrvicu grižnje savesti, mrzela sam ga i bila sam srećna što je povređen. Posle završenog sedmog razreda odselio se za Titograd i od onda ništa ne znam o njemu.

четвртак, 05. фебруар 2009.

DRUGA KNJIGA, u nastajanju

JOVANA

Poželela sam ga čim sam ga prvi put videla. Na studije sam u Beograd došla iz Vršca i našla sobu u njegovom soliteru. Ćerke moje gazdarice su mi rekle da ga nikada nisu videle sa devojkom ali i to da su sve ribe iz kraja lude za njim. Po ceo dan je sa društvom, piju od zore do mraka. To sam posle i sama videla. Iz parka su doneli klupu, postavili je ispred solitera, džonjali su na njoj a uvek je ispred njih bila kutija Albanskog konjaka i gajba piva. Ogroman, lep, plavook, nisam mogla oči da odvojim od njega. Izmišljala sam hiljadu razloga da siđem dole, te da kupim hleb, te gazdarici kiselu vodu, nije mogao a da me ne primeti. Malecka, dođi da se upoznamo, pozvao me jednog dana. Počeli smo da se pozdravljamo ali ja sam htela više. Znala sam da je slikar, ustvari završavao je Akademiju i često sam se pitala kad slika, ide li uopšte na na Fakultet. Jednom sam zastala pored njih i pitala da li i kada mogu da vidim njegove radove. Naravno, odgovorio je, možeš odmah, ustao je i poveo me u stan. Nikoga nije bilo, uveo me u svoju sobu u kojoj je pored kreveta i police sa knjigama bio još samo štafelaj i na njemu veliko platno. Uz zid je bilo prislonjeno desetak platana iste veličine. Nisam znala šta je to što slika, zbunjeno sam ga pogledala. Nasmejao se, to je moja šaka, prsti, ja to zovem Predeli Šake, mislim ciklus na kojem trenutno radim. Pokazao mi je i objasnio šta je šta, ja to predimenzioniram, želim tz Gro plan, Krupni plan. Izneo je crteže olovkom i ugljem na kojima sam mogla jasnije da vidim stisnutu šaku, dlan, prste, iz raznih uglova. Bilo je zanimljivo i za trenutak sam zaboravila svoju želju za njim. Hoćeš li da popiješ nešto, Lozu, Konjak, pivo, možda kafu, trgao me. Odlučila sam se za Konjak. Sela sam na krevet, on je doneo dve čaše i flašu, nasuo nam i seo do mene. Ja sam pijuckala a on je sebi već sipao drugu čašu. Pitao me odakle sam, šta studiram, odgovarala sam mu i mislila koliko sam sitna pored tog lepog medveda. Posle nekog vremena, rekao mi je da mora da ide, ima posla, ispratio me i poljubio.

Prošlo je desetak dana, njega nije bilo, počela sam da šizim. Verica, ćerka moje gazdarice mi je rekla da pitam Vladu njihovog prvog komšiju njegovog druga, gde je i šta je s njim. Vlada se nasmejao i ispričao mi da on tako zna da nestane na nekoliko dana a nekada i duže i niko pa ni njegovi ne znaju gde je i šta radi. Ali potražiću ga zbog tebe. Bio je kod kuće zatvorio se i slikao, popizdeo je kada mu je Vlada rekao da ga tražim. Reci joj, preneo mi je Vlada, da ne želim da budem proganjan, da me ostavi na miru. Bilo mi je strašno! Bio je prvi koji me odbio i to tako grubo! Tucala sam se ja, imala sam i stalnog dečka ali ovo njegovo odbijanje me još više zaludelo. Opet sam počela da se muvam ispred i oko solitera sve dok ga jednog dana nisam srela. Izvini, nisam...počela sam ali me on prekinuo: Zaboravi, bio sam nadrkan, nije lepo od mene ali bilo pa prošlo i poljubio me u obraz. Čekaj rekla sam, podigla se na prste, obuhvatila mu glavu i pritisla usne uz njegove. Osećala sam se kao da mi se to dešava prvi put! Stidljivo sam jezikom pokušala da mu rastvorim zube, pristao je, obuhvatio me ispod guze i podigao. Nije dugo trajalo ali je bilo slatko, zavrtelo mi se u glavi! Nkada se nismo potucali, neverovatno ali istina živa! Često sam bila sama s njim u njegovoj ili mojoj sobi, on je uvek bio pijan, dešavalo se da zahrče dok ga mazim. Nisam više znala šta da radim. Svojim prijateljicama koje su znale sve o njemu i mojim željama, rekla sam da je verovatno impotentan. Ipak nisam odustajala od njega, nadala sam se. Onda sam se odselila iz kraja, nas tri drugarice smo iznajmile stan na Dorćolu, kod Bajlonijeve pijace. Zvala sam ga i dolazio je, uvek sa nekim drugarom, najčešće sa Miletom. Donosili su Viski ili Lozu, Jadranka je pila s njima a Mira i ja smo blejale. Posle godinu dana pronašle smo odličan trosoban stan na Novom Beogradu i pozvale još jednu koleginicu da živi i deli troškove sa nama.

On je bio odslužio vojsku i završio Akademiju, postao je kako se to tada zvalo Slobodan Umetnik.

Moj rođendan je šest dana posle njegovog i rešila sam da ga pozovem. Čula sam da je otputovao na Kavkaz ali sam ipak okrenula telefon. Javio se! Vratio sam se pre neki dan, baš na svoj rođendan. Proslavili smo ga kod Vukovića, Joša mi je napravila i tortu, pili smo sve do zore.

Rekla sam mu da smo se preselile i adresu a on mi je odgovorio da će doći ako nađe prevoz. Već sam bila izgubila nadu, svi su bili tu a njega nema. Onda zvono na vratima! On i neizbežni Mile. Ipak, obradovala sam se. Jadranku i Miru je znao od ranije, upoznala sam ga sa ostalima i na kraju sa našom novom koleginicom. Nisam mogla da verujem! Kako su se pogledali tako je sve oko njih nestalo, oka nisu skidali jedno s drugog! Samo što nisam dobila nervni slom. To se sigurno i videlo na meni, Mira mi je prišla i šapnula: Mala pazi šta radiš, nemoj da praviš gluposti, uostalom kaži mu da je tu i njen dečko. On je plesao s Jadrankom neprestano gledajući u nju. Noseći piće i prolazeći pored njih, rekla sam mu: Dođi da te upoznam s njenim dečkom, zabavljaju se već dugo. Pustio je Jadranku i pošao sa mnom. Ljubazno se pozdravio sa Nenadom, seo pored njega i raspričao se. Ona je sedela sama, odvojena od ostalih i ne trepćući zurila u njega. Tu više nije bilo pomoći. Sutra joj je Mira koja ga je dugo poznavala rekla da je bolje da se drži svog Nenada, on je pijandura, nepouzdan i.... impotentan, pitaj Jovanu. Kao da je govorila zidu. Prekosutra se pojavio noseći prepunu kesu, pozdravio nas je i poljubio, nije bio pijan, mi smo još bile u pižamama i spavaćicama, istovaro na kuhinjski sto Gavrilovićevu salamu, puter, sveže kifle, mleko, jogurt...napravio je brdo lepih i ukusnih sendviča. Skuvao je kafu i rekao izvolite devojčice. Ona je odmah uzela kiflu, odgrizla komad i rekla: ovo je fantastično. Jadranka i Mira su joj se pridružile, meni je do hrane bilo kao do lanjskog snega, on je pio kafu i pušio, na licu mu se ogledalo zadovoljstvo. Posle klope a i dalje su neprekidno buljili jedno u drugo, ona je ustala i, bila sam zapanjena, sela mu u krilo obgrlivši ga nogama, ruke mu je obvila oko vrata i naslonila glavu na njegove grudi. Pukla sam: Još ćete i da se tucate pred nama!

On se nasmejao a ona je ne pomerajući se glasno rekla: Nećemo, to ćemo da radimo kada vi odete. Jadranka se zakikotala, Mira me gledala širom otvorenih očiju dajući mi nekakve znakove. On je nastavio da dolazi svaki dan, često je ostajao da prespava kod nje. Ona je bila raskinula sa Nenadom i pre nego je njega videla, mi smo Nenada pozvale na rođendan nadajući se da će se pomiriti. Svi su voleli Nešu, njeni prijatelji, roditelji ali je njoj bilo dosta te veze. Prijatelji su pokušali još jednom da ih pomire, pozvali si u nju i Nenada na doček Nove 1976 godine. Odbila je njegov poziv da sa njim i njegovim društvom dočeka Novu Godinu na „Ušću“. On je sa kompanjonima zakupio „Ušće“, Pera, upravnik restorana je bio njegov davnašnji prijatelj. Likovala sam! Međutim, ona je otišla u R. da bi za uvek rasrstila sa Nenadom. Ah da, pre toga se nešto desilo među njima, on je nastavio sa ustaljenim načinom života, pio je i smucao se ko zna gde, nije ga bilo po desetak dana. Zvala ga je telefonom, njegova majka je odgovarala da ne zna gde je i ona je pukla, spakovala se i otišla kod svojih u Švajcarsku. Mislila sam da je među njima gotovo. On se pojavio jedne večeri sa ogromnim buketom, Bože koliko sam bila srećna što sam mogla da mu kažem da nije tu, da je kod svojih i da će Novu Godinu dočekati sa Nenadom u R.

Vratila se nekoliko dana pre Nove Godine, bila je picnuta i doterana, sve je na njoj bilo tip-top. I odmah ga je pozvala! Rekao joj je da će je čekati na „Ušću“. Tada ga je odbila i rekla da mora da ode u R. Iako sam bila svesna da od njega ne mogu da očekujem ništa osim prijateljske pažnje kao bilo ko koga je poznavao, skoro pakosno sam osećala radost što neće biti zajedno za doček.

U R. je definitivno raskinula sa Nešom i kada se vratila, počeli su da se viđaju svakodnevno. On je zabatalio drugare, nisam mogla da verujem, išli su u bioskope, pozorišta, šetali Kalemegdanom, išli u Zoološki vrt, zamisli i nisu se razdvajali. On je prestao da pije, davao joj je celog sebe. Onda je zatrudnela, Mira nije mogla da izdrži a da mi ne kaže: Impotentan, a? Venčali su se na proleće. Krajem godine rodila je sina. Onda je on dobio atelje i sve im je krenulo kao u priči.

I danas su zajedno posle više od trideset godina, vole se i brinu jedno o drugom.

Ja sam ga odavno prebolela ali i dalje ne volim da ih vidim zajedno. Kada dođem u Beograd, javim joj se i sretnemo se, popijemo kafu, ispričamo se.

понедељак, 02. фебруар 2009.

DRUGA KNJIGA, u nastajanju

VOLDEMAR Brka? Bio mi je kum na venčanju s Draganom. Počeo sam da ga zovem Brka kada se vratio iz vojske sa brkovima ispod nosa. Iako je posle pustio bradu koju nije obrijao do dana današnjeg, mislim da ga ni sin ne zna bez brade, meni je nekako ostalo drago da ga jedini ja zovem Brka. Mlađi sam od njega tri godine ali me je polovinom šezdesetih često vukao sa sobom po kafanama. Ne retko je s nama išao i Miljenko njegov stari drugar, tih, miran, nenametljiv momak ali prava pijandura. Redovni su bili i Slobo i Bobo a bogami i Vesa i Vlada Biljac. Imam a verujem da ih i on čuva, fotografije ispred Malog Mažestika, čučimo ispred izloga i kezimo se. Keva nam je u Maži spremala najbolje kolenice na svetu i domaći ren. Da i Ceca je često bio sa nama. Ubijali smo se kolenicama i renom i zalivali ih ogromnim količinama pića. Brka je i pre i u toku i posle jela pio isključivo Lozu. A mogao je da popije! Pokušao sam nekoliko puta da ga pratim u piću i uvek bih napravio rusvaj. Podivljao bih i počinjao da maltretiram sve po kafani, svakoga ko mi padne šaka. Jedva me odvukao iz Male Madere kad sam nekom vazduhoplovnom oficiru maznuo šapku s glave i bio spreman da ga polupam kada se usprotivio. Iako je pio kao smuk, stizao je da uradi mnogo stvari. Prvo je upisao Prava a posle dve, tri godine taman kada sam i ja uleteo na Pravnjak, on je upisao Likovnu Akademiju. Znao je sve i svašta i sve ga je interesovalo. Soba mu je bila krcata knjigama, pitao sam se kada stigne da ih čita kada je po ceo bogovetni dan u nekoj akciji. Imao je ribe jednu bolju od druge, išao je na Akademiju, sedeo u bifejcu i lokao sa nama i sa Božom Kambodžom, Admiralom, čika Stevom fišmenom, Šoletom sa Starog Sajmišta, Božom potpukovnikom, Čedom Šiptarom, Acom Pandurom, Batom Šakalom....Išao je i vodio nas čoporativno u Atelje 212 ili neko drugo pozorište, imao je svoje mesto u Narodnom pozorištu i slušao opere. Rano ujutro je bio sa Čamugom i njegovim ćaletom na Dunavu i pecao šarane. Iza zgrade je igrao fudbal, jeb’o te, ni sada ne shvatam kako je to postizao? Voleo sam da se uvalim kod njega u sobu i da ga uz piće slušam. Nije se pravio važan ali je bila milina slušati ga kako priča, u većini, o meni potpuno nepoznatim stvarima. Sećam se da mi je jednom, u to doba, rekao: „Samo glup čovek klima glavom kao da sve zna i razume a pametan pita.“ I pitao sam ga i uvek saznavao nešto novo i zanimljivo. Kad je završio Akademiju, odnosno posle godinu dana, oženio se i odselio iz kraja, dobio je atelje. Zaposlio se kao dizajner u jednoj firmi ali je radio sve i svašta. Aranžirao je izloge, osmišljavao i štampao plakate, ispisivao slova, projektovao i izvodio sajamske štandove po celoj bivšoj Jugi i šta već sve ne. Stizao je na čuđenje svojih kolega i da slika i pravi izložbe. Dragani i meni je kao kum poklonio sliku koju sam ja izabrao. Vreme je prolazilo i ja sam se zaposlio, sve smo se manje viđali. Ponekad kada je dolazio da obiđe kevu. Onda se sve srušilo, moja firma je pukla, pukla je cela Juga. Položio sam advokatski ispit, učlanio se u advokatsku komoru i počeo da šljakam kao advokata samostalac. Ustvari više sam bio preko puta Palate Pravde. Preko šina, na strani ka Savi se nalazila kafančuga gde su se skupljali advokati moje fele, uglavnom bez klijenata. Lokali smo po ceo dan i bistrili politiku. Jedni su bili za Slobu, drugi za Šešelja, ja sam im govorio da je to isti kurac a bilo mi je muka od svega. Dragana me ostavila i otišla sa detetom kod svojih, ćale je odmah zaposlio. Tonuo sam i bio svestan toga ali bez snage da bilo šta preduzmem. Kada sam se vratio od Martića, ne znajući šta da radim sa sobom, otišao sam do direkcije u kojoj je radio Brka. Pitao sam portira da li je tu, ovaj je telefonirao i nešto kasnije me otpratio na drugi sprat do Brkine kancelarije. Zagrlili smo se i poljubili, seli u fotelje, pitao me šta ću da popijem. Na njegovom licu nisam video nikakvu promenu ili iznenađenje iako sam bio osedeo, kosa mi je bila bela kao pamuk. Kafe-kuvarica je donela dve duple Loze, ja sam odmah sunuo prvo jednu a onda i drugu u grlo. Donesi flašu Zoro, rekao je Brka. Iako je pio ogromne količine, Brka je čašu je ispijao iz tri puta, nikada odjednom, na eks. Iz džepa sam izvadio i bacio na stočić epoletu i rekao mu: „Ovo je prvi kojeg sam ubio, onda sam dalje vadio oznake jedinica, vojne knjižice, fotografije, moji suveniri, nasmejao sam se.“ Brka me gledao pravo u oči, bez osmeha, ozbiljno i ćutao. Osetio sam se nelagodno, sipao sam Lozu, pa još jednu... i počeo sam da mu pričam: Jedne večeri, bio sam kod kuće, gledao sam sa ćaletom Dnevnik i videli smo snimak kako Zenge ubijaju grupu mladih vojnika na Koranskom mostu. Obojica smo skočili na noge! Jedan od vojnika je bio moj bratanac Slaviša! Odjednom sam znao šta treba da radim. Obukao sam jaknu, strčao niz stepenice, upalio Stojadina i pravac Knin! Nisam ćaletu rekao ni doviđenja. Znam da ti to zvuči imbecilno ali to je bilo jače od mene, naprosto sam morao! Vozio sam kroz Bosnu, putevima i puteljcima, nisam birao, samo pravo na zapad, u Knin! Dvadesetak kilometara od Knina, riknuo mi je Stojadin pa sam nastavio pešaka. Pokupio me jedan Pinc Gauer. Ispričao sam im ko sam i zašto sam tu. Odveli su me kod Martića, ispričali su mu moju priču, on mi je rekao da večeram i odmorim se pa ćemo sutra videti šta ćemo dalje. Sutra sam se našao u jedinici Kapetana Dragana na obuci. Jebalo se meni do obuke, rekao sam Draganu da mi da automat i municiju a ja znam šta ću i kako ću. Ovaj je počeo da prdi kao: Ne može to tako, nismo mi usamljeni osvetnici, mi smo srpska vojska dobro obučena da štiti srpski narod i nejač, da brani srpske teritorije, više i ne znam šta je sve srao. Ali jebi ga, bilo je po njegovom. Morao sam da prođem kroz obuku, on se trtio kao da je posisao svu vojnu mudrost na ovom svetu. Puzao sam, provlačio se ispod žica, gacao kroz blato, ubadao slamnate lutke bajonetom....I dočekao sam! Podelili su nam automate i municiju. Pitao sam kada ćemo u akciju, govorili su mi čekaj, strpi se, jedi, popij, odmaraj. A pića je bilo, mogao si da se kupaš u njemu. I cigareta, pušio sam Marllboro. Do klope mi nije bilo mnogo stalo ali sam pizdeo što sedim besposlen. Ostali su po ceo bogovetni dan zvrjali po Kninskim kafićima, napijali se do besvesti, tukli međusobno, ispaljivali rafale u vazduh, čisto sranje! Onda je počelo! Probudili su nas u pola dva posle ponoći i krenuli smo u koloni jedan po jedan u mrkli mrak. Nebo je bilo osuto zvezdama i brzo sam se privikao i počeo da razaznajem oko sebe drveće, kamene ograde, zapuštene vinograde... Ne znam kako ali sam shvatio da idemo prema Benkovcu. Dugo smo giljali, bio sam izgubio pojam o vremenu, kad je čelo stalo i preneta je komanda da se raširimo u lepezu sa razmakom od tri metra između ljudi i zalegnemo. Ležali smo neko vreme ćuteći, meni se pušilo, ništa se nije događalo. Skoro sam zaspao kad je rečeno: budite spremni, idu! Iako nikada u životu nisam osećao strah, Brko ti si govorio da to nije normalno i da za mene samog nije dobro, nekakvi trnci su počeli da mi klize niz kičmu. Uskoro smo ih jasno čuli. To su Paragini crnci, prošaptao je momak do mene. Crnci, da ti bude jasnije, su crnokošuljaši, formirao ih je Paraga kao naslednike Pavelićeve Crne Legije, koljači. Vraćali su se odnekud, glasno su razgovarali i smejali se, verovatno pijani, čak su baterijskim lampama osvetljavali put pred sobom. Čekali smo komandu a onda je meni dopizdelo, ustao sam i krenuo prema njima sa naperenim automatom. Prišao sam im na desetak metara, nisu me videli, niti su nam se nadali. Odvojio sam jednog krupnog koji mi je bio najbliži i dreknuo: Ovo ti je za Slavišu i sasuo mu rafal u grudi. Ovo je njegova epoleta. Skenjali smo ih sve do jednog. Video sam da Brki postaje neprijatno, dok sam ja sebi nalivao ko zna koju čašu, Brka je još bio pri prvoj. Ali ja sam morao nekome da ispričam svoju priču a činilo mi se da će me Brka najbolje shvatiti. Svi iz firme su već bili otišli sa posla a ja sam još pričao. U jednom trenutku, bilo je oko pola osam, portir je provirio na vrata: Izvinite samo sam hteo da vidim da li ste još tu. Brka mu je rekao: Još malo pa ćemo i mi da idemo. Ispričao sam mu da nisam znao da sam posedeo više od dva meseca. Nisam se brijao, umivao sam se na potocima i išao iz jedne akcije u drugu. Kada mi je svega došlo preko glave, kada sam oguglao na krv, smrt, ubijanje, vratio sam se u Knin i otišao kod Martića: Ja sam svoje završio, vraćam se za Beograd. U prvi mah me nije prepoznao a onda je pokušao da me nagovori da ostanem: Odmori malo, obrij se, ošišaj, dobićeš novu odeću, provedi se. Znaš me Brko, kada ja nešto odlučim makar to svima izgledalo kao totalna glupost, nema te sile koja bi me od tog odvratila. Sećaš se kada sam izašao iz „Pampur bara“ na Starom Sajmištu, bio je januar mesec, odmah posle Nove godine, u odelu, sa kravatom i novim cipelama i pravo u ledenu Savu. Niste mi verovali ali ste ti i pokojni Sloba, kada mi je voda bila već do guše, utrčali i izvadili me. Trčali smo do kuće, vi ste me psovali a ja sam se smejao. Nismo ni kinuli sutradan, verovatno zato što smo bili impregnirani Lozom do daske. I tako sam se vratio u Beograd. A ovde ista sranja, nema posla, živimo od ćaletove i kevine penzije. Ajde još po jednu pa da se rastajemo. Izvini Brko što sam te udavio ali nemam nikoga drugog, svi me izbegavaju, čim uđem u PRC ili kod Bućka, ustaju i odlaze, kao setili se da imaju neki neodložan posao. Jebem im ja mater.