DRUGA KNJIGA, u nastajanju

SLOBODAN

Učinilo mi se da sam u njemu našao osobu sa kojom će mi lakše proteći meseci koji su bili pred nama. Bili smo kolege po struci, iako sam ja pored Likovne završio i Pozorišnu Akademiju. U početku je tako i bilo. Prvi izlazak u grad, u Sombor, iskoristili smo da posetimo kuću Milana Konjovića. Posle smo otišli u „Slon-a“ da klopamo i popijemo. Već tada sam bio zapanjen koliko je mogao da popije i kolika je to želja bila za pićem! Pio je samo crnogorsku Lozu, nije nastavljao sa pivom ili vinom posle ili za vreme ručka. Ali bio je obrazovan i načitan, imali smo sijaset tema za razgovor.

Nalazili smo se u grupi od petnaest vojnika smeštenih u zasebnom delu I sprata u tri spavaonice, preko puta je bila foto laboratorija i toaleti. U našoj spavaonici pored nas dvojice bio je tu i mladi fotograf Mile iz Zemuna, Bojan takođe klinac, iz Rijeke, još dvojica čijih se imena ne sećam a naknadno je posle tri dana došao i mostarac Tripa. Predložio sam ga za starešinu naše grupe i to je bilo jednoglasno prihvaćeno. On je pravio raspored čišćenja prostorija ali nije izostavljao sebe. Sećam se da je imao problema sa jednim Šiptarom, čini mi se da se zvao Ibrahim. U našoj grupi Aerofotografa bilo je šest Šiptara od kojih su njih pet uglavnom bili pristojni i moglo se makar kurtoazno komunicirati s njima. Taj Ibrahim je bio prava zver, ni njegovi ga nisu trpeli niti se družili sa njim. Vilice su mu stalno igrale, škripao je zubima i sve oko sebe gledao besno i divlje, imao sam utisak da samo traži priliku da se sa nekim dokači. Kada je na njega došao red da očisti hodnik i toalete rekao je da ima temperaturu i da jedva stoji na nogama. On je sam uzeo ribaću četku, krpe i vodu i očistio sve da se blistalo. Sledeći put je Ibrahim opet izmislio nešto i on je ponovo očistio i hodnik i toalete. Kada se to ponovilo i po treći put, on je uveo Ibrahima u našu sobu, mi smo posle večere leškarili po krevetima, Mile i Bojan su pušili. Slušaj, rekao mu je, dva puta sam pristao da budem budala ali sada četku u ruke i pravo na čišćenje!

Trebalo je videti izraz mržnje na Ibrahimovom licu! Jo vala, paša zot, Ibrahim nije došao ovde da čisti tuđa govna! A ja mogu da čistim i tuđa i tvoja govna rekao je mirno ali sam video da je na ivici eksplozije. Tako mi život ćetku u ruke neću da uzmem, razdrao se Ibrahim a ti se dobro čuvaj kad spavaš, može da se i ne probudiš! On je popizdeo, zgrabio ga je za vrat, izvukao u hodnik, sa jedne puške iz soške skinuo je bajonet, oborio Ibrahima na pod, klekao mu na grudi, prislonio bajonet na vrat i kroz zube mu rekao: Da bih mogao mirno da spavam i da se ujutro probudim, sada ću da završim sa tobom. Izgledao je jezivo, pobeleo u licu, krvavih očiju...Ibrahim se usrao a bogami i mi ostali, hodnik se napunio vojnicima ali niko nije reagovao, ni Šiptari. Ibrahim je zakrkljao da se šalio, da će sve očistiti, bilo je zaista gusto! Izgledalo mi je da traje čitavu večnost. Onda je ustao, vratio bajonet na pušku i rekao: Dobro. Posle toga Ibrahim ga se klonio i gledao da mu ne bude na putu.

On se vrlo brzo zbližio sa Tripom, onim momkom iz Mostara. Zbližilo ih je piće i Tripa je pio kao nenormalan. Tripa ga je upoznao sa dva svoja najbolja druga Milim i Gagom. Postali su nerazdvojni, svaki njihov izlazak u grad se pretvarao u besomučno pijančenje. Otkrili su jednu polulegalnu kafanu u dvorištu na periferiji Sombora i tu su se opijali i bančili. Samo jednom sam na njegov poziv otišao tamo i vrlo brzo mi je dosadilo. Bukvalno sve se svodilo na piće! Posle kratkog vremena pridružio im se i njegov drug iz Titograda Aljoša. Nas dvojica smo u kasarni i dalje komunicirali na najbolji mogući način. On je svakodnevno ilustrovao tz zidne novine, izvrsno je crtao karikature i imao nepresušnu inspiraciju. Moja ideja je bila da napravi izložbu karikatura, znao sam da godinama učestvuje na festivalima karikature u Montrealu i Bordigeri, da je objavljivao u Studentu, Ježu, Ninu, Politici...gde sve ne? Predložio sam našem kapetanu a on komandantu bataljona majoru Brkiću koji je bio zadužen za MPV.

Pustili su ga da ode u Beograd i dali mu sedam dana da pripremi i donese izložbu. To je sve trebalo da bude u funkciji takmičenja u raznim aktivnostima između četa. Neću da lažem, zahvalio mi se i rekao da nikada neće zaboraviti moj trud i zalaganje. I zaista je iz Beograda doneo tridesetak jednobrazno uramljenih karikatura. Pomogli smo mu da ih okači u velikom holu oko stepeništa. Pozvan je major Brkić koji je sa našim kapetanom, držeći ruke na leđima i digavši obrvu počeo da razgleda izložbu. Glupave oficirčine! Ljudi bez duha! Ništa nisu razumeli, morali smo da priđemo i da im objašnjavamo karikaturu po karikaturu. Klimali su glavama ali se na njima videlo da se osećaju prevedenim žedni preko vode. Bilo pa prošlo, čak smo trebali da se osećamo srećnim što nas nisu kaznili. Vojska je uživala danima i uvek nalazila nešto novo na njegovim izvrsnim karikaturama.

Među nama je puklo kada sam se ja vratio iz Beograda. Ubedio sam majora Brkića i pokazao mu pismo kojim me pozivaju da potpišem ugovor za snimanje filma. To je bila istina nisam lagao. Dao mi je pet dana. U kasarnu sam stigao uveče oko devet i trideset. Taman na vreme za čišćenje! Bio je red na mene. Zamolio sam ga da mi nađe zamenu, bio sam premoren i nisam se osećao najbolje, čak sam imao i temperaturu. U prvom trenutku je pokušao a onda je podlegao galami ostalih koji su počeli da mu prebacuju da me favorizuje, da me tretira na drugi način nego njih, da to što sam školovan za njih ništa ne znači, da se raspored koji je on sam napravio mora poštovati. Video sam da mu je bilo neprijatno ali mi je rekao da moram da čistim, okrenuo se i otišao. Uprkos temperaturi, skupio sam snagu i sav inat koji sam posedovao i očistio i hodnik i toalete. Od tog trenutka prestao je da postoji za mene. Ni do dana današnjeg mu nisam oprostio tu malu izdaju. Slao mi je pozivnice za svoje izložbe, poslednju u septembru 2008 ali nikada nisam otišao. Verovatno je glupo od mene što se tako ponašam ali dajem sebi pravo i na činjenje gluposti.