DRUGA KNJIGA, u nastajanju

VOLDEMAR Brka? Bio mi je kum na venčanju s Draganom. Počeo sam da ga zovem Brka kada se vratio iz vojske sa brkovima ispod nosa. Iako je posle pustio bradu koju nije obrijao do dana današnjeg, mislim da ga ni sin ne zna bez brade, meni je nekako ostalo drago da ga jedini ja zovem Brka. Mlađi sam od njega tri godine ali me je polovinom šezdesetih često vukao sa sobom po kafanama. Ne retko je s nama išao i Miljenko njegov stari drugar, tih, miran, nenametljiv momak ali prava pijandura. Redovni su bili i Slobo i Bobo a bogami i Vesa i Vlada Biljac. Imam a verujem da ih i on čuva, fotografije ispred Malog Mažestika, čučimo ispred izloga i kezimo se. Keva nam je u Maži spremala najbolje kolenice na svetu i domaći ren. Da i Ceca je često bio sa nama. Ubijali smo se kolenicama i renom i zalivali ih ogromnim količinama pića. Brka je i pre i u toku i posle jela pio isključivo Lozu. A mogao je da popije! Pokušao sam nekoliko puta da ga pratim u piću i uvek bih napravio rusvaj. Podivljao bih i počinjao da maltretiram sve po kafani, svakoga ko mi padne šaka. Jedva me odvukao iz Male Madere kad sam nekom vazduhoplovnom oficiru maznuo šapku s glave i bio spreman da ga polupam kada se usprotivio. Iako je pio kao smuk, stizao je da uradi mnogo stvari. Prvo je upisao Prava a posle dve, tri godine taman kada sam i ja uleteo na Pravnjak, on je upisao Likovnu Akademiju. Znao je sve i svašta i sve ga je interesovalo. Soba mu je bila krcata knjigama, pitao sam se kada stigne da ih čita kada je po ceo bogovetni dan u nekoj akciji. Imao je ribe jednu bolju od druge, išao je na Akademiju, sedeo u bifejcu i lokao sa nama i sa Božom Kambodžom, Admiralom, čika Stevom fišmenom, Šoletom sa Starog Sajmišta, Božom potpukovnikom, Čedom Šiptarom, Acom Pandurom, Batom Šakalom....Išao je i vodio nas čoporativno u Atelje 212 ili neko drugo pozorište, imao je svoje mesto u Narodnom pozorištu i slušao opere. Rano ujutro je bio sa Čamugom i njegovim ćaletom na Dunavu i pecao šarane. Iza zgrade je igrao fudbal, jeb’o te, ni sada ne shvatam kako je to postizao? Voleo sam da se uvalim kod njega u sobu i da ga uz piće slušam. Nije se pravio važan ali je bila milina slušati ga kako priča, u većini, o meni potpuno nepoznatim stvarima. Sećam se da mi je jednom, u to doba, rekao: „Samo glup čovek klima glavom kao da sve zna i razume a pametan pita.“ I pitao sam ga i uvek saznavao nešto novo i zanimljivo. Kad je završio Akademiju, odnosno posle godinu dana, oženio se i odselio iz kraja, dobio je atelje. Zaposlio se kao dizajner u jednoj firmi ali je radio sve i svašta. Aranžirao je izloge, osmišljavao i štampao plakate, ispisivao slova, projektovao i izvodio sajamske štandove po celoj bivšoj Jugi i šta već sve ne. Stizao je na čuđenje svojih kolega i da slika i pravi izložbe. Dragani i meni je kao kum poklonio sliku koju sam ja izabrao. Vreme je prolazilo i ja sam se zaposlio, sve smo se manje viđali. Ponekad kada je dolazio da obiđe kevu. Onda se sve srušilo, moja firma je pukla, pukla je cela Juga. Položio sam advokatski ispit, učlanio se u advokatsku komoru i počeo da šljakam kao advokata samostalac. Ustvari više sam bio preko puta Palate Pravde. Preko šina, na strani ka Savi se nalazila kafančuga gde su se skupljali advokati moje fele, uglavnom bez klijenata. Lokali smo po ceo dan i bistrili politiku. Jedni su bili za Slobu, drugi za Šešelja, ja sam im govorio da je to isti kurac a bilo mi je muka od svega. Dragana me ostavila i otišla sa detetom kod svojih, ćale je odmah zaposlio. Tonuo sam i bio svestan toga ali bez snage da bilo šta preduzmem. Kada sam se vratio od Martića, ne znajući šta da radim sa sobom, otišao sam do direkcije u kojoj je radio Brka. Pitao sam portira da li je tu, ovaj je telefonirao i nešto kasnije me otpratio na drugi sprat do Brkine kancelarije. Zagrlili smo se i poljubili, seli u fotelje, pitao me šta ću da popijem. Na njegovom licu nisam video nikakvu promenu ili iznenađenje iako sam bio osedeo, kosa mi je bila bela kao pamuk. Kafe-kuvarica je donela dve duple Loze, ja sam odmah sunuo prvo jednu a onda i drugu u grlo. Donesi flašu Zoro, rekao je Brka. Iako je pio ogromne količine, Brka je čašu je ispijao iz tri puta, nikada odjednom, na eks. Iz džepa sam izvadio i bacio na stočić epoletu i rekao mu: „Ovo je prvi kojeg sam ubio, onda sam dalje vadio oznake jedinica, vojne knjižice, fotografije, moji suveniri, nasmejao sam se.“ Brka me gledao pravo u oči, bez osmeha, ozbiljno i ćutao. Osetio sam se nelagodno, sipao sam Lozu, pa još jednu... i počeo sam da mu pričam: Jedne večeri, bio sam kod kuće, gledao sam sa ćaletom Dnevnik i videli smo snimak kako Zenge ubijaju grupu mladih vojnika na Koranskom mostu. Obojica smo skočili na noge! Jedan od vojnika je bio moj bratanac Slaviša! Odjednom sam znao šta treba da radim. Obukao sam jaknu, strčao niz stepenice, upalio Stojadina i pravac Knin! Nisam ćaletu rekao ni doviđenja. Znam da ti to zvuči imbecilno ali to je bilo jače od mene, naprosto sam morao! Vozio sam kroz Bosnu, putevima i puteljcima, nisam birao, samo pravo na zapad, u Knin! Dvadesetak kilometara od Knina, riknuo mi je Stojadin pa sam nastavio pešaka. Pokupio me jedan Pinc Gauer. Ispričao sam im ko sam i zašto sam tu. Odveli su me kod Martića, ispričali su mu moju priču, on mi je rekao da večeram i odmorim se pa ćemo sutra videti šta ćemo dalje. Sutra sam se našao u jedinici Kapetana Dragana na obuci. Jebalo se meni do obuke, rekao sam Draganu da mi da automat i municiju a ja znam šta ću i kako ću. Ovaj je počeo da prdi kao: Ne može to tako, nismo mi usamljeni osvetnici, mi smo srpska vojska dobro obučena da štiti srpski narod i nejač, da brani srpske teritorije, više i ne znam šta je sve srao. Ali jebi ga, bilo je po njegovom. Morao sam da prođem kroz obuku, on se trtio kao da je posisao svu vojnu mudrost na ovom svetu. Puzao sam, provlačio se ispod žica, gacao kroz blato, ubadao slamnate lutke bajonetom....I dočekao sam! Podelili su nam automate i municiju. Pitao sam kada ćemo u akciju, govorili su mi čekaj, strpi se, jedi, popij, odmaraj. A pića je bilo, mogao si da se kupaš u njemu. I cigareta, pušio sam Marllboro. Do klope mi nije bilo mnogo stalo ali sam pizdeo što sedim besposlen. Ostali su po ceo bogovetni dan zvrjali po Kninskim kafićima, napijali se do besvesti, tukli međusobno, ispaljivali rafale u vazduh, čisto sranje! Onda je počelo! Probudili su nas u pola dva posle ponoći i krenuli smo u koloni jedan po jedan u mrkli mrak. Nebo je bilo osuto zvezdama i brzo sam se privikao i počeo da razaznajem oko sebe drveće, kamene ograde, zapuštene vinograde... Ne znam kako ali sam shvatio da idemo prema Benkovcu. Dugo smo giljali, bio sam izgubio pojam o vremenu, kad je čelo stalo i preneta je komanda da se raširimo u lepezu sa razmakom od tri metra između ljudi i zalegnemo. Ležali smo neko vreme ćuteći, meni se pušilo, ništa se nije događalo. Skoro sam zaspao kad je rečeno: budite spremni, idu! Iako nikada u životu nisam osećao strah, Brko ti si govorio da to nije normalno i da za mene samog nije dobro, nekakvi trnci su počeli da mi klize niz kičmu. Uskoro smo ih jasno čuli. To su Paragini crnci, prošaptao je momak do mene. Crnci, da ti bude jasnije, su crnokošuljaši, formirao ih je Paraga kao naslednike Pavelićeve Crne Legije, koljači. Vraćali su se odnekud, glasno su razgovarali i smejali se, verovatno pijani, čak su baterijskim lampama osvetljavali put pred sobom. Čekali smo komandu a onda je meni dopizdelo, ustao sam i krenuo prema njima sa naperenim automatom. Prišao sam im na desetak metara, nisu me videli, niti su nam se nadali. Odvojio sam jednog krupnog koji mi je bio najbliži i dreknuo: Ovo ti je za Slavišu i sasuo mu rafal u grudi. Ovo je njegova epoleta. Skenjali smo ih sve do jednog. Video sam da Brki postaje neprijatno, dok sam ja sebi nalivao ko zna koju čašu, Brka je još bio pri prvoj. Ali ja sam morao nekome da ispričam svoju priču a činilo mi se da će me Brka najbolje shvatiti. Svi iz firme su već bili otišli sa posla a ja sam još pričao. U jednom trenutku, bilo je oko pola osam, portir je provirio na vrata: Izvinite samo sam hteo da vidim da li ste još tu. Brka mu je rekao: Još malo pa ćemo i mi da idemo. Ispričao sam mu da nisam znao da sam posedeo više od dva meseca. Nisam se brijao, umivao sam se na potocima i išao iz jedne akcije u drugu. Kada mi je svega došlo preko glave, kada sam oguglao na krv, smrt, ubijanje, vratio sam se u Knin i otišao kod Martića: Ja sam svoje završio, vraćam se za Beograd. U prvi mah me nije prepoznao a onda je pokušao da me nagovori da ostanem: Odmori malo, obrij se, ošišaj, dobićeš novu odeću, provedi se. Znaš me Brko, kada ja nešto odlučim makar to svima izgledalo kao totalna glupost, nema te sile koja bi me od tog odvratila. Sećaš se kada sam izašao iz „Pampur bara“ na Starom Sajmištu, bio je januar mesec, odmah posle Nove godine, u odelu, sa kravatom i novim cipelama i pravo u ledenu Savu. Niste mi verovali ali ste ti i pokojni Sloba, kada mi je voda bila već do guše, utrčali i izvadili me. Trčali smo do kuće, vi ste me psovali a ja sam se smejao. Nismo ni kinuli sutradan, verovatno zato što smo bili impregnirani Lozom do daske. I tako sam se vratio u Beograd. A ovde ista sranja, nema posla, živimo od ćaletove i kevine penzije. Ajde još po jednu pa da se rastajemo. Izvini Brko što sam te udavio ali nemam nikoga drugog, svi me izbegavaju, čim uđem u PRC ili kod Bućka, ustaju i odlaze, kao setili se da imaju neki neodložan posao. Jebem im ja mater.