недеља, 30. март 2008.

ŠEZDESET TREĆE PISMO

Dragi Prijatelju,

Hvala vam iznad svega na ljudskom razumevanju! Hvala vam što mi dozvoljavate da objavim, vi kažete kompletnu prepisku ali ću ja dati da se objavi samo onaj deo koji sam ja pisao. Postoje pisma koja su baš lična ili pisma koja mi mnogo znače (znače mi sva!) a ko bude umeo, imao sposobnosti, želje i radoznalosti, moći će i iz mojih pisama da sazna vaše stavove, poglede, mišljenja....

Nadam se da će sve ispasti kako treba. Čim knjiga bude ili ako bude objavljena, poslaću vam nekoliko primeraka.

Mišel Uelbek u MOGUĆNOST OSTRVA na jednom mestu kaže : „More je nestalo, a sa njim i sećanje na talase." Uveren sam da "nestanak mora" za nas dvojicu neće značiti i kraj "sećanja na talase." I sami kažete da ovo nikako ne znači kraj našem dopisivanju.

Nadam se da će se ukazati prilika da vas i lično upoznam, što najiskrenije želim.

Prijateljski vas pozdravljam M.P.

P. S. Veliko vam hvala na ponudi ali sam u zaista „dobrim rukama“ i uveren sam da će ono što mi predstoji proteći najbolje što može. U ovom slučaju, optimista sam i imam nade!

субота, 29. март 2008.

ŠEZDESET DRUGO PISMO

Mili moj prijatelju Antonio!

Možda vas u prvi mah začudi što vam se obraćam ovako familijarno ali kada vam budem rekao da sam istovremeno onaj „stari“ M. P. i neki, još uvek ne mogu da razaberem do kraja kakav, novi M. P. , uz podatak da se sve događa posle infarkta koji sam preživeo, nadam se da će ako ne prihvatljivije, izgledati razumljivije. Po izlasku iz bolnice, dobio sam divan poklon od pet mojih mladih koleginica, kao neku vrstu zahvalnosti za tekst koji sam im napisao za katalog zajedničke izložbe, veoma zanimljivog i odlično odrađenog projekta. Poklon kojem sam se obradovao su knjige, prve tri knjige/romana Mišela Uelbeka. U prvom romanu EXTENSION DU DOMAINE DE LA LUTE, nailazim na pasus: "Da sam čitav život mogao provesti u čitanju, bio bih sasvim zadovoljan; to sam znao još sa sedam godina." E pa, pošto slučaj ne postoji, dvadesetak dana pre nego sam ovo pročitao, skoro istovetnu rečenicu sam u sebi izgovorio ležeći na odelenju intenzivne nege, treći dan posle infarkta, držeći u desnoj slobodnoj ruci knjigu TRI ČOVEKA U ČAMCU A O PSU DA I NE GOVORIMO, koju mi je pored ostalih donela moja mila J. Antonio dragi, ležeći na leđima prikačen na sve moguće aparate, infuzije, kiseonike, svakih pola sata prekidan vađenjem krvi, merenjem pritiska, uzimanjem kardiograma, opominjan da je preko potrebno da se odmaram i ne naprežem, uspeo sam da pročitam šest knjiga. To sam ja. Ne umem da objasnim drugačije. I pritom sam beskrajno u živao u "prilici" koja mi se pružila da mogu da se posvetim samo knjigama. Možda zvuči suludo, neko bi rekao: svojevrsna odbrana i otklon od faktičkog stanja....kako bilo, ja sam uživao. Pored pomenute divno duhovito ironične i pre svega duboko "ljudske" knjige, koju sam prvi put čitao sa deset godina, uzeo sam je uz protivljenje bibliotekarke: "Još si mali...ništa nećeš shvatiti..!" iz gradske biblioteke u P., pročitao sam po ko zna koji put SLUŽIO SAM ENGLESKOG KRALJA Bohumila Hrabala, dve Murakamijeve knjige, KRAĆU POVEST VREMENA Stivena Hokinga i čak DA VINČIJEV KOD koju mi je na poklon doneo moj drugar R.S.

Uelbek u Drugom delu, odeljak 4 piše : „Stajao sam oslonjen na lavabo oko dvadeset minuta i osećao kako bol postepeno raste.“ Mene je rano ujutro probudio izuzetno jak bol iza grudne kosti i u obe šake. Imao sam osećaj da mi krvnim sudovima šaka protiče užareno rastopljeno olovo. Pored bola, šake su mi bile neverovatno teške! Kada sam pokušao da se uspravim i ustanem iz kreveta, počeo sam, nemam bolji izraz, da se gubim. Snaga je čilela iz mene, curela, nestajala. Delićem svesti bez učešća panike, naredio sam sebi: "Diši, diši duboko." Ali je za to trebalo snage. Polako i uporno sam udisao mililitar po mililitar vazduha paralelno misleći o tome da trebam nekako da dođem do kupatila, do lavaboa, da hladnom vodom pokvasim šake, da rashladim glavu...Koliko je to trajalo, mogu sam da nagađam ali sam svojim upornim disanjem uspeo da se delimično "dozovem sebi" i doteturam do lavaboa. Pustio sam mlaz hladne vode da pljušti preko vena podlaktice, prskao sam lice i potiljak... kada sam shvato da sam uspeo da još "budem ovde", bol u šakama i grudima je bez promene bio i dalje jak i konstantan, znao sam da je infarkt "na delu", uspeo sam da se obučem i siđem u dnevnu sobu i rekao sinu koji je polubudan gledao televiziju: "Zovi Hitnu pomoć." J. koja je premorena jedva uspela da zaspe nisam ni pomislio da budim, što sada među prijateljima i prijateljicama izaziva nevericu, pomalo i zavist, u svakom slučaju za većinu je to neobjašnjiva i neprihvatljiva stvar.

Uelbek nastavlja : „Nikako mi se nije izlazilo iz sobe, odlazilo u bolnicu, i tako to.“ Za razliku od Uelbekovog junaka, ja sam se odvojio od lavaboa, ni meni se nije "odlazilo u bolnicu i tako to" ali sam shvatio da je jedini način da ostanem živ, a to sam želeo, da odmah budem odveden u bolnicu. Nisam bio uplašen, bio sam koncentrisan, racionalan i ljut kao uvek u drastičnim situacijama (a imao sam ih u životu), što mi se to desilo. Uopšte i "baš sada!" Idemo iz početka. Ležeći u koronarnoj inetnzivnoj nezi (u žargonu: "Šok soba"), priključen svim venama, kožom, nosom...na kompjutere koji prate rad srca, disanje, pritisak, dovode kiseonik, infuziju... u nemogućnosti da ustanem zbog bilo koje nužde(!) a morao sam da pijem enormne količine čaja, moja misao broj 1 je bila, kada sam već "pretekao", da što pre izađem iz "predvorja smrti!" Mladi lekar koji je bio dežuran za vreme mog prijema i koji je učestvovao u mom spašavanju, rekao mi je da sam se izvukao "za dlaku". Sutra je kazao, povoda se ne sećam: "Statistika tvrdi da od infarkta umre jedna osoba od deset, ako su na veme prebačeni u bolnicu.... koliko vas ima...jedan, dva, tri...pet...osam...deset!"

Te večeri i pored evidentnog truda i napora sestara i lekara, umrlo je dvoje ljudi, jedna baka i muškarac mojih godina. Sledeću noć, odnosno nekoliko ranojutranjih sati, proveo sam sa mrtvacem (pol ne znam) na dva metra od moje glave. To sam shvatio kada ga je jutarnja smena uvijenog u roze čaršav iznela na krevetu sa točkovima.

Te noći sam pročitao do kraja IGRAJ, IGRAJ, IGRAJ Haruki Murakamija, držeći knjigu iznad glave, koristeći samo desnu ruku jer mi je u Braunilu ne levoj ruci kapalo iz dve uli tri boce. Ah, da! Braunila je igla koju vam zavuku u venu, pričvrste unakrst flasterima i ona postaje vaš sastavni deo. Braunila je kada se ne koristi zatvorena malim poklopcem na šrafljenje a u nju se mogu ugraditi ono što sam ja nazvao skretnice, tako da vam organizam kroz jednu venu može biti snabdevan sa nekoliko različitih supstanci. Dakle, željno sam iščekivao trenutak kada će mi reći: "Danas prelazite na odelenje." To bi pre svega značilo da je najgore prošlo, da mogu da ustanem, da se krećem makar po bolničkom hodniku, da mogu da odem do toaleta! I onda sam na delu dragi Antonio doživeo.... nazvao sam to sindromom ČAROBNOG BREGA! Ali idemo redom. U noći četvrtog dana a posebno posle ponoći, priliv novih, svežih bolesnika je unezverio i nas a bogami i dežurne sestre i dežurnu lekarku, koja mi je još kada je primala dužnost oko osam sati uveče, izgledala previše nervozno, onako kao da je "na nečemu." Počela je s propitivanjem sestara koji su bolesnik ili biolesnica dovoljno oporavljeni da mogu biti premešteni na odelenje, e da bi dobila slobodan krevet za "nove slučajeve." U tim trenucima sindrom ČAROBNOG BREGA stupa na scenu! Deda, kasnije smo ležali u istoj sobi, snažan, izuzetno vitalan, pričalica i sveznalica, pobunio se protiv premeštanja, vičući na sav glas da se ne može tako postupati sa bolesnicima a pre svega sa tako teškim kao što je on. Žaliću se ja.... dugo je do nas dopirao njegov glas.

Odjednom sam uhvatio sebe kako strepim od pomisli da će doći red i na mene, da ću i ja morati da „odem na odelenje!“ Kada mi je oko četiri sata ujutro, prišla lekarka izvinjavajući se što mora da me premesti na odelenje, osetio sam se „odbačenim“! Ja koji sam do juče, više od ičega želeo da izađem, odem iz, kako sam ga nazvao, predvorja smrti! Ljudi se lako „prime“ na bolnicu i bolest i kada su već u bolnici, onda se trude da budu „ozbiljno bolesni“, da budu tretirani kao takvi i kako dolikuje a ne da budu premeštani na tamo nekakvo odelenje! Bolest i njen nosilac bolesnik imaju svoje dostojanstvo koje se mora poštovati i niko pa ni lekari ne smeju ga ni po koju cenu narušavati... Veličanstveni Tomas Man je to doveo do savršenstva u ČAROBNOM BREGU, bez obzira na sve druge i bitne konotacije i nivoe koje knjiga nosi sa sobom.

Bolesnik kome je najlošije i oko koga se „ustrče“ sestre i lekari, kod ostalih bolesnika (pacijenata kako to voli da kaže medicinsko osoblje) izaziva istovremeno poštovanje i određenu dozu zavisti. Bolesnici/pacijenti koji drže do sebe, neće propustiti priliku da po stotinu puta na dan zatraže pomoć, često izmišljajući banalne i providne razloge. Biti najbolesniji u sobi, cilj je koji opravdava svako sredstvo, ma kako ono posmatrano sa strane delovalo detinjasto, čak smešno. Bolnica i bolesnici u najmanju ruku predstavljaju paralelan svet u kojem važe pravila i propisi koji se ne podudaraju sa pravilima izvanbolničkog sveta. Naravno ne govorim o regulama koje svaka bolnička ustanova u svetu, radi svog normalnog funkcionisanja, propisuje. Ne, ovde se radi o svetu bolesnika/pacijenata koji danas predstavlja najmnogoljudniju sektu na svetu sa strogim pravilima koja niko ko nije bolestan , neće niti može saznati!

Moj infarkt (kako to istovremeno zvuči i smešno i strašno) je bio posledica stresa. Nikada a ni u analizama koje su rađene neposredno posle "udara", u mojim arterijama, mojoj krvi nije bilo Holesterola, Triglicerida, šećera.... Dakle, samo Njegovo Veličanstvo STRES! U jednom od prvih pisama odgovarajući vam, pomenuo sam savete lekara o tome kako treba izbegavati stres, pa sam skoro ljut, čini mi se, napisao da stres nije kiša pa rasklopite kišobran i gotova stvar. I nije zaista. Ja sam najveći deo svog slobodnog vremena boravio u prirodi, vozeći bicikl, pešačeći kilometrima, idući na pecanje, baveći se pozivom u kojem je dugovečnost skoro poslovična, imam divnu ženu koju volim i koja voli mene....i?

Stresovi se akumuliraju, slažu jedan preko drugog i čekaju jedan jak koji će ih kao upaljač aktivirati i razneti vas u paramparčad. Već citirani Uelbek u romanu MOGUĆNOST OSTRVA na jednom mestu rezignirano veli: "Ja je sinteza naših poraza;" a ja bih parafrazirajući ga rekao: "Ja/mi smo sinteza naših stresova, kanta u koju se ubacuju i gomilaju stresovi!" Pomenuću i cigarete, doduše preko volje. Od 25. Decembra nisam zapalio ni jednu! Na stranu podatak da sam pušio preko 45 godina, cigarete su mi predstavljale neopisivo zadovoljstvo. Ne dramim okolo, ne kriziram ali često, često mislim na zadovoljstvo koje sam osećao kada bih zapalio cigaretu uz šoljicu kafe ili posle ručka. Ponekad mi se čini da sam i ručavao samo zato što sam znao da ću posle toga popušiti cigaretu. Dobri i pametni Kurt Vonegat na jednom mestu, govoreći o sebi kao pušaču, izriče: "Na jednoj strani žar a na drugoj strani budala." I on i ja smo svesni da je duvan štetan ali.... Ima još jedna stvar koje sam se upravo setio. Naime i vi i ja smo čitali više puta u životu makar letimično u kakvom časopisu, "doživljaj umiranja" ljudi koji su preživeli komu, kliničku smrt...Možda moj "slučaj" me spada u tu grupu ali je zanimljivo, dobro se sećam koliko sam u trenucima dok su me spašavali, želeo da zaspem, da zatvorim oči i utonem u mir. Ta želja je bila toliko jaka, sestre i lekari su imali muke da mi to ne dozvole, da me održe budnog.

I pored bola koji sam osećao, nešto izuzetno prijatno i primamljivo kao da mi je govorilo: "Odmori se...odmori se..." Na sreću, uporne i iskusne sestre i lekari nisu mi dozvolili da odem da se "odmorim." Sutra mi je jedna sestra rekla osmehujući se: "Suviše je rano da odete, sigurno ima još mnogo stvari koje trebate da uradite i saznate."

Hvala im svima.

Hteo sam da završim ovo dugačko pismo ali moram da vam ispričam i ovu zanimljivost. Ležeći u odelenju intenzivne nege komunicirao sam sa oko petnaest sestara iz tri smene i pet ili šest lekara kardiologa. Nekoliko dana kasnije kada sam već bio na odelenju i izlazio u hodnik, svega dve sestre i jedna lekarka su me, tih prvih dana moje "uspravljenosti" prepoznale. U bolnici čovek koji leži nije isto što i čovek koji stoji ili hoda!

Puno vas pozdravljam i želim vam dobro zdravlje, vaš M. P.

субота, 22. март 2008.

ŠEZDESET PRVO PISMO

Dragi moj Antonio,

Taman pomislim da sam vam već dosadio zatrpavajući vas svojim pismima, verovatno ne uvek zanimljivim razmišljanjima, raspredanjima o svemu i svačemu a ono, desi mi se nešto što smatram da moram da podelim sa vama!

Prošlog petka sam bio u P. da bih otvorio izložbu „10 godina Likovne kolonije Vidovdan" koja se inače svakog Juna održava u porti manastira Gračanica i Domu kulture. Jubilej je pažnje vredan pogotovo ako se uzme u obzir sklonost naroda kojem pripadam da svaku manifestaciju posle prvog ili drugog održavanja, proglašava za tradicionalnu. Prošle i ove godine sam bio učesnik Likovne kolonije Vidovdan a odlaziću u Gračanicu kada god me budu pozvali i ako okolnosti budu dozvolile.

Dragi Antonio, prvi put sam manastirsku crkvu u Gračanici video davne 1955 godine. Na neki način životom sam vezan za nju. Naime u to vreme sam sa roditeljima i bratom živeo u Prištini, tada i sada glavnom gradu Kosova i Metohije. Moj otac iako oficir i član KPJ smatrao je da , pre svega mi deca ,moramo da se upoznamo sa svim istorijskim i kulturnim dobrima i vrednostima ma gde se trenutno po sili njegove službe nalazili. Skoro da nema manastira, crkve, katedrale ili džamije u kojoj nisam bio na teritoriji bivše Jugoslavije. Kada sam odrastao i sam sam nastavio da posećujem ta mesta ogromne energije i ne samo u svojoj zemlji već i u Austriji, Švajcarskoj, Francuskoj, Grčkoj i vašoj prelepoj Italiji. Nisam kršten, nisam religiozan, za sebe sam često voleo da kažem da sam Budista osim u uzdržavanju od seksa a na poslednjem "Miloševićevom" popisu stanovništva, kao nacionalnost sam upisao Navaho (Navajo), ali se zaista dobro osećam u hramovima a posebno ako sam sam u njima.

U Gračanici prislonim obraz uz Simonidu ili obidjem oko masivnog stuba i u polumraku i zbog skučenog prostora sa male daljine gledam divnu Caricu Jelenu, koja sa mrežicom kojom joj je sakupljena kosa, izgleda ženstvenije i privlačnije od bilo koje današnje zvezde ili modela.

Često sam prisustvovao SLUŽBI i iako me je čitanje ponekad zamaralo svojom jednoličnošću, ravnim glasom bez naglašavanja, shvatio sam da to ima svoj razlog, setio sam se da i Budisti monotonim glasom ponavljaju svoje Mantre, zatim vernici Muhamedove vere, posebno derviši. Na taj način se misli pročišćavaju, bistre, um se fokusira na Boga. Na tačno utvrđenim mestima, hor monahinja je počinjao da peva. To su nezaboravni trenuci! Čovek zaboravlja na sve što je izvan hrama a zraci sunca (reč je o poslepodnevnoj SLUŽBI) koji kroz visoke prozore priprate, jedva dopirući do oltara oplemenjuju pozlatu na oltarskim ikonama, još više doprinose zaboravu spoljašnjeg sveta.

Izložba i otvaranje su protekli da bolje ne može biti, domaćini su se trudili da nam ugode i više nego je bilo potrebno ali nije to ono zbog čega sam počeo i poželeo da vam napišem ovo pismo. Naime, iako znam da ne bih bio pravilno shvaćen od strane ljudi koji su nambili domaćini i ogromnog broja ljudi u mojoj zemlji koji sebe nazivaju srpskim patriotama, ja zaista moram da vam opišem svoje osećaje i osećanja, po cenu da budem proglašen izdajnikom i što će to možda biti početak hajke i pljuvanja po meni i svim mojima, živim i mrtvim. U kombiju kojim smo nosili slike sa nama je putovao i N. penzioner, rodom iz okoline P. Znao sam ga od ranije i iako to nisam želeo, sticajem okolnosti morao sam da sedim pored njega. Za desetak sati puta jedva da smo izmenili dve, tri konvencionalne rečeniice. Siguran sam da dobro znate taj tip ljudi koji su na rečima "jaki" a na delu ih nema i nikad ih nije ni bilo. Prema slabijima ili podređenima surovi a prema višima i nadređenima, do ljigavosti snishodljivi, "dupeuvlakači." U biti uvek gledaju samo "svoju guzicu", interesuje ih jedino lična korist. Kada smo prošli B. i uzak pojas međunarodnog distrikta i ušli u Republiku Srpsku, "razmahao se" pokazujući nam upirući prstom levo i desno od puta, granatama razrušene i srušene kuće, zarasle voćnjake i vinograde: "Ovde smo očistili Turke, ovo je bilo ustaško, zatrli smo ih seme im njihovo..." Gledao sam s tugom ruševine, mislio na LJUDE koji su generacijama radili i živeli s nadom da će im biti bolje, da će biti svoj na svome, gde li su, da li su uopšte živi? Dobro znam da si i "srpske" kuće i domaćinstva, njive, voćnjaci i vinogradi u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, Kosovu, ostale takođe puste, porušene i zarasle u korov, da su ljudi ubijani i masakrirani ali ja se za razliku od N. stidim svega što se dogodilo u proteklim ratovima, bratoubilačkim a pre svega besmislenim. Kada kažem besmisleni, mislim na narode, na ljude koji su dozvolili da ih nahuškaju jedne na druge. Huškači su se obogatili "krvavim zlatom" i to nije bila prvina na našima prostorima. Stanje svesti u mom narodu se nije promenilo "ni za jotu", a verujem i donekle i znam da je situacija ista i u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini.

Slažem se da se ne mogu generalno optuživati celi narodi ali nijedna strana ne želi da shvati da se tuđim zločinima ne mogu pravdati sopstveni. Moj narod a ni ostali narodi koji su učestvovali u krvavim bratoubilačkim ratovima, ne žele da "počiste (prvo) svoje dvorište." S rezignacijom po ko zna koji put moram da se priklonim Ciceronu: "Ubi bene ibi Patrija", jer meni ovde gde živim nije dobro! Ne volim što živim u zemlji koja veliča i štiti ubice i koljače, u kojoj se ljudi busaju patriotizmom, srpstvom i istorijskom prošlošću a 99% njih ne zna ni osnovne podatke iz sopstvene istorije. Dovoljno im je nekoliko otrcanih ali njima atraktivnih anegdota iz života na srpskom dvoru pre 700, 800 godina. Ne žele da uče, da saznaju, da se razvijaju, znanje je čini se oduvek bilo prokaženo u zemlji Srbiji. Nisam se slučajno izjasnio kao Navaho, dosta mi je bilo i Srba i Hrvata i svih ostalih

Pored osvedočenih ubica koji su pod izgovorom da brane srpski ( hrvatski, bošnjački i koji već sve ne narod) a ubijali su (uglavnom za novac) i pre i posle ratova devedesetih, još su gori oni koji su sve pokrenuli, koji su na ljudskoj krvi stekli enormna bogatstva. Na žalost takvi još deluju i delaju u ovim napaćenim zamljama, bave se politikom, svima nam "kroje" život i sudbinu.

Prosto je neverovatno kako je lako manipulisati tz običnim ljudima. Njegoš u GORSKOM VIJENCU kaže: "Pučina je stoka jedna grdna." Svakog dana na delu vidim Puk/Narod koji se kao slamka na vetru povodi za parolaštvom i perfidnošću raznoraznih vođa i lidera.

Frensis Bejkn, (slikar ne filosof) je u jednom razgovoru rekao : „Može se biti optimista i nemati nade!“ E tako se ja osećam. Parafraziraću vaše razmišljanje : "Da li prolazi vreme ili....", dragi Antonio, prolazim ja i sve je manje vremena ispred mene. Teoretski sam optimista da se stvari mogu promeniti na bolje ali živeći ovde gde živim, zaista nemam nade!

Možda u ovom što sam vam napisao nema neobičnosti, neuobičajenosti ili ekvivoka, slične stvari se događaju i u drugim zemljama i narodima širom sveta. Šiler kaže: "Ni najčestitija osoba ne može da živi u miru ako se ne dopada rđavom susedu."

Nadam se da me nećete svrstati u plačljivce?

Iskren pozdrav, M.P.

петак, 21. март 2008.

ŠEZDESETO PISMO

Dragi prijatelju Antonio,

„Izlanuo“ sam se i podatak da se nas dvojica dopisujemo je izašao na “videlo dana!“ Koliko god sam želeo da to ostane samo „naša“ stvar, sigurno je da sam u trenutku slabosti podlegao sujeti! Zameram sebi nedostatak koncentracije i volje, nesposobost da sačuvam ono do čega mi je stalo samo za sebe. Imam "putera na glavi" u ovom (i ne samo u ovom) slučaju, neću se pravdati jer opravdanja nemam pred sobom a i nema svrhe. Činjenica da sam "samo čovek", samo ljudsko biće, ni malo ne menja na stvari već se čak može samtrati opovrgavanjem svega što sam vam o sebi pisao i trudu da po svaku cenu budem i ostanem svoj.

No, kako bilo, dobio sam nekoliko ponuda od izdavačkih kuća koje su zainteresovane da objave našu prepisku. Dragi moj Antonio, ni na pamet mi ne pada da im dam vaša pisma! Međutim, skoro da sam odlučio da im predam svoja pisma vama, naravno ukoliko se slažete s tim? Toliko sam izgleda bio brbljiv otkrivajući prepisku s vama, da već danima dnevna i periodična štampa objavljuju "delove" naših pisama?! Izgleda da je najbolje da im dam svoja pisma i prekinem lanac objavljivanja, sada već nebuloznih, neistinitih i fantasmagoričnih tz naših pisama. Smatra, da sam dužan da vas o ovome obavestim i zamolim za mišljenje i eventualno odobrenje.

Nemojte mi mnogo zameriti, vaš M.P.

P.S. Neko je nekad rekao: “Kakva je to tajna ako je nikom ne kažeš?“ I pored toga, ožalošćen sam i rezigniran! Zar čovek , ako izuzmemo pobude (sujeta, oholost, hvalisavost....), zaista nikom ne može da saopšti bilo šta a da sutra ne čuje i to sa više strana, deformisano i unakaženo ili bar netačno.

P.P.S. Pitali ste me za Tri Sorele, znate da znači tri sestre ali šta je to i zašto se tako zove? Dao sam vam objašnjenje oko Svetog Stasija i potpuno smetnuo s uma da vi ne znate ono što je nama/meni notorna činjenica. Naime, u Prčnju koji se ceo pruža duž obale Bokokotorskog zaliva, negde na sredini se nalazi neobična kuća, ustvari tri istovetne kućice na sprat sa šiljastim zabatima i po jednim prozorom. Prozori su zazidani davno, ostali su samo okviri od rezanog kamena. Legenda kaže da su u toj kući (te tri kućice sa zajedničkom osnovom i tri odvojene sobe na spratu) ima tome, živele tri sestre, sve tri zaljubljene u tri pomorca. Svakog dana bi izlazile svaka na svoj prozor i gledale u more čekajući da im se ljubljeni vrate. Vreme je prolazilo, pomorci se nisu vraćali, sestre su ostarile i naložile da im se prozori zazidaju a one su se do smrti zatvorile u svoje sobe.

Eto moj dobri Antonio, to vam je priča o Tri Sorele

четвртак, 13. март 2008.

PEDESET DEVETO PISMO

Dragi Antonio,

Ne mogu da odolim a da vam ne ispričam ono što mi se dogodilo pre četiri dana! Na poziv Muzeja savremene umetnosti iz Beograda a povodom izdavanja tri toma MODERNA UMETNOST 1770 - 1970 - 2000 Đulio Karlo Argan - a na srpskom jeziku (izdavač je odlična izdavačka kuća CLIO), u Beograd je doputovao Akile Benito Oliva koji je posle smrti Đ.K.Argana a po prethodnom dogovoru napisao treći tom.

U Salonu Muzeja savremene umetnosti organizovana je promocija i razgovor sa A.B. Olivom i uglednim predstavnicima muzeja, likovne kritike, umetnika... Moram da istaknem da je savršen prevod uradila Istoričarka umetnosti Milena Marjanović inače poslediplomac Đ.K. Argana.

Predstavljanje knjige(a) nije odmaklo od konvencionalnog a ni Oliva, uz dužno poštovanje njegovom znanju a posebno šarmu, se nije "pretrgao", održavši jedan klasičan školski čas. To sam i očekivao pa se nisam osećao prevarenim, bilo mi je stalo da vidim čoveka koji me pre tridesetak godina, svojim tada novim uglom posmatranja, čak prevrednovanja ukorenjenih stavova, zaintrigirao.

Elem, kad je promocija završena, saopšteno je da će Oliva potpisivati knjige onima koji to žele. Naravno kupio sam treću knjigu koju je on napisao i probio se kroz masu do njega. Bio mi je okrenut leđima pa sam ga lako dotakao po ramenu. I gle iznenađenja! Akile se okrenuo, pogledao me, nasmejao se, pružio mi ruku i poljubio u oba obraza govoreći: "Ciao caro amico, come stai?" "Va bene, va bene", odgovorio sam pružajući mu knjigu.

„Da si samo mogao da vidiš izraze lica“ rekla mi je moja dobra drugarica D., smejući se dok smo izlazili na ulicu, "svi su bili najblaže rečeno zblanuti."

Interesantna je činjenica da mi se to ne dešava prvi put! Pre više godina kada je beogradski FEST zaista bio svetski festival filma i privlačio najpoznatija imena iz sveta filma, dogodilo mi se da Erland Jozefson napusti svoju pratnju, priđe, pozdravi me i poljubi kao starog prijatelja na zaprepašćenje svekolikog filmskog i novinarskog društva.

Prijateljski vas pozdravljam, M.P.

уторак, 11. март 2008.

PEDESET OSMO PISMO

Dragi Antonio,

Baš znate da me obezoružate! Kažete mi da radoznalost nije samo moja privilegija, šalite se i terate me da se smejem kada pišete o borbi sa mnom oko tapije na radoznalost koju ja želim da upišem na svoje ime. Podsećate me da sam vam u prvom pismu napisao: "Uzdam se u vašu radoznalost i strasno zanimanje za neobično, neuobičajeno i van klišea." kažete da ste od mene mnogo novog, nepoznatog i zanimljivog saznali. Zaista mi je drago ako tako mislite i ako ste u pravu.

Počeo sam i ja kao vaša baka da uzimam kašičicu izmrvljenih listića Ruzmarina potopljenih u maslinovo ulje. Maslinovo ulje koje koristimo u našoj kući, od najbolje je vrste, hladno ceđeno u žrvnju teških kamenova. Ima divnu zelenkasto žutu boju i neopisiv miris. Proizvodi ga privatna uljara M. iz Bara u Crnoj Gori. Probao sam mnoga (industrijski proizvedena) ulja iz Portugalije, Španije, Grčke, Turske, vaše domovine i iz moje zemlje i nisu ni primaći kapljici ovog iz uljare M. iz Bara! Pokušasću da vam i pored stroge carine prošvercujem i pošaljem litar, pa ćete se uveriti da govorim istinu.

Najbolje maslinovo ulje koje sam pio i jeo u životu je bilo ulje mog dalekog rođaka M. koji se pedesetih godina spustio s planine i nastanio u Barskom polju. Zelena salata, radić, paradajz ili pomidor kako ga zovu u Crnoj Gori, bili su vrhunska poslastica preliveni njegovim uljem!

Moja žena koja je iz severnih predela zemlje, voli gotovo kao ja maslinovo ulje, masline crne, zelene, punjene crvenom paprikom, belim lukom, sušene... Takođe voli morsku ribu, rakove, školjke, lignje, hobotnice, sipe....kao da je rođena Mediteranka.

Evo asocijacije! Poslednjih šest godina provodio sam deo leta u Crnoj Gori. Bez obzira u kojem sam se mestu nalazio, obavezno sam se javljao mom školskom drugu F.M. koji živi u Dobroti kraj Kotora. "Dolazi odmah, večeras kupujemo manjoče i sjutra zorom idemo na Arbune", probobonjio bi svojim grubim glasom.

Među svojim fotografijama čuvam i isečenu novinsku fotografiju iz „T.Tribine“, dnevnih novina tadašnjeg Titograda koju je snimio naš stariji drugar fotoreporter Mijo zvani Tuč. Na već odavno izbledeloj fotogtafiji, poređani u tri reda po stepenicama glavnog ulaza u zgradu gimnazije, nalaze se moje drugarice i drugovi iz IVf razreda, snimljeni nekoliko dana pre polaganja maturskog ispita.

U prvom planu zagrljeni i izdvojeni iz grupe nalazimo se F.M. i ja. Fotografija je snimljena pre četrdeset i jednu godinu! Iako je odavno nisam imao u rukama, jasno kao dan vidim naš nenamešten ali izazivački stav: "Svete, evo nas, čuvaj se!" Bože kako smo bili puni sebe i verovali u svoje neizmerne sposobnosti! "Da li život prolazi, napisaste vi, ili prolazim ja"...Da, sada sam potpuno svestan da ja tečem, da sam protekao već šezdeset godina! Priznajem da me sve više rastužuje činjenica da sam veći deo života ostavio za sobom.

Elem, poranimo barkom u zoru i prvo se montiramo u sred Bokokotorskog zaliva na zamišljenoj liniji između Tri Sorele i katedrale Svetog Stasija, zapravo Svetog Eustahija, čije je ime narod skratio i prilagodio lakšem izgovoru. Spustimo najlon sa po dve udice na koje su pažljivo nataknute manjoče (račići, dužine dva, najviše tri cm, koje nekoliko preduzimljivih ljudi skuplja u morskoj travi lagune blizu Tivta i prodaje ribolovcima po dva Evra 100 komada) dakle, spustimo najlon na dubinu od 50 do 70 metara. S vremena na vreme kažiprstom zatežemo najlon, pušimo i razgovaramo. Ako smo potrefili vreme i mesto, ustvari ako jato Arbuna rijući po dnu naiđe na naše manjoče, desi se da ulovimo i po nekoliko kolograma ove vrlo kvalitetne ribe.

Moj dobri i pošteni drug F.M. je rođen u Donjoj Gorici pored Morače, gimnaziju je završio u Titogradu, Fakultet za fizičku kulturu u Sarajevu i tek sa dvadeset i sedam godina je došao u Kotor. Njegova opsednutost morem (nalik na moju) učinila je da ovaj kontinentalac postane veći Mediteranac od ljudi čiji su svi preci rođeni na obali Jadrana. Terasa njegovog stana ima pogled sa leve strane na Kotor a preko zaliva na Muo, Prčanj, Stoliv... Na terasi je sto za kojim se doručkuje, ruča, pije kafa i puši, razgovara ili samo gleda u veličanstveno delo Prirode.

F.M., čovek koji bi i svoje srce, iako oslabljeno sa nekoliko infarkta, rado dao za dobrog druga ili pravednu stvar, kada je u pitanju ribolov, ribanje, postaje sujetno i razdražljivo dete. U njegovoj barci se nalaze dve velike plastične kante, jedna za mene, druga za njega i kako ko od nas upeca Arbuna, velikog dubinskog Špara...ubacuje ga u "svoju kantu." Ako se kojim slučajem desi a dešavalo se, da upeacam na obe udice po ribu, nije umeo ni mogao da sakrije zavist, govorio mi je da je to čista sreća koja prati kontinentalce i početnike.

Naravno da mu to nikad nisam uzimao za zlo, čak mu nisam ni odgovarao a to ga je, bilo je lako primetiti, još više nerviralo. Pre nego bismo izašli na obalu, ređao je na poseban nači ribe u kanti. Na dno je stavljao sitniju i manje kvalitetnu ribu a odozgo velike reprezentativne primerke. Tako bi radoznalci kojih je uvek na obali sticali utisak da je kanta puna velikih sjajnih Arbuna. Ta čisto ljudska želja za isticanjem u meni je uvek izazivala samo nežnost.

Moj drug F.M. je divan čovek u pravom smislu te reči! Na prvi pogled deluje grubo, čak sirovo, lice mu je izbrazdano dubokim borama ali ako mu vidite oči i njihov plemeniti sjaj, shvatate da je on "duša od čoveka!"

Kako se lako predam i prepustim asocijacijama! Znam dragi Antonio da ćete me shvatiti i da će vam ovo biti zanimljivo, ipak vam se izvinjavam što u velikoj želji da vam pišem i da mi vi odpisujete, vrlo često nemam mere.

Iskreno vam želim dobro zdravlje i svako dobro, vaš M.P.

петак, 07. март 2008.

PEDESET SEDMO PISMO

Hvala vam dobri Antonio što me podržavate u nameri. Svestan sam da ću morati u "Poslednjim pismima" da budem potpuno, bez ostatka, iskren prema sebi i onima kojima pisma upućujem, ogoljen ili možda baš nag kako vi to kažete. Pišete mi da se ne ustručavam i najintimnijih detalja ako iskreno želim sopstveno pročišćenje. Kažete da ste Džojsa cenili kao pisca a iskreno ste ga zavoleli posle čitanja PISMA NORI iako ta pisma nisu bila namenjena objavljivanju/javnosti. Nag u svojim pismima voljenoj ženi, u ogledalu i iza njega, čovek od krvi i mesa i osećanja, samo je takav Džojs mogao da napiše ULIKSA i DABLINCE!

U potpunosti se slažem, dajem sve od sebe da se ne samoobmanjujem i lažem, iako, sigurno to znate, ponekad nije ni malo lako. Vratiću se za čas na PISMA NORI. I u ovom trenutku osećam stid sećajući se iskrenosti i razgolićenosti najintimnijih detalja! Čitajući PISMA NORI osećao sam se kao voajer, kao lopov, kradljivac tuđih dragocenosti. Većina ljudi želi i voli da "zna" o drugima sve, baš sve, čak najviše voli detalje najintimnije prirode, male privatne "prljavštine". Kako god, ja sam sazdan drugačije. Znam da u sred "tračarenja" prekinem "naratora" i kažem mu (njoj) da to ispriča pred osobom o kojoj se radi ili se prosto udaljim. Naravno nisam imun od sitnih ogovaranja ili podsmevanja, bezazlenih u osnovi, kojima je jedini cilj da "podignu" raspoloženje u društvu. I najčešće i najradije počinjem od sebe. Ne volim da čujem ili slušam raznoraznarije o drugima, ne volim ni da pitam, da se raspitujem, čekam da mi se kaže i kada su u pitanju i najbanalnije stvari. Moja žena se dugo ljutila na mene što je ne pitam gde je i s kim je bila, tumačeći to mojom nezainteresovanošću za nju. Odgovarao sam joj da smatram da će mi ona reći ako oseti/oseća potrebu za tim i da je pre svega stvar u međusobnom poverenju. Ona mene uvek pita gde idem a ja sam kršeći sopstvena uverenja počeo takođe da se "interesujem" i pitam je , pre svega zbog "mira u kući."

Ja opet „Kao baba oko uštipaka“ o svojim „Poslednjim pismima“. U pomoć prizivam veličanstvenog Edgar Alan Poa: "Neki Francuz, piše E.A.Po - možda Montenj - kaže: "Ljudi govore o razmišljanju ali što se mene tiče, ja nikad ne mislim sem kad sednem da pišem.".... Ali možda u opasci ovog Francuza ima nečeg dubljeg no što bi se to kazalo na prvi pogled. Nesumnjivo je da sam čin pisanja u velikoj meri doprinosi većoj jasnoći misli. Kad god sam, zbog njegove neodređenosti, nezadovoljan nečim što sam zamislio, odmah pribegavam peru, da njegovom pomoći postignem potreban oblik, doslednost i određenost."

Isti su razlozi koji mene teraju da „pribegavam peru.“

Pošto biste me siguran sam pitali da vam razjasnim „Kao baba oko uštipaka“, evo pokušaću. Radi se naime o narodnoj priči u kojoj neka (gladna?) baba, bez obzira o čenu se razgovor vodi, neprekidno ponavlja: :"A uštipci, a uštipci...?" Poznati su vam takvi ljudi, sretali ste ih i srećete ih i dalje u životu, koji osim jedne teme niti umeju niti znaju da govore o bilo čemu drugom. Kada je reč o uštipcima (i to biste me pitali, siguran sam), njima sličnim mekikama ili crnogorskim priganicama, one se prave tako što se zamuti testo kao za palačinke ali nešto gušće, sipa u vrelo ulje i prži ( priga, kažu u Crnoj Gori, uzeto i modifikovano iz vašeg jezika) dok ne porumeni. Uštipci a posebno crnogorske priganice u zavisnosti od mašte onoga/one koji ih sipa kutlačom u vrelo ulje, mogu da imaju razne oblike: Loptice, srca, životinje ili ptice, šake sa prstima i sl. Mekike po pravilu imaju valjkast i duguljast oblik.

Svašta ćete vi od mene čuti a možda i ja preterujem zatrpavajući vas verovatno nepotrebnim podacima

Hvala vam na strpljenju, vaš M.P.

среда, 05. март 2008.

PEDESET ŠESTO PISMO

Dragi Antonio,

Dopisivanje s vama mi je „otvorilo apetite“, naime započeo sam, uslovno rečeno, knjigu u kojoj po sadašnjoj koncepciji pišem poslednja a negde prva i poslednja pisma svojim prijateljima, poznanicima, ljudima koje sam voleo ili volim ali i osobama sa kojima nisam u najboljim odnosima a njih, verujte mi na reč, nije mnogo, ima ih samo nekoliko.

Pored stavova i mišljenja o ljudima kojima pišem, pokušavam da razrešim neke davne ili skorašnje nedoumice, nedorečenosti, pogrešno rečene ili shvaćene reči, neuzvraćenosti ili ignorancije...Blagonaklon sam ali otvoreno govorim pre svega o svojim a onda naravno i tuđim manama, greškama, lošim potezima, savetujem, prisećam se, evociram...Bilo bi suviše jednostavno i ordinarno ako bih se bavio samo manama, lošim stranama i greškama. Ne, pišem i o nepatvorenoj ljudskoj dobroti i plemenitosti onih koji to poseduju. Nisam pisac (niti pretendujem na to) ali se u meni rodila želja da zapišem nešto što će i meni osvetliti i razjasniti pre svega samoga sebe.

Knjiga sastavljena od pisama nije novost, međutim meni se čini da mi daje široke mogućnosti. Da li će to sve ispasti kako valja, videćemo.

Priznajem da ovaj način („Poslednja pisma“) može da se protumači i kao „obračun“, “svođenje računa“, “razračunavanje“, bez davanja ili ostavljanja mogućnosti „drugoj strani“ da odgovori, da se eventualno odbrani. Stoga ili baš zato se trudim da budem pažljiv. tolerantan, da ne vređam niti povređujem, ipak svestan da u tome neću uspeti do kraja, ne samo zbog subjektivnosti svojih stavova, "osuda" i "presuda",već i zbog toga što ni jedan čovek ne voli da mu neko drugi ukazuje na mane, greške, propuste, činjenja ili nečinjenja.

Kritikujući tuđe, zaista se trudim da sagledam svoje mane i greške koje sam pravio tokom života u odnosima s ljudima. Stao sam pred ogledalo/sebe i želim da sve što vidim na njemu a posebno iza njega, otvoreno, pošteno, jasno i glasno kažem, napišem.

Ovde sam prestao da pišem, uzeo četvrtu knjigu JOSIF I NJEGOVA BRAĆA i gle "čuda"! Citiraću rečenicu: "...i, konačno, možda zbog toga što je ogledalo sredstvo za samospoznaju...." Naravno čuda nema, ni ovo se nije desilo slučajno ali mislim da sam svoju tezu o nepostojanju slučaja već dovoljno elaborirao. Poslednjih meseci naročito često, u ritmu od dva, tri dana, dešavalo mi se da pomislim na knjigu, osobu, stvar i da je posle sat, dva nađem, sretnem, pozove me!

Nego da se vratim na prethodno. Ne ostavljajući „drugoj strani“ mogućnost za odgovor ipak joj nudim/dajem priliku da stane pred sopstveno ogledalo i makar proveri ( u tajnosti, diskreciji) ono što ga je (ili nju) pogodilo, ogorčilo, uvredilo , naljutilo.

Pozdravljam vas dragi Antonio u nadi da nećete krivo suditi o meni i mojoj nameri da se bavim pisanjem.

Vaš M.P.

субота, 01. март 2008.

GRAFIKA 107 X 107 mm

IZLOŽBA U GALERIJI 107 u ZEMUNU

Povodom obeležavanja jedanaest godina postojanja, Galerija 107 u Glavnoj ulici u Zemunu, priredila je izložbu grafika malog formata 107 x 107mm. Izložba je bila po konkursu, dozvoljene su sve grafičke tehnike bez ograničenja, jedini uslov je bio zadati format koji u sebi sadrži deo naziva Galerije.

Na konkurs se odazvao veliki broj umetnica i umetnika ne samo iz Srbije vec i iz okolnih zemalja. Selekcioni žiri koji je ujedno bio i žiri za dodelu nagrada, u sastavu Ljubica-Buba Miljković muzejski savetnik Narodnog muzeja u Beogradu, Velizar Krstić redovni profesor Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu i Olivera Vukotić kustos Galerije 107, obavio je svoj "posao" na najbolji mogući način.

Na preglednoj, izuzetno dobro postavljenoj izložbi, moguce je steći uvid u kompletnu grafičku produkciju ali i različitost u stavovima, razmišljanjima, poetikama i tehnikama.

Grafike izložene u Galeriji 107 su u najvećoj meri rađene u tradicionalnim grafičkim tehnikama ali nisu izostali ni radovi umetnika koji prate sve ubrzanije tehnoloske procese.

Moje, kao i uvek subjektivno mišljenje je, da ova izložba uz izložbu Mala grafika u Grafičkom kolektivu na kraju prošle godine, predstavlja visok domet grafičkog izraza i "vaspostavlja" grafiku kao najtradicionalniju i uvek svežu alo često zanemarenu i skrajnutu likovnu disciplinu.

Ziri je dodelio tri nagrade od kojih je prva zasluženo pripala, samoj sebi doslednoj, prefinjenoj i suptilnoj umetnici Milici Žarkovic. Drugu nagradu je dobio Veselin Vukašinović a trecu, Ranka Lučić Janković.

Obrazlažući odluku žirija, Predsednica, Ljubica-Buba Miljković je s pravom naglasila da je žiri imao težak zadatak da između velikog broja odličnih grafika izabere ova tri laureata. Žiri je pohvalio odredjeni broj grafičara, ističući da su i oni bili u „igri“ za nagrade.

Smatram da je izložba Grafika 107 x 107 mm u Galeriji 107 značajan i hvale vredan poduhvat , kojim se Grafika ponovo vraća na ono mesto u likovnoj umetnosti i na likovnoj sceni, koje joj s pravom pripada.

Miodrag Miško Petrović

1.Mart 2008.

Beograd