ŠEZDESET PRVO PISMO

Dragi moj Antonio,

Taman pomislim da sam vam već dosadio zatrpavajući vas svojim pismima, verovatno ne uvek zanimljivim razmišljanjima, raspredanjima o svemu i svačemu a ono, desi mi se nešto što smatram da moram da podelim sa vama!

Prošlog petka sam bio u P. da bih otvorio izložbu „10 godina Likovne kolonije Vidovdan" koja se inače svakog Juna održava u porti manastira Gračanica i Domu kulture. Jubilej je pažnje vredan pogotovo ako se uzme u obzir sklonost naroda kojem pripadam da svaku manifestaciju posle prvog ili drugog održavanja, proglašava za tradicionalnu. Prošle i ove godine sam bio učesnik Likovne kolonije Vidovdan a odlaziću u Gračanicu kada god me budu pozvali i ako okolnosti budu dozvolile.

Dragi Antonio, prvi put sam manastirsku crkvu u Gračanici video davne 1955 godine. Na neki način životom sam vezan za nju. Naime u to vreme sam sa roditeljima i bratom živeo u Prištini, tada i sada glavnom gradu Kosova i Metohije. Moj otac iako oficir i član KPJ smatrao je da , pre svega mi deca ,moramo da se upoznamo sa svim istorijskim i kulturnim dobrima i vrednostima ma gde se trenutno po sili njegove službe nalazili. Skoro da nema manastira, crkve, katedrale ili džamije u kojoj nisam bio na teritoriji bivše Jugoslavije. Kada sam odrastao i sam sam nastavio da posećujem ta mesta ogromne energije i ne samo u svojoj zemlji već i u Austriji, Švajcarskoj, Francuskoj, Grčkoj i vašoj prelepoj Italiji. Nisam kršten, nisam religiozan, za sebe sam često voleo da kažem da sam Budista osim u uzdržavanju od seksa a na poslednjem "Miloševićevom" popisu stanovništva, kao nacionalnost sam upisao Navaho (Navajo), ali se zaista dobro osećam u hramovima a posebno ako sam sam u njima.

U Gračanici prislonim obraz uz Simonidu ili obidjem oko masivnog stuba i u polumraku i zbog skučenog prostora sa male daljine gledam divnu Caricu Jelenu, koja sa mrežicom kojom joj je sakupljena kosa, izgleda ženstvenije i privlačnije od bilo koje današnje zvezde ili modela.

Često sam prisustvovao SLUŽBI i iako me je čitanje ponekad zamaralo svojom jednoličnošću, ravnim glasom bez naglašavanja, shvatio sam da to ima svoj razlog, setio sam se da i Budisti monotonim glasom ponavljaju svoje Mantre, zatim vernici Muhamedove vere, posebno derviši. Na taj način se misli pročišćavaju, bistre, um se fokusira na Boga. Na tačno utvrđenim mestima, hor monahinja je počinjao da peva. To su nezaboravni trenuci! Čovek zaboravlja na sve što je izvan hrama a zraci sunca (reč je o poslepodnevnoj SLUŽBI) koji kroz visoke prozore priprate, jedva dopirući do oltara oplemenjuju pozlatu na oltarskim ikonama, još više doprinose zaboravu spoljašnjeg sveta.

Izložba i otvaranje su protekli da bolje ne može biti, domaćini su se trudili da nam ugode i više nego je bilo potrebno ali nije to ono zbog čega sam počeo i poželeo da vam napišem ovo pismo. Naime, iako znam da ne bih bio pravilno shvaćen od strane ljudi koji su nambili domaćini i ogromnog broja ljudi u mojoj zemlji koji sebe nazivaju srpskim patriotama, ja zaista moram da vam opišem svoje osećaje i osećanja, po cenu da budem proglašen izdajnikom i što će to možda biti početak hajke i pljuvanja po meni i svim mojima, živim i mrtvim. U kombiju kojim smo nosili slike sa nama je putovao i N. penzioner, rodom iz okoline P. Znao sam ga od ranije i iako to nisam želeo, sticajem okolnosti morao sam da sedim pored njega. Za desetak sati puta jedva da smo izmenili dve, tri konvencionalne rečeniice. Siguran sam da dobro znate taj tip ljudi koji su na rečima "jaki" a na delu ih nema i nikad ih nije ni bilo. Prema slabijima ili podređenima surovi a prema višima i nadređenima, do ljigavosti snishodljivi, "dupeuvlakači." U biti uvek gledaju samo "svoju guzicu", interesuje ih jedino lična korist. Kada smo prošli B. i uzak pojas međunarodnog distrikta i ušli u Republiku Srpsku, "razmahao se" pokazujući nam upirući prstom levo i desno od puta, granatama razrušene i srušene kuće, zarasle voćnjake i vinograde: "Ovde smo očistili Turke, ovo je bilo ustaško, zatrli smo ih seme im njihovo..." Gledao sam s tugom ruševine, mislio na LJUDE koji su generacijama radili i živeli s nadom da će im biti bolje, da će biti svoj na svome, gde li su, da li su uopšte živi? Dobro znam da si i "srpske" kuće i domaćinstva, njive, voćnjaci i vinogradi u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, Kosovu, ostale takođe puste, porušene i zarasle u korov, da su ljudi ubijani i masakrirani ali ja se za razliku od N. stidim svega što se dogodilo u proteklim ratovima, bratoubilačkim a pre svega besmislenim. Kada kažem besmisleni, mislim na narode, na ljude koji su dozvolili da ih nahuškaju jedne na druge. Huškači su se obogatili "krvavim zlatom" i to nije bila prvina na našima prostorima. Stanje svesti u mom narodu se nije promenilo "ni za jotu", a verujem i donekle i znam da je situacija ista i u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini.

Slažem se da se ne mogu generalno optuživati celi narodi ali nijedna strana ne želi da shvati da se tuđim zločinima ne mogu pravdati sopstveni. Moj narod a ni ostali narodi koji su učestvovali u krvavim bratoubilačkim ratovima, ne žele da "počiste (prvo) svoje dvorište." S rezignacijom po ko zna koji put moram da se priklonim Ciceronu: "Ubi bene ibi Patrija", jer meni ovde gde živim nije dobro! Ne volim što živim u zemlji koja veliča i štiti ubice i koljače, u kojoj se ljudi busaju patriotizmom, srpstvom i istorijskom prošlošću a 99% njih ne zna ni osnovne podatke iz sopstvene istorije. Dovoljno im je nekoliko otrcanih ali njima atraktivnih anegdota iz života na srpskom dvoru pre 700, 800 godina. Ne žele da uče, da saznaju, da se razvijaju, znanje je čini se oduvek bilo prokaženo u zemlji Srbiji. Nisam se slučajno izjasnio kao Navaho, dosta mi je bilo i Srba i Hrvata i svih ostalih

Pored osvedočenih ubica koji su pod izgovorom da brane srpski ( hrvatski, bošnjački i koji već sve ne narod) a ubijali su (uglavnom za novac) i pre i posle ratova devedesetih, još su gori oni koji su sve pokrenuli, koji su na ljudskoj krvi stekli enormna bogatstva. Na žalost takvi još deluju i delaju u ovim napaćenim zamljama, bave se politikom, svima nam "kroje" život i sudbinu.

Prosto je neverovatno kako je lako manipulisati tz običnim ljudima. Njegoš u GORSKOM VIJENCU kaže: "Pučina je stoka jedna grdna." Svakog dana na delu vidim Puk/Narod koji se kao slamka na vetru povodi za parolaštvom i perfidnošću raznoraznih vođa i lidera.

Frensis Bejkn, (slikar ne filosof) je u jednom razgovoru rekao : „Može se biti optimista i nemati nade!“ E tako se ja osećam. Parafraziraću vaše razmišljanje : "Da li prolazi vreme ili....", dragi Antonio, prolazim ja i sve je manje vremena ispred mene. Teoretski sam optimista da se stvari mogu promeniti na bolje ali živeći ovde gde živim, zaista nemam nade!

Možda u ovom što sam vam napisao nema neobičnosti, neuobičajenosti ili ekvivoka, slične stvari se događaju i u drugim zemljama i narodima širom sveta. Šiler kaže: "Ni najčestitija osoba ne može da živi u miru ako se ne dopada rđavom susedu."

Nadam se da me nećete svrstati u plačljivce?

Iskren pozdrav, M.P.