среда, 05. март 2008.

PEDESET ŠESTO PISMO

Dragi Antonio,

Dopisivanje s vama mi je „otvorilo apetite“, naime započeo sam, uslovno rečeno, knjigu u kojoj po sadašnjoj koncepciji pišem poslednja a negde prva i poslednja pisma svojim prijateljima, poznanicima, ljudima koje sam voleo ili volim ali i osobama sa kojima nisam u najboljim odnosima a njih, verujte mi na reč, nije mnogo, ima ih samo nekoliko.

Pored stavova i mišljenja o ljudima kojima pišem, pokušavam da razrešim neke davne ili skorašnje nedoumice, nedorečenosti, pogrešno rečene ili shvaćene reči, neuzvraćenosti ili ignorancije...Blagonaklon sam ali otvoreno govorim pre svega o svojim a onda naravno i tuđim manama, greškama, lošim potezima, savetujem, prisećam se, evociram...Bilo bi suviše jednostavno i ordinarno ako bih se bavio samo manama, lošim stranama i greškama. Ne, pišem i o nepatvorenoj ljudskoj dobroti i plemenitosti onih koji to poseduju. Nisam pisac (niti pretendujem na to) ali se u meni rodila želja da zapišem nešto što će i meni osvetliti i razjasniti pre svega samoga sebe.

Knjiga sastavljena od pisama nije novost, međutim meni se čini da mi daje široke mogućnosti. Da li će to sve ispasti kako valja, videćemo.

Priznajem da ovaj način („Poslednja pisma“) može da se protumači i kao „obračun“, “svođenje računa“, “razračunavanje“, bez davanja ili ostavljanja mogućnosti „drugoj strani“ da odgovori, da se eventualno odbrani. Stoga ili baš zato se trudim da budem pažljiv. tolerantan, da ne vređam niti povređujem, ipak svestan da u tome neću uspeti do kraja, ne samo zbog subjektivnosti svojih stavova, "osuda" i "presuda",već i zbog toga što ni jedan čovek ne voli da mu neko drugi ukazuje na mane, greške, propuste, činjenja ili nečinjenja.

Kritikujući tuđe, zaista se trudim da sagledam svoje mane i greške koje sam pravio tokom života u odnosima s ljudima. Stao sam pred ogledalo/sebe i želim da sve što vidim na njemu a posebno iza njega, otvoreno, pošteno, jasno i glasno kažem, napišem.

Ovde sam prestao da pišem, uzeo četvrtu knjigu JOSIF I NJEGOVA BRAĆA i gle "čuda"! Citiraću rečenicu: "...i, konačno, možda zbog toga što je ogledalo sredstvo za samospoznaju...." Naravno čuda nema, ni ovo se nije desilo slučajno ali mislim da sam svoju tezu o nepostojanju slučaja već dovoljno elaborirao. Poslednjih meseci naročito često, u ritmu od dva, tri dana, dešavalo mi se da pomislim na knjigu, osobu, stvar i da je posle sat, dva nađem, sretnem, pozove me!

Nego da se vratim na prethodno. Ne ostavljajući „drugoj strani“ mogućnost za odgovor ipak joj nudim/dajem priliku da stane pred sopstveno ogledalo i makar proveri ( u tajnosti, diskreciji) ono što ga je (ili nju) pogodilo, ogorčilo, uvredilo , naljutilo.

Pozdravljam vas dragi Antonio u nadi da nećete krivo suditi o meni i mojoj nameri da se bavim pisanjem.

Vaš M.P.

Нема коментара: