PEDESET OSMO PISMO

Dragi Antonio,

Baš znate da me obezoružate! Kažete mi da radoznalost nije samo moja privilegija, šalite se i terate me da se smejem kada pišete o borbi sa mnom oko tapije na radoznalost koju ja želim da upišem na svoje ime. Podsećate me da sam vam u prvom pismu napisao: "Uzdam se u vašu radoznalost i strasno zanimanje za neobično, neuobičajeno i van klišea." kažete da ste od mene mnogo novog, nepoznatog i zanimljivog saznali. Zaista mi je drago ako tako mislite i ako ste u pravu.

Počeo sam i ja kao vaša baka da uzimam kašičicu izmrvljenih listića Ruzmarina potopljenih u maslinovo ulje. Maslinovo ulje koje koristimo u našoj kući, od najbolje je vrste, hladno ceđeno u žrvnju teških kamenova. Ima divnu zelenkasto žutu boju i neopisiv miris. Proizvodi ga privatna uljara M. iz Bara u Crnoj Gori. Probao sam mnoga (industrijski proizvedena) ulja iz Portugalije, Španije, Grčke, Turske, vaše domovine i iz moje zemlje i nisu ni primaći kapljici ovog iz uljare M. iz Bara! Pokušasću da vam i pored stroge carine prošvercujem i pošaljem litar, pa ćete se uveriti da govorim istinu.

Najbolje maslinovo ulje koje sam pio i jeo u životu je bilo ulje mog dalekog rođaka M. koji se pedesetih godina spustio s planine i nastanio u Barskom polju. Zelena salata, radić, paradajz ili pomidor kako ga zovu u Crnoj Gori, bili su vrhunska poslastica preliveni njegovim uljem!

Moja žena koja je iz severnih predela zemlje, voli gotovo kao ja maslinovo ulje, masline crne, zelene, punjene crvenom paprikom, belim lukom, sušene... Takođe voli morsku ribu, rakove, školjke, lignje, hobotnice, sipe....kao da je rođena Mediteranka.

Evo asocijacije! Poslednjih šest godina provodio sam deo leta u Crnoj Gori. Bez obzira u kojem sam se mestu nalazio, obavezno sam se javljao mom školskom drugu F.M. koji živi u Dobroti kraj Kotora. "Dolazi odmah, večeras kupujemo manjoče i sjutra zorom idemo na Arbune", probobonjio bi svojim grubim glasom.

Među svojim fotografijama čuvam i isečenu novinsku fotografiju iz „T.Tribine“, dnevnih novina tadašnjeg Titograda koju je snimio naš stariji drugar fotoreporter Mijo zvani Tuč. Na već odavno izbledeloj fotogtafiji, poređani u tri reda po stepenicama glavnog ulaza u zgradu gimnazije, nalaze se moje drugarice i drugovi iz IVf razreda, snimljeni nekoliko dana pre polaganja maturskog ispita.

U prvom planu zagrljeni i izdvojeni iz grupe nalazimo se F.M. i ja. Fotografija je snimljena pre četrdeset i jednu godinu! Iako je odavno nisam imao u rukama, jasno kao dan vidim naš nenamešten ali izazivački stav: "Svete, evo nas, čuvaj se!" Bože kako smo bili puni sebe i verovali u svoje neizmerne sposobnosti! "Da li život prolazi, napisaste vi, ili prolazim ja"...Da, sada sam potpuno svestan da ja tečem, da sam protekao već šezdeset godina! Priznajem da me sve više rastužuje činjenica da sam veći deo života ostavio za sobom.

Elem, poranimo barkom u zoru i prvo se montiramo u sred Bokokotorskog zaliva na zamišljenoj liniji između Tri Sorele i katedrale Svetog Stasija, zapravo Svetog Eustahija, čije je ime narod skratio i prilagodio lakšem izgovoru. Spustimo najlon sa po dve udice na koje su pažljivo nataknute manjoče (račići, dužine dva, najviše tri cm, koje nekoliko preduzimljivih ljudi skuplja u morskoj travi lagune blizu Tivta i prodaje ribolovcima po dva Evra 100 komada) dakle, spustimo najlon na dubinu od 50 do 70 metara. S vremena na vreme kažiprstom zatežemo najlon, pušimo i razgovaramo. Ako smo potrefili vreme i mesto, ustvari ako jato Arbuna rijući po dnu naiđe na naše manjoče, desi se da ulovimo i po nekoliko kolograma ove vrlo kvalitetne ribe.

Moj dobri i pošteni drug F.M. je rođen u Donjoj Gorici pored Morače, gimnaziju je završio u Titogradu, Fakultet za fizičku kulturu u Sarajevu i tek sa dvadeset i sedam godina je došao u Kotor. Njegova opsednutost morem (nalik na moju) učinila je da ovaj kontinentalac postane veći Mediteranac od ljudi čiji su svi preci rođeni na obali Jadrana. Terasa njegovog stana ima pogled sa leve strane na Kotor a preko zaliva na Muo, Prčanj, Stoliv... Na terasi je sto za kojim se doručkuje, ruča, pije kafa i puši, razgovara ili samo gleda u veličanstveno delo Prirode.

F.M., čovek koji bi i svoje srce, iako oslabljeno sa nekoliko infarkta, rado dao za dobrog druga ili pravednu stvar, kada je u pitanju ribolov, ribanje, postaje sujetno i razdražljivo dete. U njegovoj barci se nalaze dve velike plastične kante, jedna za mene, druga za njega i kako ko od nas upeca Arbuna, velikog dubinskog Špara...ubacuje ga u "svoju kantu." Ako se kojim slučajem desi a dešavalo se, da upeacam na obe udice po ribu, nije umeo ni mogao da sakrije zavist, govorio mi je da je to čista sreća koja prati kontinentalce i početnike.

Naravno da mu to nikad nisam uzimao za zlo, čak mu nisam ni odgovarao a to ga je, bilo je lako primetiti, još više nerviralo. Pre nego bismo izašli na obalu, ređao je na poseban nači ribe u kanti. Na dno je stavljao sitniju i manje kvalitetnu ribu a odozgo velike reprezentativne primerke. Tako bi radoznalci kojih je uvek na obali sticali utisak da je kanta puna velikih sjajnih Arbuna. Ta čisto ljudska želja za isticanjem u meni je uvek izazivala samo nežnost.

Moj drug F.M. je divan čovek u pravom smislu te reči! Na prvi pogled deluje grubo, čak sirovo, lice mu je izbrazdano dubokim borama ali ako mu vidite oči i njihov plemeniti sjaj, shvatate da je on "duša od čoveka!"

Kako se lako predam i prepustim asocijacijama! Znam dragi Antonio da ćete me shvatiti i da će vam ovo biti zanimljivo, ipak vam se izvinjavam što u velikoj želji da vam pišem i da mi vi odpisujete, vrlo često nemam mere.

Iskreno vam želim dobro zdravlje i svako dobro, vaš M.P.