уторак, 27. мај 2008.

BEOGRAD, MONTANA

Tražeći određenu stvar u fasciklama koje mi naslonjene na reflektor stoje pored štafelaja i u kojima držim/čuvam "sve i svašta", našao sam ovaj tekst, delo naše (više ženine) prijateljice D. koja i dalje živi u Kaliforniji. Neću je pitati za dozvolu niti joj javljati da sam ga objavio na svom Blogu. Uskoro će 10 godina kako ga je napisala a kao i svi "pravi" tekstovi ima svežinu i snagu koja je vanvremenska. Počinjem da prepisujem. Putevi naših života nisu omeđeni samo jednom dimenzijom. Oni počinju mnogo pre našeg rođenja i prostiru se kroz generacije, dugo nakon našeg nestanka. Ponekad, mi ostajemo verni jednom mestu postajući maltene deo krajolika a ponekad lutamo svetom, nigde se ne skrasivši. Ipak, postoje ljudi koji putuju daleko nikada ne napuštajući svoje dvorište i oni koji prelaze sedam mora noseći svuda sa sobom geografiju svoga detinjstva. Možda je unutrašnje preispitivanje samo pokušaj da se iscrtaju mape sopstvenog bića rasutog u prostoru i vremenu. Kako to da sam se našla na obali Pacifika, na hiljade kilometara daleko od mog voljenog Novog Sada, živeći život koji kao da mi ne pripada u potpunosti? Da li sam nesvesno pratila stope svog pretka sa majčine strane, pokušavajući da ostvarim njegov san, ili je to bio samo instinkt za samoodržanjem, probuđen varvarskim orgijanjem u mojoj poluraspadnutoj zemlji kome se kraja nije videlo. Da li je trebalo da ostanem i da prihvatim sudbinu, strpljivo poput sveca, kao što je moj predak sa očeve strane nekada učinio, pitala sam se toliko puta ne nalazivši odgovora. Svako u Americi ima emigrantsku priču, čak i Indijanci. Iako starosedeoci na ovim predelima, jednom poraženi i saterani u rezervate, postali su novopridošlice američkom društvu kao i svi ostali. Priča mog pradede koji se ovamo uputio na početku dvadesetog veka bi verovatno uključila klišee poput sledeće scene: brod uplovljava u Njujoršku luku, Statua Slobode blješti na suncu, oblakoderi se uzudižu u daljini... Na tu sliku, putnicima srca poskočiše od uzbuđenja, oči napuniše suzama nade... Zemlja neograničenih mogućnosti leži tu pred njim, spremna da bude iznova otkrivena... Nisam sigurna da li opisujem stvarne događaje ili scenu iz nekog drugorazrednog filma. Kolektivna memorija može biti varljiva, naročito ako je nastala uz ne malu pomoć masovnih medija. Kliše ili ne, to mora da je bio veličanstven prizor te daleke 1905-te za dvadesetogodišnjeg Srbina koji je jedva umeo da se potpiše. Na žalost, nisam imala prilike da pitam Petra Desnicu - to mu je bilo ime - o njegovim prvim utiscima o Americi. Poslednji put kad sam ga videla, ležao je na krevetu poduprt jastukom na plavo-bele kockice, star i loman. Uveli su me u sobu da se oprostim, valjda. Nežno me je pomilovao po glavi i ponudio bonbonu što je krio pod jastukom. Imala je ukus narandže, još uvek se sećam. Petru je bilo osamdesetdve i polako je nestajao, a meni tek pet. Teško da je bio trenutak da se priča o uticaju tog prvog, nesigurnog koraka kojim je zakoračio na Američko tlo, na čitav njegov kasniji život. Petar je bio ostavio za sobom selo zasukano u bujnim, zelenim planinama, potoke i jezera tako hladna i čista, i oštar jutarnji vazduh što seče pluća kao nož. Srpska Krajina, vekovima prirodni štit Austro-Ugarske protiv Turaka, uklještena između polumeseca i katoličkog krsta, držala se pravoslavlja sa nezamislivom i često pogubnom upornošću. Petar je takođe ostavio za sobom neplodnu zemlju, siromaštvo i svest da će on u zemlji svog rođenja, uvek biti tretiran kao sluga, ma koliko bio koristan. Amerika je u njegovoj mašti bila sva satkana od snova i nada, mitološki bogata i darežljiva. Uz puno rada i malo sreće, svako može da dostigne rajske visine bogatstva i poštovanja. Ono što je umesto toga našao je bilo manje opipljivo i trajalo je duže od šake dolara. Drugorazredni film se nastavlja. Emigranti iz istočne Evrope su u to vreme radili na dokovima Njujorka, u čeličanama oko Pitsburga i po šumama severo-zapada, sekući drva. Petar je sve to radio tokom dugih deset godina. Rad je bio težak a nadnice male ali je on bio disciplinovan kao mrav. Prenasellena predgrađa što su nikla po obodima velikih gradova, su ga gušila. Nije više mogao da gleda svoju braću Slovene kako se dave u jeftinom alkoholu, zapomažući za svojim izgubljenim domovinama iz sve snage svog Slovenskog patosa. Aljaska je bila njegova poslednja stanica i poslednja nada. Ovde sa naše putanje ponovo sreću, negde u bezvremenoj zoni. Greg je rođen u Troju, Montana, gde njegova porodica živi od kako ih pamćenje služi. Možda je jedno jutro, na putu ka Aljasci, Petar nabasao na taj mali, uspavani gradić, sakriven u planinama poput sela što je nosio u srcu. Možda mu je visoka, plava žena ponudila čašu mleka i pogledi im se susretoše i usne nasmešiše, zapečativši time sudbinu svojih praunuka. Možda je ostao dovoljno dugo da je nauči kako da zavija sarmu a je recept postao deo kuvara Montane, zajedno sa ukiseljenom Losovom njuškom. Vidim Petra svaki put kad čujem imena poput Rokfeler, Morgan, Vanderbilt....Vidim ga i kad nađem na karti: Beograd, Montana, dokaz da se neko od njegovih sadruga bio skrasio u tim predelima. Čelična moć Amerike nastala na prelomu dva veka je izgrađena uz pomoć mog pradede i njemu sličnih što su došli u ovu zemlju iz nekih Hašana, Kratovica, Gločestera i Lao-Mina sa ničim drugim do sa ono malo krpa i šerpi što su posedovali. Petar se nikada nije obogatio u Americi. 1915-te Evropa se već duboko bila ušančila u rat što je bio započeo u Sarajevu. Srpska krv ga je zvala preko okeana da dođe i pomogne. I opet se Petar spakovao i otisnuo na dugo i opasno putovanje kroz Sibir i Ruske stepe, na jug. Pridružio se iscrpljernoj i desetkovanoj srpskoj vojsci na Solunskom frontu. Petar je revnosno doneo svoje telo, sposobno za nošenje puške, nazad i predao ga na raspolaganje generalima i političarima. Ali, doneo je sa sobom i viziju što se, upros teškoćama života u Americi, zadržala u njemu. Jednom kad ovaj besmisleni pokolj stane, mislio je, podeliće tu viziju sa svojom braćom Srbima. Bila je to slika života gde su svim ljudima date jednake šanse, gde sudbina leži u sopstvenim rukama i gde nesuglasice vode ka napretku a ne krvoproliću. Petar je bio naučio da prezire prazna obećanja što lako mogu da zapale ljudsku maštu i verovao je samo svojim očima i težačkim rukama. Rat kasnije, kao seljak naseljen u Vojvodini, vrteo je glavom u opreznoj neverici suočen sa apsolutističkom arogancijom komunista. "Ovi ne bi trajali ni tri dana u Americi", šaputao je ispod gustih brkova gledajući golobrade momke opasane pištoljima, sa zvezdom na kapi, kako odnose njegovu letinu. Još jedno su se svetla budućnosti i slavna prošlost bile zaverile da nađu opravdanje za sadašnje patnje. Da li je trebalo da ostanem poput Danila Aleksića, očevog dede, koji nikada sebi nije postavljao takva pitanja. Danilo je celi svoj kratki i jednostavni vek proveo u srcu Srbije, nikada zapravo ne želeći da vidi šta se krije iza najbližeg brda. Teško ranjen na samom početku rata, u leto 1914-te, umro je kod kuće nakon deset dana bolne borbe. Sunce je zalazilo i prvi večernji dašak dunu kroz sobe odnoseći miris bosiljka i tamjana. Danilo Aleksić konačno ispusti svoju napaćenu dušu. U tom trenutku, Sveti Georgije na zidu, pobedonosan u borbi sa aždahom, je izgledao kao da se smeši. Jedno od četvoro dece što je ostalo za pokojnikom će upamtiti majku kako mahnito pere čaršave natopljene krvlju. Kao odrastao čovek u manje časnim danima Drugog svetskog rata, Đurađ će odbiti da uzme pušku, tvrdoglavo izbegavajući mutne rabote koliko god je mogao. "Oni bi samo da ti prospu creva", mumlao je lakonski sa ekserima međ' zubima, lupajući čekićem po nakrivljenoj tarabi. Moj deda je nastavio da ćutljivo popravlja tarabe i teše tronošce dugo nakon što je bio oslepeo sa prvim znacima starosti. Il faut cultiver son jardin. Treba obrađivati sopstveni vrt. Nekako se Volterova mudrost uhvatila među gusto prepleteno granje srpskih šljivika. Mi odlazimo, mi ostajemo, mi se vraćamo i ponovo odlazimo. Za nas rođene na Balkanu, život se odvija oko ratova. Mi smo tako često bacani okolo kao krpene lutke, zavitlane ili usisane pobesnelim uraganom uništenja, očajnički se pritom nadajući da će se kovitlac jednog dana smiriti. Ali samoispitivanje urađeno sa pecizniošću naučnika-mazohiste, neće nikada prestati. Da li bi išta bilo drugačije da smo svi zajedno ostali u domovini i spalili se pred tenkovima kao što je Jan Palah učinio 1969-te u Pragu? Izgledalo je kao da ništa drugo nije bilo preostao da se uradi. Nisam ostala, niti sam nestala u plamenu. Verovatno će to ostati neka moja neizrečena krivica. 1995-te, ne mogavši da vidim ni piksel od Petrove vizije u Srbiji, napustila sa zemlju i ne dugo zatim sletela na Los Anđeleski aerodrom. Putovanje je trajalo manje od jednog dana i u poređenju sa Petrovom višemesečnom odisejom, izgledalo je kao da me je neko laserom transportovao ovamo. Kao i mnogo puta ranije, došljak sa male planete negde u balkanskom kvadrantu, je bupnuo, umoran i sluđen u sred Zapadnog Megapolisa Federacije a da se niko zbog toga nije mnogo uzbudio. Život ima drugačiji ritam ovde, drugačije su radosti, drgačije strepnje na koje sam se već navikla. Amerika se i sama promenila, bar mi tako kažu. Nije to više ista zemlja iz priča mog pradede. Nemajući korene ovde, svijam se oko Grega kao loza oko čokota. Nas dvoje smo poput članova neke tajne sekte čija je misija da okaje tuđe grehe. Mi spiramo smehom krvave ruke i ukaljane duše, izvinjavajući se jedno drugom zbog nesreća i smrti što su ih prouzrokovali drugi. Umorni od blesavih rituala i teško zaustavljivih kikota, zaspimo sklupčani pod ogromnim nebom Pacifika, sanjajući o sutrašnjici što će promeniti sve. Ako ikada sretnerm dobru vilu što je čarobnim štapićem obukla Pepeljugu, zamolila bih je za haljinu sašivenu od Los Anđelesa noću. Mirno je i tiho napolju. Mora da su i sami anđeli omađijani svetlucavim prostranstvom svoga grada. Nasmešena lica na panoima duž bulevara, žive svoj nepomični život pun tihe sreće. Zemlja je neopozivo okrugla i nema tog mesta ni tog trenutka što bi se mogao nazvati krajem sveta. Los Anđeles, 1999

петак, 23. мај 2008.

KLOAKA

Dvoumio sam se između gornjeg i naslova SENKRUP. Obrni, okreni, na isto mu dođe. Kako ko voli neka izvoli, sami izaberite ali tek kad pročitate ovo pisanije. Često ste mogli čuti i U GOVNIMA SMO DO GUŠE. Kad bolje razmislite to je u ovoj zemlji svakodnevica i to mnogo pre Kosovskog boja. Takođe, davno sam iz nekog časopisa, ima tome više od trideset godina, isekao naslov, koji sam špenadlom prikačio za zid ateljea na kojem visi i danas i koji glasi BLATO IZ KOJEG SE TEŠKO IZLAZI. Sve ovo bi moglo biti ilustracija našeg življenja, da nismo direktno uključeni i da obijajući nam se o glavu svakog trena, za nas prestaje da biva sofisticirana, da ne kažem filosofsko-sociološka ilustracija, već je najogoljeniji život koji ovde i sada živimo.Pošto je prokažena HISTORIA odavno prestala da bude, odnosno nikad nije postala MAGISTRA VITAE, imamo i uvek smo imali na pretek Magistara i Doktora ovog ili onog, sposobnih da nam pored VITAE uređuju i HISTORIU a ulažu i besprimeran trud da nam još koliko danas(!) zagovnaju budućnost. Ne smatram da smo po tome jedinstveni u svetu, svaka zemlja/država ima svoje jajare ali po zalaganju gore pomenute gospode da iz govana ne izađemo nikad, garantujem da smo prvi na pobedničkom tronu! Niko nam ne može prići ni na puškomet. Ovdašnjem puku unezverenom od gladi i nemaštine, neizvesne sutrašnjice, čak današnjice, gospoda Magistri i Doktori serviraju već godinama iz svekolike Istorije srpskog naroda jedino i samo(!?) zlatne viljuške sa Milutinovog dvora, dok je Evropa jela.....truć....puć....truć. Puk/narod, „stoka jedna grdna“ nikako da poveže, da pronađe vezu između svojih usukanih stomaka, gladnih očiju i usta i zlatnih viljušaka od pre višeod 600 godina. KLOAKA je na delu! Čoveku koji je U GOVNIMA DO GUŠE nudi se, u krajnjoj liniji problematičan podatak o zlatnim viljuškama a i koja je korist od toga, osim neprekidnog zaluđivanja ionako beslovesnog naroda. Nisam grub ili nepravedan prema sopstvenom narodu, nemam takvu nameru ali podatatak da na izborima republičkim, pokrajinskim, gradskim sve do opštinskih, taj moj narod rano raneći, uredno glasa za one koji su ga ojadili, ojađuju ga i ojađivaće ga dok god budu na vlasti. To svakao ne spada u Oftalmologiju, kao ono...otvorite četvore oči, ne budite slepi kod očiju i slično. Rekao bih pre da je na delu psihopatologija koja nije odskora stečena već je genetski inkorporirana, vekovima unatrag, uz poseban naglasak na amneziju, u svakog Srbina i Srpkinju ponaosob. Hromozomi su modifikovani tako da i kada vam neko godinama krade „iz očiju“, vi glasate za njega. Razum, COGITO ERGO SUM, sopstveno mišljenje, stav.... su na žalost kategorije odavno izbrisane i devastirane. Mogu se naći samo „u tragovima“ što bi rekli hemičari, kod minornih grupa ili retkih pojedinaca. To za sada a i za mnogo vremena unapred, nije dovoljno. Ah, da! ŽABOKREČINA. Po pravilu se glasa za one koji čine žabokrečinu, koji se njen fudamentalni deo. Htedoh reći čast retkima ali me život-KLOAKA svakog časa demantuje. Znam da je politika kurva ali kako razumeti, pojmiti da ruku pod ruku „šeću“ oni koji su nam pojeli dvadeset godina života, ruku krvavih do lakata i ovi koji su s nama protestvovali, dobjali batine, sanjali bolji i dostojanstven život!?

Završavam ali nastaviće se.

P.S. Odlučio sam i imam nameru da poživim 96 godina. Ne da sumnjam, siguran sam da se za sledećih 34 godine, osim sitnijih tz kozmetičkih intervencija, ništa neće promeniti u ovoj zemlji/državi. Mentalitet srpskog naroda...Kaj god! Ili: „Ša pričaš brate?!“

U Beogradu 23.Maja 2008 godine

уторак, 13. мај 2008.

30.

Hiljadu osamsto... ne sjećam se baš koje, nađemo se Miko Petrović i ja u Espanju i đe drugo do u Barcelonu. Nijesmo čestito sjeli da što popijemo, kad će Miko Petrović: "Prije no bilo što počnemo, moramo otić da se zdravimo s Don Hoze Ruizom Blasko!" Da dođem u Barcelonu a da ga ne vidim i ne posjetim njegovu školu crtanja, ne bi moga sebe oprostit." Nije bilo druge no se privoljet Miku Petroviću ! Kreni mi kroz Barcelonu ој,ој...bolj, bolj...kad pred nas SAGRADA FAMILJA ! Zablejah se ja u to čudo od arhitekture i umjetnosti no me povuče Miko Petrović : "Nećemo sad, imamo kad, dogovorio sam se s Korbizjeom, pa ćemo otić zajedno do Gaudija а sad poitaj đe smo krenuli." Dođemo mi u tu školu i uniđemo. U jednu veliku kameru sjeđaše SILA OD SVIJETA, pred njih bjeu lancuni raspeti na drvene ramove i po njima piturahu. U to ne spazi jedan oniži ali jak čoek i zavika: "Zdrav mi bio Miko Petroviću, junače i uzdanice slikarska!" Priđe mu Miko Petrović, zagrliše se, tapšahu se po ramena, pominjahu Riberu, Velaskeza, nekakve pećine Altamire...u to se baš ne razabrah najbolje. Upozna ne Miko Petrović. Don Hoze Ruiz ne povede u jedan ćošak da sjednemo i popijemo što, da ne ometamo crtače i slikare. Ponudi ne vinom iz Malage a ja bjeh srećan što vazda sa sobom nosim demižon Loze! On i Miko Petrović Malagu а ja Bogomi Petrovu Lozu. U neki vakat progovori Miko Petrović : "Dobri moj i pošteni Don Ruize, oli mi reć kako ti je familija, kako je lijepa i pametna Dona Marija, što čini mali Pablo, sigurno se već zamomčio ?" "Fala ti na pitanju i brizi, sokole Miko Petroviću, odvrati Don Hoze Ruiz, Mariju ćete viđet kad pođemo na večeru а Pablo, eto ga tamo" i pokaza prstom na jednoga momčića koji pituraše po lancunu. Priđoh mu i mogu vi reć da sam se grdno iznenadio! To dijete Pablo nije ima više od četrnaest godina а slika je ka Rafael lično! Pofalih ga, on podiže glavu i pogleda me velikijem prodornijem očima, okrenu se i nastavi da pitura! Don Hoze Ruizu bi neprijatno: "Pablo jadan, đe ti je vaspitanje?" Prekide ga Miko Petrović : "Pušti momka, što si se navrza na njega!? Nema on kad s vama da rasprijeda, ne znate vi što mu je u glavu i u dušu!" Okrete se Pablo, ustade i zagrli Mika Petrovića : "Navijeke ti fala Miko Petroviću, junače, slikaru i slikarski zaštitniče! Gledaš i vidiš unaprijed, mimo braću!" Povukosmo se mi i ostavismo ga da pitura. Don Hoze Ruiz ne povede doma đe ne dočeka žena mu Dona Marija Pikaso i Lopez, raširenijeh ruku i srca. Trajasmo kod njih mjesec dana , da vi opisujem ne bi mi vjerovali! Godina za godinom krunila je Vrijeme, mi svoju rabotu, sijeci Turke, u predahu počini, pij Lozu, čopli OVNA ALI GRUDU SIRA, susreći se s ljuđima po svijetu, pomozi ovome, uputi onoga, nemoj to no ovo, ođe posebno obrati pažnju, napiši, oslikaj...činjaše mi se ka da u san živimo! Opet se jednom obresmo u Pariz, kojijem poslom, ne bi vi moga precizno reć! Smjestimo se na Monmartr, zaperemo i krenemo u Kupolu da što popijemo. Taman mi ispod Sakrker kad na nas Brasaj! "Đeste, đe si, u obraze, ajde s nama", i mi u Kupolu. Poruči piće Brasaj, mi ga počesmo pitat za zdravlje i rabotu. Brasaj se uozbilji: "Evo nekoliko zadnjih godina sam s Pikasom, fotografišem i bilježim svaki potez njegov! Radim i za sebe ali mi je Pikaso na prvom mjestu!" "Bogomi si se lijepo udomio, rekoh ja, koliko se ja razumijem u savremenu umjetnost, Pikaso je sami vrh! Mene je njegova GERNIKA ka Bogorodica Trojeručica!" "Oćete li da pođemo do njega, bilo bi mu drago", ustade Brasaj? "Ne, no ćemo ostat da pijemo, reče Miko Petrovićti ćeš ga pozdravit od nas. Okrenu se put mene: "Vidim mrčo da ti i ne znaš ko je taj Pikaso!?" "Čuš ne znam! Ko ne zna za najvršnijeg slikara današnjice?! On ti je..." Prekide me Miko Petrović : "Sjećaš li se kad smo bili u Espanju, u Barcelonu iposjetili Don Hoze Ruiza, ima tome ojhaha godina?" "Sjećam se jadan, kako se ne bih sjećao! I kako ne je dočekala Dona Marija..." "I kako se je prezivala Dona Marija", zaustavi me Miko Petrović? "Pikaso i Lopez đevojačko, čini mi se." "E moj lijepi i pošteni, Taj Pikaso o kojem zboriš, je oni mali Don Hoze Ruizov sin Pablo, samo što je uzeo majčino đevojačko prezime Pikaso. Nijesam te stio zamarat ali smo nas dvojica, Pikaso i ja, vazda bili u kontakt. Kad me je pita što mislim o Braku, nagovorio sam ga da se za neko vrijeme privoli Kubizmu. Poznato ti je što je učinio! Kad ga je Gertruda Štajn kumila i preklinjala da joj učini portret, strogo sam mu naložio da umjesto njenoga, naslika svoj autoprtret. Ista stvar je bila i sa GOSPOĐICAMA IZ AVINJONA." Nijesam moga doć sebe od čuda! Ispratismo Brasaja i ostasmo da i dalje pijemo. Miko Petrović ti je ka Božji Svemir! Taman ti se učini da si spozna što o njemu а onda sfatiš koliko toga ne znaš!

NIJE BAJKA

Iza sedam gora i ni jednog mora, bio jednom jedan Pavo Sopović. Umni Princ po sopstvenim kriterijumima, intelektualna gromada, elokvent i erudita, sa njegovog mentalnog Olimpa obavijenog oblacima sveznanja u svim oblastima a najpre u oblasti umetnosti, nije se, tamo dole, mogao ni nazreti iko ko bi bio vredan njegovog interesovanja. Ipak, i ako ne tako često, benevolentan, kako je voleo o sebi da misli, razgrtao je Olimpijske oblake, čak se i spuštao u ljudski kal ne bi li pronašao nešto iole zanimljivo i vredno u prljavoj masi umetnika i njihove umetnosti. Uvek bi se vraćao poražen i zgađen, zaričući se da mu je to poslednji put! Pavo Sopović je bio i ostao jedina osoba koja je o njemu/sebi imala/o visoko mišljenje. Od malena je čeznuo da bude na vrhu, čak je i činio raznoraznarije u svim domenima (ne)ljudskih kalambura u dijapazonu od pljuvanja po naređenju a često i po sopstvenom nahođenju, do „pokopavanja“ i zatiranja osoba ili njihovih dela. Olimp koji je stvorio bio je stanište njega samog, drugih Bogova nije bilo. Samoća neminovno rađa mrzovolju, netrpeljivost, pakost i zlobu. Pavo Sopović je te osobine već imao u svom karakteru, danas su one dovedene do savršenstva.

Njemu nije potrebno ogledalo kao Snežaninoj maćehi, iako za sebe ne misli da je ružan, naprotiv, ali kada ostane sam sa sobom (a to je redovno stanje) pred uronjavanje u san, Pavo Sopović ne može da se s vremena na vreme, ne ispovrne kao rukavica i drhtavih usana i vlažnih očiju zavapi: „Zašto...zašto..?“ Ta njegova „zašto?“ nemaju nikakvih dodirnih tačaka sa savešću zbog jednostavne činjenice što je Pavo ne poseduje, niti se odnose na učinjene pisane, nanesene ili izrečene nepravde, kojih je pozamašan broj. Ne! U sopstvenoj samoći hladnog kreveta, Pavo svojim „zašto?“ vapi zbog nanesene mu nepravde! On, Pavo Sopović, Monument intelektualni, Poznavalac i tumač suštine stvari, Krojač umetničkih i ljudskih sudbina, Sudija i Vrhovni Žrec, on, Velikan pisane reči, objavljuje (ili mu ne objavljuju) svoje najsvetlije umotvorine u jeftinim dnevnim novinama!!! Zar nisam zaslužio, pita se u besanim noćima, da sada u već poodmaklim godinama doživim da se moj rad/delo/(jed) izliva preko TV ekrana, objavljuje kao kuriozum, kao plod neponovljivog i jedinstvenog mentalnog procesa?

Da li zbog ni jednog mora (gora je ionako na pretek) ili nečeg trećeg, Pavu Sopoviću ne preostaje drugo do da u marinadu sopstvenih mentalija, dodaje u još većim količinama zlobu, pakost, zavist...

Nije na meni da mu sudim a još manje presuđujem, samo subjektivno ređam činjenice. Sunce ga garantovano neće obasjati a Mjesec kara zvijezdu Danicu, te je i on opravdano odsutan.

понедељак, 12. мај 2008.

29.

Nanio put Mika Petrovića i mene u Zlatni Prag. Stacionirali se mi u njega neko vrijeme, mene se čini čitavu vječnos а Miko Petrović i ne pominje odlazak. Po vas cijeli dan sjedimo u nekakve pivnice, u kosu mi se uvuka kišjeli miris ječma i hmelja ! Mnim, dobro ja te sam ponio oni demižon Loze, bi presvisa da mi nije njega ! Veli mene jedan dan Miko Petrović : "U svijet je poznat tvoj afinitet spram Loze i animozitet prema drugijema alkoholnim tvorevinama ali dobri moj i pošteni, ođe , mnim u Prag, ođe si na najbolje mjesto na svijet u vezi s pivom ! Češko, Plzensko pivo ti je glava nad pivima ka što Kom je glava planinama ! Popij jednu kriglu, nećeš se pokajat !" Nagovara me je tako dan za danom, doke mi ne dojadi, te odlučih : "Zbog tebe bi Miko Petroviću i u vatru skočio, pa kad si se već toliko navrza, poruči ni po kriglu !" Poruči biru Miko Petrović. Kelner s bijelom keceljom, ufrčkanijeh brkova i napomađene kose, donese dvije krigle od po litar. Bješe ih PJENA POPANULA ali samo BIJELA ! Nagnu mi se Miko Petrović : "Dobro pogledaj ovoga kelnera, SLUŽIO je ENGLESKOG KRALJA !" Pogledah ga, podsjeti me na Veka berberina iz državne frizerske zadruge iz Podgorice, samo što imaše one ufrčkane brkove. Nateže kriglu Miko Petrović, otpi pola, oliza pjenu s brkova i slasno mljacnu ! "Što se mora nije teško", rekoh ja i zagnjurih nos u kriglu ! Laža bi ve kad bi reka da nije valjala, bješe bolja od bire Nikšićke ! Još kad sam doda pešes gutljaja Loze, Plzenska bira mi poče prijat ! Traji mi tako i dalje u Prag, iz pivnice u pivnicu, ja se za ne daj Bože, ne odvajah od svojega demižona i da vi rečem, i ne bi mi tako loše. Jedno veče POŠRO MRKNI I POŠTO VEČERAJ nekakve knedličke, NA NOS SU MI POČELE SKAKATI, uljegosmo u jednu krčmu. Da me odobrovolji i da mi pomože, poruči ni Miko Petrović talijansku Grapu i poslije nekoga vremena, opuštismo se. Poče se svako bavit svojijema mislima. Ja malo Grapu, malo svoju Lozu i počeh se priklanjat Nirvani. Taman kad šćah da se privolim Bu- dizmu, prekinu me glas : "Gospodine kelneru, molim vas..." Okrenuh glavu put glasa i viđeh jednoga debeloga čoeka, rumenijeh obraza, plavijeh nasmijanijeh očiju, u uniformi redova Austrougarske Carske Armije. Ispred njega na sto bješe brdo praznijeh krigli. Kad mu kelner priđe, on pokaza prstom na sliku cara Franje Josifa koja visaše poiznad šanka i reče : "Gospodine kelneru zar ne vidite da je Njegovo Veličanstvo Car sav usran ?" Namah se oprostih od Budizma i Nirvane, otvoriše mi se sve četvore ! Bačih pogled put Mika Petrovića i viđeh da je razvuka usta ispod brkova ! Šćah da ga priupitam : što je ovo za Boga miloga ali on stavi prs na usta i namignu mi. U kafanu muk ! Da je muva prnula, čulo bi se ka da je top puka ! Potraja to, koliko ?, ne bi vi umio reć, sjećam se samo da je kelner bio zinuo ka Skadarski krap ! Sve što je bilo poslije, javlja mi se ka SLOW MOTION ! Skočiše nekakvi ljuđi, rekoše da su policijoti, vikahu i drahu se na debeloga, prskahu ga pljuvačkom, oni će mu ovo i ono...kako je smio i moga reć za Njegovo Carsko Veličanstvo da je...usrano, nijesu smjeli izgovorit ! Debeljko ih je mirno posmatra ka da govore nekome drugome а ne njemu. Kad skočiše da ga vezuju on ih pogleda milo ka braću najrođeniju i prozbori: "Gospodo, pogledajte i uvjerite se sami. Slika Njegovog Carskog Veličanstva sva usrana od muva !" Nasmija se Miko Petrović : "Bolje mjesto i vrijeme nijesmo mogli izabrat ! Oni debeli ti je DOBRI VOJNIK ŠVEJK а ovo što smo ođe čuli i viđeli, turiće u knjigu Jaroslav Hašek, eno ga đe sjedi do vrata. DOBROG VOJNIKA ŠVEJKA i dobrog i poštenog Gavrila Principa, računaj ka početak oburdavanja Austrougarske Carevine !" Poseđesmo, popismo, trajasmo još neko vrijeme. DOBROGA VOJNIKA ŠVEJKA а ni Hašeka nijesmo šćeli nudit da što popiju s nama е da ne bismo uticali na točak Istorije. Jopet mi iz pivnice u pivnicu, mene poče lakšat oni demižon, te ne izdržah jedan dan : "Miko Petroviću kumim te Bogom velikijem, oli mi reć što mi ođe činimo bez što se birom Plzenskom nalivamo ? Kad pođem da se počkam, čini mi se da bi u jednom cugu moga napunit Čubrovu bistijernu !" "Nije tajna, nasmija se Miko Petrović, došli smo u Prag da bi sreli Bohumila Bohušku Hrabala, koji će od 1963 godine postat moj najmiliji pisac." Zinuh ja ka Krap : "I kako ćeš ga poznat danas?" Ka da me nije ni čuo, nastavi Miko Petrović: "Jednog dana će napisat Zato sam najradije kod kuće gde tugujem za pivnicom, u pivnici pak razmišljam o tome kako je to divno biti kod kuće i sanjariti kako odlazim u pivnicu u kojoj tugujem za predivnim domom. Najradije sam tamo gde me nema.», zato i sjedimo po pivnica. Možda bi trebalo obić i neka lovačka udruženja ? Čini mi se ipak da ćemo ga najprije nać na mjesto đe se otkupljuje stari papir, mada bi mogli otić i do željezničke postaje đe radi ka pripravnik i đe neće propuštat STROGO KONTROLISANE VOZOVE ! Da mi ga je sres, šnjim ti je SVAKI DAN ČUDO ! Ne trsi se mnogo oko rabote ali su mu DOMAĆI ZADACI IZ MARLJIVOSTI, prva briga ! Mnim da će osnivat nekakve KLUBOVE POEZIJE, pisaće o majci i ocu i stricu Pepinu, spomenuće i visoki pivarski dimnjak i što već ne. Rođen je one godine kad je dobri i pošteni Gavro Princip proglašen za atentatora ! I da ti rečem, i njemu će ka Nikoli Tesli, golubovi bit jedini i pravi prijatelji !" Još neko vrijeme trajasmo po Praških pivnica ali Bohumila ne sretosmo. Prođoše godine kako i valja, žifot ne je bača kako je stio ali sam ipak naša vremena da pročitam ono što je napisa Bohuška Hrabal. Ni za mrvu se nije razlikovalo od onoga što mi je, ima otad ojha, reka Miko Petrović.

недеља, 11. мај 2008.

ULUS!

Prethodnih godina kao predsednik ULUS ali i pre toga, pišući, govoreći za štampane i elektronske medije, razgovarajući sa umetnicima, poznanicima, prijateljima i tek upoznatim osobama, svuda i na svakom mestu, u zemlji i inostranstvu, isticao sam i insistirao na ogromnom značaju koji sobom nosi Udruženje likovnih umetnika Srbije! Otvarajući izložbe u Umetničkom Paviljonu Cvijeta Zuzorić, kao papagaj sam ponavljao a to činim i sada, da je ULUS, računajući njegov kontinuitet postojanja i delovanja, jedna od najstarijih umetničkih asocijacija u Evropi i svetu! Osnovano1919 godine, imajući za članove eminentne umetnice i umetnike ne samo u Srbiji već i u svetu, od kojih su mnogi bili i danas su članovi SANU i mnogih prestižnih svetskih akademija, asocijacija...., ULUS danas tavori zahvaljujući pre svega dugogodišnjoj nebrizi i marginalizaciji od strane vlasti, bez obzira koji ona predznak nosila. Čak je evidentna i poražavajuća činjenica da i tz demokratska vlast nema ni trunke „sluha“ za umetnost, umetnike, ULUS!

Često sam pominjao Lubardu kao eklatantan primer člana ULUS koji je (zasluženo) uživao svetsku slavu. 1937 godine na Internacinalnoj izložbi Moderne umetnosti u Parizu, uz žive i zdrave Pikasa, Mondrijana, Dišana, Ernsta, Brankuzija.... Lubardi dodeljuju Grand Prix, 1939 godine u Hagu takođe odnosi prvu nagradu, pa zatim Sao Paolo. Naravno pored Lubarde ULUS je imao još velikana slikara, grafičara, vajara.

I danas je ULUS „krcat“ odličnim umetnicama i umetnicima, dobitnicima značajnih domaćih i inostranih nagrada i priznanja.

Ali!

Mnogo godina je proteklo od kada sam shvatio/izrekao/napisao/ da pored neosporne činjenice da svi posedujemo sujetu, osobe koje ne umeju ili ne mogu da je kontrolišu, svedu u razumne okvire, štete i sebi i drugima oko sebe. Dakle, osoba koja ne kontroliše sopstvenu sujetu (koja ne retko prerasta u mržnju prema svima koji ne misle kao ona), po definiciji je sebična i samoživa i njena komunikacija (ako je uopšte ima?) sa okolinom se svodi na „Posle mene potop.“

Ove 2008 godine,ULUS se nalazi na prekretnici! Nije raskol u pitanju kako bi neki da predstave stvar/situaciju. Civilizovano sučeljavanje mišljenja i stavova, argumentovan dijalog (koji bi trebao/morao da kao rezultantu da najoptimalnije i najpozitivnije rešenje za obe/sve strane, za članstvo), zamenjen je isključivošću i svojevrsnom autističnošću.

Evidentno zatvoreno, „urovljeno i ukopano“, nedostupno i udaljeno od članova ULUS, što je protivno odredbama Statuta, funkcioniše sadašnji Upravni Odbor.

Vlast, osećaj vlasti-moći, jeste pijanstvo ali kada preraste u ovisnost/zavisnost, onda je to najblaže rečeno, opasno. A kada smo već kod „vlasti“, šta je vlast u ULUS, u Upravnom Odboru ULUS? Izabrani su od koleginica i kolega na Skupštini ULUS da bi ih što svrsishodnije i funkcionalnije zastupali pred strukturama vlasti ove države i borili se da se svim članovima Udruženja omoguće dostojanstveni uslovi za umetnički rad i život. Pa gde je tu vlast? Prirodno se nameće misao da su se „posla“ prihvatili iz isključivo ličnih i privatnih razloga ili potencijalnih dobiti na raznim nivoima i planovima. Veliko bi bilo moje zadovoljstvo da grešim! Ali kao i uvek ja stvari posmatram isključivo subjektivno na osnovu činjenica kojima raspolažem.

Apriorno odbijanje komunikacije makar i sa jednim jedinim članom ULUS, predstavlja kršenje odredbe Statuta .... koji govoreći o opozivu člana Upravnog Odbora pominje između ostalog:...“neodgovorno ponašanje...“ Odbijanje komunikacije, razgovora sa članstvom, pored kršenja i povrede Statuta (za koje su predviđene sankcije), istovremeno je znak slabosti, nedostatak argumenata i narodski rečeno:“pišanje uz vetar.“

Inicijativni odbor (čiji inače nisam član) umetnika članova ULUS je u želji da uspostavi normalno funkcionisanje Udruženja, ponudio a 216 umetnica i umetnika je svojim potpisom, brojem lične karte i JMBG verifikovalo peticiju i zatražilo (u skladu s odredbom Statuta o 10% članova) sazivanje Vanredne Skupštine ULUS sa dnevnim redom u kojem se traži opoziv članova Upravnog Odbora koji su svojim (ne)delovanjem ugrozili ULUS i za dugi niz godina „ojadili“ svoje članove-samostalne umetnike. Fotokopije peticije sa potpisima su uredno predate Upravnom Odboru (čini) mi se 15.Aprila. Upravni odbor je pred članovima Inicijativnog Odbora aklamacijom prihvatio zahtev i datum održavanja Vanredne Skupštine, 10.Maj 2008 godine u 12 sati.

„Sabravši“ se za vreme spojenih praznika (Uskrs i 1.Maj), „krnji“ Upravni Odbor (tri člana su ranije podnela ostavku a četvrti 8.Maja na sastanku Slikarske sekcije) se „konsolidovao“ i „izbrisao“ svoju prethodnu odluku po principu „pojela maca“ i zakazao redovnu Skupštinu ULUS za 31.Maj 2008 godine. Valjda da bi sebi dali „dovoljno“ vremena da nastave sa lobiranjem, raznovrsnim pritiscima (lično i telefonom!), neko je rekao (ja to nisam doživeo) i pretnjama potpisnicima peticije. Radeći sve vreme praznika „krnji“ Upravni Odbor je koristeći se pored gore navedenog i nenadano u sebi otkrivenim grafološkim znanjem i umenjem, uspeo da „ubedi“ (samo) 16 umetnika da povuku svoj potpis. U svakoj pravnoj državi sa nezavisnim sudstvom, čak i po našim važećim propisima, povlačenje potpisa sa sve brojem lične karte i JMBG, predstavlja krivično delo. Pored ovih 16 povučenih potpisa, dvoje je bilo na dva spiska a četvoro nisu članovi ULUS. Ukupno brojem 22! Ako od broja 216 koji (ponavljam) predstavlja(više od) 10% članova oduzmemo tih 22 dobijamo broj 194. Pa zar im činjenica da 194 umetnice i umetnika i dalje stoje iza svog potpisa, ne govori dovoljno jasno da postoji evidentno nezadovoljstvo njihovim (ne)radom!

Podvlačim:

1. ULUS mora da opstane, da povrati dignitet koji je imao i zauzme mesto koje mu s

pravom pripada u ovoj zemlji i ovom narodu.

2. To je dužnost svih članova ULUS, koja se mora ispuniti zbog generacija umetnika

koji su nam prethodili, zbog nas samih i generacija koje će doći.

3. ULUS ne sme biti ogledalo u kojem će se ogledati raskoli i turbulencije sa političke

scene ove države.

4. ULUS ni u kojoj situaciji ne sme biti manje važan od sujete pojedinaca i zauvek mora

biti izbrisana umišljena ideja o nedodirljivosti, nezamenljivosti i bezgrešnosti

pojedinaca ili grupa.

5. ULUS se mora reformisati i transformisati počevši od Statuta, usaglasiti sa vremenom

i svetom u kojem živimo, uz korišćenje dokumenata i iskustava najdemokratskijih

zemalja.

6. ULUS je naša zajednička kuća, naš dom u koji smo dobrovoljno stupili, te se moramo

ponašati i delovati u skladu s tom činjenicom. Ponašajmo se, mislimo i delajmo

pozitivno.

Miško Petrović, 10.Maj 2008 godine u Beogradu

петак, 09. мај 2008.

27.

Zatekli se Miko Petrović i ja u Skoplje, prestoni Dušanov grad. Pijemo Strumičku mastiku, domaću, od neke baba Kristinke. Loza je Loza ali ne mogu griješit duše spram Strumičke mastike. Grozdova rakija, to mu dođe ka Loza. Makedonci je miješaju s vodom pa pobijeli ka varenika а mi ne Bogomi, pijemo je čistu. Još da smo mogli izbačit miris anisona ali neka. Čoplimo janje s Šar Planine i mogli bi tako dovijeka. No il je đavo ili su mađije al nikad se ne zna s Mikom Petrovićem. Taman kad sam izio svo meso s plećke i podiga je spram sunca da vidim oće li bit rata, skoči Miko na noge lagane: "Mogli bi mi ođe i korijenje puštit a Marko ?" "Koji sad Marko", začudih se ja i još ne ispuštah onu plećku ? "Koji Marko pitaš, čisto se uvrijedi Miko Petrović, Marko Vukašinov ! Ko je cijedio suvu drenovinu, ko je prićeriva Tuskoga Cara uz duvar, Marko jadan, Marko Kraljević !" "Najmilije mi je ono što s Šarcem vino dijeli", zinuh ja ali me prekide Miko Petrović : "Pušti sad vino, Moga si se sjetit janjca od pola godine što mu se crni u zubima, no ustaj da poitamo. Dočuo sam da će se Marko sudarit s nekakvijem Musom Kesedžijom, pa bi volio da smo pobliže." "Marko je rašćeriva Turke na buljuke, o crnijem Arapima da i ne zborimo", počeh ja i nasuh ni po čašu mastike. Ispismo je pa put pod noge. Prođe neko vrijeme i obresmo se u neku velju planinu. Šćasmo da sjednemo i počinemo uru, dvije, kad se zemlja zatrese, stade buka, klepet i lomljava ! "Ili grmi il se zemlja trese il udara more o mramorje", zaustih . "Zemlja se trese ali niti grmi nit udara more o mramorje, znaš li ti đe je more jadan, odvrati mi Miko Petrović, ovo je velika nevolja." Poteci mi ka sivi sokolovi i ojha, ojha, kad sjednoga brijega viđesmo u podnožje, udario junak na junaka. U prvi mah od pjene pola bijele a pola krvave na razabrasmo se baš najbolje. Kad se prašina malo slježe i razbistri ni pogled, viđesmo đe dobri i pošteni Marko leži na pleća junačka a na grudi mu sjedi neka grdosija od čoeka. Zinuh od čuda i potiho ću Miku Petroviću : "Oćemo li pomoć Marku, grdna mu je nevolja za vratom ?" "Muči jadan, obraz ni ne bi oprala ni Marica ni Sitnica. Iz većih se jada Marko izbavlja, još mu nije crna ura pred očima." Mene se nije činjelo baš tako al kad kaže Miko Petrović ! Kraljević je krklja pod onijem Musom, dobru se nije moga nadat. U taj čas čusmo kako Marko poče nekoga dozivat, šćah da strčim no me zadrža Miko Petrović : "Ne zove on ni tebe ni mene, počekaj malo." Dok dlanom o dlan, rastvori se nebo i na viđelo se pojavi đevojka lijepa da ni u san doć ne može. Zinuh od čuda, moga mi je roj muva u usta ulećet a Miko će Petrović : "To ti je gorska vila, vila Ravijojla, posestrima Kraljevića Marka." Koja Sindi Kraford i Naomi Kembel, ne bi joj se ni na puškomet mogle primać ! Zlatna kosa niz pleći joj pala, lice bijelo, obrvice morske pijavice a zubi joj niska od bisera, to je samo dragi Bog moga stvorit ! Pogleda je Musa Kesedžija i viđesmo đe mu krenu bururet u glavi i ostalim djelovima tijela. Zablenu se Musa u Ravijojlu, nije oči moga sklonit s nje ! Tu ti se Markiša snađe te potrže nože iz potaje i raspori Musu od učkura do bijela grla. Pade mrtav Musa Kesedžija, pade ka da se gorski Dub srušio. Primakosmo se nas dvojica, Miko Petrović i ja, Ravijojle već ne bješe, što mi je bilo mnogo ža, htio sam je izbliza pogledat. Marko se nageo nad Musu, nagnusmo se i mi, kad u Muse tri srca junačka i oko njih guja se savila. Udari se Marko šakom u čelo i zakuka : "Jao mene do Boga miloga đe ja ubih boljega od sebe !" Nijesam stio komentarisat u taj mah, no danas kad se sve šljeglo, s istorijske distance što bi reka Dedijer, mnim da je tu bilo za moj ukus previše patetike a u isto vrijeme shvatio sam Musu Kesedžiju : zbog lijepog ženskog čeljadeta i ja sam vazda spreman žifot izgubit !

четвртак, 08. мај 2008.

26.

Sjedimo Miko Petrović i ja i pijemo Lozu. Uvijamo zlatnu Čapljinsku Škiju što ni je posla Mili Čišić iz Mostara i lijepo ni je. Kvarat od ure po kvarat i sastavismo ljetnji dan do podne. Pojavi se Stana i upita ne oćemo li popit što, dok ona svari Raštan s Kastradinom ? Nije ni bilo teško odlučit. "Donesi ni bocu Loze i nemo žurit s tijem Raštanom", reče Miko Petrović. Zavalismo se mi u stolovače i ne mijenjaj rabotu. Ono što valja ne treba mijenjat, tu ti nije preša za evolucijom, dobra Loza ti je sami vrh evolucije !" Sjedimo ti mi, Loza ni liječi junački organizam, kad eto ti ga Jovo Bućov, u narod poznat ka Amerikanac. Iša je u Ameriku za rabotom a koliko ga ja poznajem, nije se previše trsio da je nađe. "Đe ste dobri ljudi i junaci" , odma će Jovo, mi otpovrnusmo i sjedosmo ga uz nas. "Što ima dobro dobri moj Jovane", prevarih se ja ? Amerikanca nije trebalo pitat dvaput. Ispriča ni da je Kapitalizam u zadnji stadijum, da će propas do kraja godine а Amerika i Engleska biće zemlja proleterska ka što je dva i dva, četiri. "Vala, da je sreće da Kolumbo nije ni otkriva Ameriku, promrsi kroza zube Miko Petrović, nagrdiše i pobiše našu braću Indijance, strv im se ne znao !" "A i ovi Novi svjetski poredak, ubačih se ja, oca im očinjega !" Zabavismo se još neko vrijeme Mikrosoftom, Cijom, KKK, braćom našom Crnim Panterima, kad ne prekide Jovo Bućov, bači na sto nekakvu ilustraciju. Na prvu stranu bješe žensko čeljade ka od majke rođeno ! "Miči to jadan da ne naiđe Stana", reagovah ja, no mi ne dade Miko Petrović. Uze onu ilustraciju u ruke i zapita Amerikanca što je to i okle mu ? "To vi je PLAYBOY, novina za muške, što je u Ameriku pečati nečesovi Hefner", reče Jovo i još dodade da je i to znak dekadencije i skorog propadanja američkog i svjetskog imperijalizma, naših mrskih neprijatelja. "E kad je tako, zasuka brke Miko Petrović, da pogledamo. Da bi se kako treba suprostavio neprijatelju, moraš ga dobro upoznat." Sve bi i nekako do srednje strane. "Aoj mene do Boga miloga", huknu Miko Petrović i graške znoja mu izbiše na viteško čelo. Amerikanac se potuljeno nasmija inateže Lozu. Okrenu mi ilustraciju Miko Petrović i nećete mi vjerovat, preko obije strane ležaše na crvenu svilu žena ka što ju je LE BON DIEU što bi rekli Sartr i Vadim, stvorio. Obraz mi ne da da lažem, bješe lijepa ka ijedna ali o sramu i obrazu tu ne bješe zbora ! Leži ona na onu svilu gole guzice i sisa i gleda ne pravo u oči. Bogomi se postiđesmo. Povrati ne Jovo Bućov Amerikanac : "Ima li se ođe što popit?" Trgosmo se mi i u momenat sfatih da je Jovo dok smo se mi bavili onom ženetinom, ispraznio bocu. Zovnu Stanu Miko Petrović, reče joj za Lozu pa se okrenu put Amerikanca : "A Boga ti Jovo ima li ona oca, majku, braću...strelica je pečila u vr nosa !" Otpi Jovo iz ćikare pa će : "Koja braća, koji otac i majka, ne znate vi što je truli Zapad. Tamo majke za ruku vode šćeri i skidaju ih za pare, sve kontajući e će kome zapas za oko, pa postat glumice. E to je onda druga priča. Ako postane glumica, ne zna što će od para, kupuje kućerine veće no što je dvor Knjaza Nikole, gradi bazene, kupuje ručno rađene aute, jedu kojekakva azijatska gnijezda i posiplju se najskupljijem Šampanjcem. Bruka je i grdilo što se ćini od njih, Sodoma i Gomora ! No daće dragi Bog te će se ujedinit proleteri svih zemalja i zatrt to ka gubu. Uzeh ja ilustraciju od Mika Petrovića i viđeh da dolje u dno nešto piše, primakoh očima, pisaše : NORMA DŽIN. Prozborismo još koju о skoroj propasti globalnog kapitalizma, zalismo i ojde Jovo Bućov. Minuše godine, sijedim si ih vlasima moga izbrojat , kapitalizam se uzinatio, nikako da skonča. Često se sjetimo Jovove prognoze od godinu dana ali mane rukom Miko Petrović : "Jovo ti je jadan, teoretičar, što njemu znači godina ili sto godina, sve je to relativno, što bi rekla Mileva Marić." Sjedimo mi opet, pijemo Lozu brata mi od tetke Dragana Milonjića, nije joj bilo zamjerke, mezimo sir i masline i sjećamo se viteških vremena. Taman stigosmo do Novice Cerovića i Smail Age Čengića, kad na vrata Jovo Bućov. Ižljubismo se ka braća, pitasmo ga za junačko zdravlje i sjedosmo kraj nas. Prifati se Jovo Loze, nazva ni Boga i poželje dug žifot i svako dobro. Poče priča, sjećanja su ne obhrvala i potraja to Bogomi. U neko doba upita ne Amerikanac : "Kako stojite s kulturnim uzdizanjem, čitate li što, idete li u kino ?" Zasuka brke Miko Petrović : "Što se knjiga tiče, nije ta izdata u svijet а da je nijesmo proučili. "Umberto ne je konsultova oko KLATNA i RUŽA, no mu nijesmo dozvolili da ne navodi ka koautore. Markesa smo nas dvojica odveli u Makondo a ja sam ga lično upozna sa NEVINOM ERENDIROM. Pitaj Pavića ko mu je skrenuo pažnju na HAZARE. Da nije bilo nas dvojice, Andrić se ne bi ni sjetio Višegradske ĆUPRIJE. Džojsa smo na silu upoznali s Homerom i da ne bi toga, nikad ne bi napisa ULIKSA. Kad smo sjeđeli s Beketom i pili, muča je ka NEMUŠTO." "Sjećaš li se, okrenu se put mene, kad smo se odlučivali između Bena Džonsona i onoga Šekspira, kako si Viliju šanuo za HAMLETA, ROMEA I JULIJU а Bogomi nijesi izdrža da mu ne pomeneš VESELE ŽENE VINDZORSKE." "Lafa Nikolajeviča smo mi upoznali s ANOM KARENJINOM. Za Borhesa ne nemoj ni pitat, lično smo ga odveli da vidi ALEF !" "Dobro, dobro, nestrpljivo će Jovo Bućov а i dete li u kino, pratite li svijet pokretnih slika ?" Nasmija se Miko Petrović : "Mniš li da bi Felini snimio AMARKORD da mu nas dvojica nijesmo godinama pričali što smo činjeli u Podgoričku gimnaziju ?" "Akira je smislio RAŠOMON kad smo ga jednom odveli na sjednicu parlamenta." "Da ne pominjem Tarkovskog koji ne bi snimio RUBLJOVA da ga nijesmo vodali od Morače i Pivskog manastira do Studenice, Gračanice, Dečana i Pećke Patrijaršije. Kad se počelo odit na SLUŽBENI PUT, sjetili smo se Emira . Sa OSMIM PUTNIKOM smo najavili Madlen Olbrajt..." "Aman zaman, zavapi Jovo Bućov, rečite vi mene znači li vi što ime Merilin Monro ?" "Čuš Merilin Monro, rekoh ja, to ti je jadan najčuvenija seks bomba na svijet !" "Nema mnogo sreće s muškijema u žifot ali se nadamo e će joj ovi pošljednji, Miler, što se bavi TRGOVAČKIM PUTNICIMA, bit pravi izbor." Prekide me Amerikanac : "Ama stio sam vi reć da je ta Merilin Monro ona đevojka što sam vi je, ima otad ojha, pokaza u PLAYBOY." "Norma Džin", začudih se ja ? Miko Petrović me pogleda i reče : "Zbog tebe ja Brana Petrović reka : PAMĆENJE JE BOLEST tvoga UMA." Ispriča ni Amerikanac o njenoj slavi i bogatstvu, kritički se osvrnu na otuđenje koje će doć glave američkom i ostalom imperijalizmu, onđe, reče, brat brata ne poznaje kad su pare u pitanje." Jopet ja pomenuh Artura Milera i upitah Jova u što se ta veza izmetnula ? "Miler, oni požmirep intelektualni. On ju je najviše nagrdio, nije joj ni mrvu ljubavi pružio а njenu je slavu za svoju guzicu koristio." Ne prođe mnogo i čusmo da je umrla Merilin Monro. Bilo ni je ža ka da smo sestru rođenu izgubili, što je ona bila do SIRAK TUŽNI BEZ IĐE IKOGA !

Što bi reka Jovo Amerikanac, Merilin Monro je bila produkt onijeh što im tragovi smrde nečovještvom. Kako goj okreneš, kod nje ne nađosmo krivice. Odlismo i popismo joj za pokoj duše i nastavismo.