петак, 09. мај 2008.

27.

Zatekli se Miko Petrović i ja u Skoplje, prestoni Dušanov grad. Pijemo Strumičku mastiku, domaću, od neke baba Kristinke. Loza je Loza ali ne mogu griješit duše spram Strumičke mastike. Grozdova rakija, to mu dođe ka Loza. Makedonci je miješaju s vodom pa pobijeli ka varenika а mi ne Bogomi, pijemo je čistu. Još da smo mogli izbačit miris anisona ali neka. Čoplimo janje s Šar Planine i mogli bi tako dovijeka. No il je đavo ili su mađije al nikad se ne zna s Mikom Petrovićem. Taman kad sam izio svo meso s plećke i podiga je spram sunca da vidim oće li bit rata, skoči Miko na noge lagane: "Mogli bi mi ođe i korijenje puštit a Marko ?" "Koji sad Marko", začudih se ja i još ne ispuštah onu plećku ? "Koji Marko pitaš, čisto se uvrijedi Miko Petrović, Marko Vukašinov ! Ko je cijedio suvu drenovinu, ko je prićeriva Tuskoga Cara uz duvar, Marko jadan, Marko Kraljević !" "Najmilije mi je ono što s Šarcem vino dijeli", zinuh ja ali me prekide Miko Petrović : "Pušti sad vino, Moga si se sjetit janjca od pola godine što mu se crni u zubima, no ustaj da poitamo. Dočuo sam da će se Marko sudarit s nekakvijem Musom Kesedžijom, pa bi volio da smo pobliže." "Marko je rašćeriva Turke na buljuke, o crnijem Arapima da i ne zborimo", počeh ja i nasuh ni po čašu mastike. Ispismo je pa put pod noge. Prođe neko vrijeme i obresmo se u neku velju planinu. Šćasmo da sjednemo i počinemo uru, dvije, kad se zemlja zatrese, stade buka, klepet i lomljava ! "Ili grmi il se zemlja trese il udara more o mramorje", zaustih . "Zemlja se trese ali niti grmi nit udara more o mramorje, znaš li ti đe je more jadan, odvrati mi Miko Petrović, ovo je velika nevolja." Poteci mi ka sivi sokolovi i ojha, ojha, kad sjednoga brijega viđesmo u podnožje, udario junak na junaka. U prvi mah od pjene pola bijele a pola krvave na razabrasmo se baš najbolje. Kad se prašina malo slježe i razbistri ni pogled, viđesmo đe dobri i pošteni Marko leži na pleća junačka a na grudi mu sjedi neka grdosija od čoeka. Zinuh od čuda i potiho ću Miku Petroviću : "Oćemo li pomoć Marku, grdna mu je nevolja za vratom ?" "Muči jadan, obraz ni ne bi oprala ni Marica ni Sitnica. Iz većih se jada Marko izbavlja, još mu nije crna ura pred očima." Mene se nije činjelo baš tako al kad kaže Miko Petrović ! Kraljević je krklja pod onijem Musom, dobru se nije moga nadat. U taj čas čusmo kako Marko poče nekoga dozivat, šćah da strčim no me zadrža Miko Petrović : "Ne zove on ni tebe ni mene, počekaj malo." Dok dlanom o dlan, rastvori se nebo i na viđelo se pojavi đevojka lijepa da ni u san doć ne može. Zinuh od čuda, moga mi je roj muva u usta ulećet a Miko će Petrović : "To ti je gorska vila, vila Ravijojla, posestrima Kraljevića Marka." Koja Sindi Kraford i Naomi Kembel, ne bi joj se ni na puškomet mogle primać ! Zlatna kosa niz pleći joj pala, lice bijelo, obrvice morske pijavice a zubi joj niska od bisera, to je samo dragi Bog moga stvorit ! Pogleda je Musa Kesedžija i viđesmo đe mu krenu bururet u glavi i ostalim djelovima tijela. Zablenu se Musa u Ravijojlu, nije oči moga sklonit s nje ! Tu ti se Markiša snađe te potrže nože iz potaje i raspori Musu od učkura do bijela grla. Pade mrtav Musa Kesedžija, pade ka da se gorski Dub srušio. Primakosmo se nas dvojica, Miko Petrović i ja, Ravijojle već ne bješe, što mi je bilo mnogo ža, htio sam je izbliza pogledat. Marko se nageo nad Musu, nagnusmo se i mi, kad u Muse tri srca junačka i oko njih guja se savila. Udari se Marko šakom u čelo i zakuka : "Jao mene do Boga miloga đe ja ubih boljega od sebe !" Nijesam stio komentarisat u taj mah, no danas kad se sve šljeglo, s istorijske distance što bi reka Dedijer, mnim da je tu bilo za moj ukus previše patetike a u isto vrijeme shvatio sam Musu Kesedžiju : zbog lijepog ženskog čeljadeta i ja sam vazda spreman žifot izgubit !

Нема коментара: