29.

Nanio put Mika Petrovića i mene u Zlatni Prag. Stacionirali se mi u njega neko vrijeme, mene se čini čitavu vječnos а Miko Petrović i ne pominje odlazak. Po vas cijeli dan sjedimo u nekakve pivnice, u kosu mi se uvuka kišjeli miris ječma i hmelja ! Mnim, dobro ja te sam ponio oni demižon Loze, bi presvisa da mi nije njega ! Veli mene jedan dan Miko Petrović : "U svijet je poznat tvoj afinitet spram Loze i animozitet prema drugijema alkoholnim tvorevinama ali dobri moj i pošteni, ođe , mnim u Prag, ođe si na najbolje mjesto na svijet u vezi s pivom ! Češko, Plzensko pivo ti je glava nad pivima ka što Kom je glava planinama ! Popij jednu kriglu, nećeš se pokajat !" Nagovara me je tako dan za danom, doke mi ne dojadi, te odlučih : "Zbog tebe bi Miko Petroviću i u vatru skočio, pa kad si se već toliko navrza, poruči ni po kriglu !" Poruči biru Miko Petrović. Kelner s bijelom keceljom, ufrčkanijeh brkova i napomađene kose, donese dvije krigle od po litar. Bješe ih PJENA POPANULA ali samo BIJELA ! Nagnu mi se Miko Petrović : "Dobro pogledaj ovoga kelnera, SLUŽIO je ENGLESKOG KRALJA !" Pogledah ga, podsjeti me na Veka berberina iz državne frizerske zadruge iz Podgorice, samo što imaše one ufrčkane brkove. Nateže kriglu Miko Petrović, otpi pola, oliza pjenu s brkova i slasno mljacnu ! "Što se mora nije teško", rekoh ja i zagnjurih nos u kriglu ! Laža bi ve kad bi reka da nije valjala, bješe bolja od bire Nikšićke ! Još kad sam doda pešes gutljaja Loze, Plzenska bira mi poče prijat ! Traji mi tako i dalje u Prag, iz pivnice u pivnicu, ja se za ne daj Bože, ne odvajah od svojega demižona i da vi rečem, i ne bi mi tako loše. Jedno veče POŠRO MRKNI I POŠTO VEČERAJ nekakve knedličke, NA NOS SU MI POČELE SKAKATI, uljegosmo u jednu krčmu. Da me odobrovolji i da mi pomože, poruči ni Miko Petrović talijansku Grapu i poslije nekoga vremena, opuštismo se. Poče se svako bavit svojijema mislima. Ja malo Grapu, malo svoju Lozu i počeh se priklanjat Nirvani. Taman kad šćah da se privolim Bu- dizmu, prekinu me glas : "Gospodine kelneru, molim vas..." Okrenuh glavu put glasa i viđeh jednoga debeloga čoeka, rumenijeh obraza, plavijeh nasmijanijeh očiju, u uniformi redova Austrougarske Carske Armije. Ispred njega na sto bješe brdo praznijeh krigli. Kad mu kelner priđe, on pokaza prstom na sliku cara Franje Josifa koja visaše poiznad šanka i reče : "Gospodine kelneru zar ne vidite da je Njegovo Veličanstvo Car sav usran ?" Namah se oprostih od Budizma i Nirvane, otvoriše mi se sve četvore ! Bačih pogled put Mika Petrovića i viđeh da je razvuka usta ispod brkova ! Šćah da ga priupitam : što je ovo za Boga miloga ali on stavi prs na usta i namignu mi. U kafanu muk ! Da je muva prnula, čulo bi se ka da je top puka ! Potraja to, koliko ?, ne bi vi umio reć, sjećam se samo da je kelner bio zinuo ka Skadarski krap ! Sve što je bilo poslije, javlja mi se ka SLOW MOTION ! Skočiše nekakvi ljuđi, rekoše da su policijoti, vikahu i drahu se na debeloga, prskahu ga pljuvačkom, oni će mu ovo i ono...kako je smio i moga reć za Njegovo Carsko Veličanstvo da je...usrano, nijesu smjeli izgovorit ! Debeljko ih je mirno posmatra ka da govore nekome drugome а ne njemu. Kad skočiše da ga vezuju on ih pogleda milo ka braću najrođeniju i prozbori: "Gospodo, pogledajte i uvjerite se sami. Slika Njegovog Carskog Veličanstva sva usrana od muva !" Nasmija se Miko Petrović : "Bolje mjesto i vrijeme nijesmo mogli izabrat ! Oni debeli ti je DOBRI VOJNIK ŠVEJK а ovo što smo ođe čuli i viđeli, turiće u knjigu Jaroslav Hašek, eno ga đe sjedi do vrata. DOBROG VOJNIKA ŠVEJKA i dobrog i poštenog Gavrila Principa, računaj ka početak oburdavanja Austrougarske Carevine !" Poseđesmo, popismo, trajasmo još neko vrijeme. DOBROGA VOJNIKA ŠVEJKA а ni Hašeka nijesmo šćeli nudit da što popiju s nama е da ne bismo uticali na točak Istorije. Jopet mi iz pivnice u pivnicu, mene poče lakšat oni demižon, te ne izdržah jedan dan : "Miko Petroviću kumim te Bogom velikijem, oli mi reć što mi ođe činimo bez što se birom Plzenskom nalivamo ? Kad pođem da se počkam, čini mi se da bi u jednom cugu moga napunit Čubrovu bistijernu !" "Nije tajna, nasmija se Miko Petrović, došli smo u Prag da bi sreli Bohumila Bohušku Hrabala, koji će od 1963 godine postat moj najmiliji pisac." Zinuh ja ka Krap : "I kako ćeš ga poznat danas?" Ka da me nije ni čuo, nastavi Miko Petrović: "Jednog dana će napisat :»Zato sam najradije kod kuće gde tugujem za pivnicom, u pivnici pak razmišljam o tome kako je to divno biti kod kuće i sanjariti kako odlazim u pivnicu u kojoj tugujem za predivnim domom. Najradije sam tamo gde me nema.», zato i sjedimo po pivnica. Možda bi trebalo obić i neka lovačka udruženja ? Čini mi se ipak da ćemo ga najprije nać na mjesto đe se otkupljuje stari papir, mada bi mogli otić i do željezničke postaje đe radi ka pripravnik i đe neće propuštat STROGO KONTROLISANE VOZOVE ! Da mi ga je sres, šnjim ti je SVAKI DAN ČUDO ! Ne trsi se mnogo oko rabote ali su mu DOMAĆI ZADACI IZ MARLJIVOSTI, prva briga ! Mnim da će osnivat nekakve KLUBOVE POEZIJE, pisaće o majci i ocu i stricu Pepinu, spomenuće i visoki pivarski dimnjak i što već ne. Rođen je one godine kad je dobri i pošteni Gavro Princip proglašen za atentatora ! I da ti rečem, i njemu će ka Nikoli Tesli, golubovi bit jedini i pravi prijatelji !" Još neko vrijeme trajasmo po Praških pivnica ali Bohumila ne sretosmo. Prođoše godine kako i valja, žifot ne je bača kako je stio ali sam ipak naša vremena da pročitam ono što je napisa Bohuška Hrabal. Ni za mrvu se nije razlikovalo od onoga što mi je, ima otad ojha, reka Miko Petrović.