BEOGRAD, MONTANA

Tražeći određenu stvar u fasciklama koje mi naslonjene na reflektor stoje pored štafelaja i u kojima držim/čuvam "sve i svašta", našao sam ovaj tekst, delo naše (više ženine) prijateljice D. koja i dalje živi u Kaliforniji. Neću je pitati za dozvolu niti joj javljati da sam ga objavio na svom Blogu. Uskoro će 10 godina kako ga je napisala a kao i svi "pravi" tekstovi ima svežinu i snagu koja je vanvremenska. Počinjem da prepisujem. Putevi naših života nisu omeđeni samo jednom dimenzijom. Oni počinju mnogo pre našeg rođenja i prostiru se kroz generacije, dugo nakon našeg nestanka. Ponekad, mi ostajemo verni jednom mestu postajući maltene deo krajolika a ponekad lutamo svetom, nigde se ne skrasivši. Ipak, postoje ljudi koji putuju daleko nikada ne napuštajući svoje dvorište i oni koji prelaze sedam mora noseći svuda sa sobom geografiju svoga detinjstva. Možda je unutrašnje preispitivanje samo pokušaj da se iscrtaju mape sopstvenog bića rasutog u prostoru i vremenu. Kako to da sam se našla na obali Pacifika, na hiljade kilometara daleko od mog voljenog Novog Sada, živeći život koji kao da mi ne pripada u potpunosti? Da li sam nesvesno pratila stope svog pretka sa majčine strane, pokušavajući da ostvarim njegov san, ili je to bio samo instinkt za samoodržanjem, probuđen varvarskim orgijanjem u mojoj poluraspadnutoj zemlji kome se kraja nije videlo. Da li je trebalo da ostanem i da prihvatim sudbinu, strpljivo poput sveca, kao što je moj predak sa očeve strane nekada učinio, pitala sam se toliko puta ne nalazivši odgovora. Svako u Americi ima emigrantsku priču, čak i Indijanci. Iako starosedeoci na ovim predelima, jednom poraženi i saterani u rezervate, postali su novopridošlice američkom društvu kao i svi ostali. Priča mog pradede koji se ovamo uputio na početku dvadesetog veka bi verovatno uključila klišee poput sledeće scene: brod uplovljava u Njujoršku luku, Statua Slobode blješti na suncu, oblakoderi se uzudižu u daljini... Na tu sliku, putnicima srca poskočiše od uzbuđenja, oči napuniše suzama nade... Zemlja neograničenih mogućnosti leži tu pred njim, spremna da bude iznova otkrivena... Nisam sigurna da li opisujem stvarne događaje ili scenu iz nekog drugorazrednog filma. Kolektivna memorija može biti varljiva, naročito ako je nastala uz ne malu pomoć masovnih medija. Kliše ili ne, to mora da je bio veličanstven prizor te daleke 1905-te za dvadesetogodišnjeg Srbina koji je jedva umeo da se potpiše. Na žalost, nisam imala prilike da pitam Petra Desnicu - to mu je bilo ime - o njegovim prvim utiscima o Americi. Poslednji put kad sam ga videla, ležao je na krevetu poduprt jastukom na plavo-bele kockice, star i loman. Uveli su me u sobu da se oprostim, valjda. Nežno me je pomilovao po glavi i ponudio bonbonu što je krio pod jastukom. Imala je ukus narandže, još uvek se sećam. Petru je bilo osamdesetdve i polako je nestajao, a meni tek pet. Teško da je bio trenutak da se priča o uticaju tog prvog, nesigurnog koraka kojim je zakoračio na Američko tlo, na čitav njegov kasniji život. Petar je bio ostavio za sobom selo zasukano u bujnim, zelenim planinama, potoke i jezera tako hladna i čista, i oštar jutarnji vazduh što seče pluća kao nož. Srpska Krajina, vekovima prirodni štit Austro-Ugarske protiv Turaka, uklještena između polumeseca i katoličkog krsta, držala se pravoslavlja sa nezamislivom i često pogubnom upornošću. Petar je takođe ostavio za sobom neplodnu zemlju, siromaštvo i svest da će on u zemlji svog rođenja, uvek biti tretiran kao sluga, ma koliko bio koristan. Amerika je u njegovoj mašti bila sva satkana od snova i nada, mitološki bogata i darežljiva. Uz puno rada i malo sreće, svako može da dostigne rajske visine bogatstva i poštovanja. Ono što je umesto toga našao je bilo manje opipljivo i trajalo je duže od šake dolara. Drugorazredni film se nastavlja. Emigranti iz istočne Evrope su u to vreme radili na dokovima Njujorka, u čeličanama oko Pitsburga i po šumama severo-zapada, sekući drva. Petar je sve to radio tokom dugih deset godina. Rad je bio težak a nadnice male ali je on bio disciplinovan kao mrav. Prenasellena predgrađa što su nikla po obodima velikih gradova, su ga gušila. Nije više mogao da gleda svoju braću Slovene kako se dave u jeftinom alkoholu, zapomažući za svojim izgubljenim domovinama iz sve snage svog Slovenskog patosa. Aljaska je bila njegova poslednja stanica i poslednja nada. Ovde sa naše putanje ponovo sreću, negde u bezvremenoj zoni. Greg je rođen u Troju, Montana, gde njegova porodica živi od kako ih pamćenje služi. Možda je jedno jutro, na putu ka Aljasci, Petar nabasao na taj mali, uspavani gradić, sakriven u planinama poput sela što je nosio u srcu. Možda mu je visoka, plava žena ponudila čašu mleka i pogledi im se susretoše i usne nasmešiše, zapečativši time sudbinu svojih praunuka. Možda je ostao dovoljno dugo da je nauči kako da zavija sarmu a je recept postao deo kuvara Montane, zajedno sa ukiseljenom Losovom njuškom. Vidim Petra svaki put kad čujem imena poput Rokfeler, Morgan, Vanderbilt....Vidim ga i kad nađem na karti: Beograd, Montana, dokaz da se neko od njegovih sadruga bio skrasio u tim predelima. Čelična moć Amerike nastala na prelomu dva veka je izgrađena uz pomoć mog pradede i njemu sličnih što su došli u ovu zemlju iz nekih Hašana, Kratovica, Gločestera i Lao-Mina sa ničim drugim do sa ono malo krpa i šerpi što su posedovali. Petar se nikada nije obogatio u Americi. 1915-te Evropa se već duboko bila ušančila u rat što je bio započeo u Sarajevu. Srpska krv ga je zvala preko okeana da dođe i pomogne. I opet se Petar spakovao i otisnuo na dugo i opasno putovanje kroz Sibir i Ruske stepe, na jug. Pridružio se iscrpljernoj i desetkovanoj srpskoj vojsci na Solunskom frontu. Petar je revnosno doneo svoje telo, sposobno za nošenje puške, nazad i predao ga na raspolaganje generalima i političarima. Ali, doneo je sa sobom i viziju što se, upros teškoćama života u Americi, zadržala u njemu. Jednom kad ovaj besmisleni pokolj stane, mislio je, podeliće tu viziju sa svojom braćom Srbima. Bila je to slika života gde su svim ljudima date jednake šanse, gde sudbina leži u sopstvenim rukama i gde nesuglasice vode ka napretku a ne krvoproliću. Petar je bio naučio da prezire prazna obećanja što lako mogu da zapale ljudsku maštu i verovao je samo svojim očima i težačkim rukama. Rat kasnije, kao seljak naseljen u Vojvodini, vrteo je glavom u opreznoj neverici suočen sa apsolutističkom arogancijom komunista. "Ovi ne bi trajali ni tri dana u Americi", šaputao je ispod gustih brkova gledajući golobrade momke opasane pištoljima, sa zvezdom na kapi, kako odnose njegovu letinu. Još jedno su se svetla budućnosti i slavna prošlost bile zaverile da nađu opravdanje za sadašnje patnje. Da li je trebalo da ostanem poput Danila Aleksića, očevog dede, koji nikada sebi nije postavljao takva pitanja. Danilo je celi svoj kratki i jednostavni vek proveo u srcu Srbije, nikada zapravo ne želeći da vidi šta se krije iza najbližeg brda. Teško ranjen na samom početku rata, u leto 1914-te, umro je kod kuće nakon deset dana bolne borbe. Sunce je zalazilo i prvi večernji dašak dunu kroz sobe odnoseći miris bosiljka i tamjana. Danilo Aleksić konačno ispusti svoju napaćenu dušu. U tom trenutku, Sveti Georgije na zidu, pobedonosan u borbi sa aždahom, je izgledao kao da se smeši. Jedno od četvoro dece što je ostalo za pokojnikom će upamtiti majku kako mahnito pere čaršave natopljene krvlju. Kao odrastao čovek u manje časnim danima Drugog svetskog rata, Đurađ će odbiti da uzme pušku, tvrdoglavo izbegavajući mutne rabote koliko god je mogao. "Oni bi samo da ti prospu creva", mumlao je lakonski sa ekserima međ' zubima, lupajući čekićem po nakrivljenoj tarabi. Moj deda je nastavio da ćutljivo popravlja tarabe i teše tronošce dugo nakon što je bio oslepeo sa prvim znacima starosti. Il faut cultiver son jardin. Treba obrađivati sopstveni vrt. Nekako se Volterova mudrost uhvatila među gusto prepleteno granje srpskih šljivika. Mi odlazimo, mi ostajemo, mi se vraćamo i ponovo odlazimo. Za nas rođene na Balkanu, život se odvija oko ratova. Mi smo tako često bacani okolo kao krpene lutke, zavitlane ili usisane pobesnelim uraganom uništenja, očajnički se pritom nadajući da će se kovitlac jednog dana smiriti. Ali samoispitivanje urađeno sa pecizniošću naučnika-mazohiste, neće nikada prestati. Da li bi išta bilo drugačije da smo svi zajedno ostali u domovini i spalili se pred tenkovima kao što je Jan Palah učinio 1969-te u Pragu? Izgledalo je kao da ništa drugo nije bilo preostao da se uradi. Nisam ostala, niti sam nestala u plamenu. Verovatno će to ostati neka moja neizrečena krivica. 1995-te, ne mogavši da vidim ni piksel od Petrove vizije u Srbiji, napustila sa zemlju i ne dugo zatim sletela na Los Anđeleski aerodrom. Putovanje je trajalo manje od jednog dana i u poređenju sa Petrovom višemesečnom odisejom, izgledalo je kao da me je neko laserom transportovao ovamo. Kao i mnogo puta ranije, došljak sa male planete negde u balkanskom kvadrantu, je bupnuo, umoran i sluđen u sred Zapadnog Megapolisa Federacije a da se niko zbog toga nije mnogo uzbudio. Život ima drugačiji ritam ovde, drugačije su radosti, drgačije strepnje na koje sam se već navikla. Amerika se i sama promenila, bar mi tako kažu. Nije to više ista zemlja iz priča mog pradede. Nemajući korene ovde, svijam se oko Grega kao loza oko čokota. Nas dvoje smo poput članova neke tajne sekte čija je misija da okaje tuđe grehe. Mi spiramo smehom krvave ruke i ukaljane duše, izvinjavajući se jedno drugom zbog nesreća i smrti što su ih prouzrokovali drugi. Umorni od blesavih rituala i teško zaustavljivih kikota, zaspimo sklupčani pod ogromnim nebom Pacifika, sanjajući o sutrašnjici što će promeniti sve. Ako ikada sretnerm dobru vilu što je čarobnim štapićem obukla Pepeljugu, zamolila bih je za haljinu sašivenu od Los Anđelesa noću. Mirno je i tiho napolju. Mora da su i sami anđeli omađijani svetlucavim prostranstvom svoga grada. Nasmešena lica na panoima duž bulevara, žive svoj nepomični život pun tihe sreće. Zemlja je neopozivo okrugla i nema tog mesta ni tog trenutka što bi se mogao nazvati krajem sveta. Los Anđeles, 1999