уторак, 13. мај 2008.

NIJE BAJKA

Iza sedam gora i ni jednog mora, bio jednom jedan Pavo Sopović. Umni Princ po sopstvenim kriterijumima, intelektualna gromada, elokvent i erudita, sa njegovog mentalnog Olimpa obavijenog oblacima sveznanja u svim oblastima a najpre u oblasti umetnosti, nije se, tamo dole, mogao ni nazreti iko ko bi bio vredan njegovog interesovanja. Ipak, i ako ne tako često, benevolentan, kako je voleo o sebi da misli, razgrtao je Olimpijske oblake, čak se i spuštao u ljudski kal ne bi li pronašao nešto iole zanimljivo i vredno u prljavoj masi umetnika i njihove umetnosti. Uvek bi se vraćao poražen i zgađen, zaričući se da mu je to poslednji put! Pavo Sopović je bio i ostao jedina osoba koja je o njemu/sebi imala/o visoko mišljenje. Od malena je čeznuo da bude na vrhu, čak je i činio raznoraznarije u svim domenima (ne)ljudskih kalambura u dijapazonu od pljuvanja po naređenju a često i po sopstvenom nahođenju, do „pokopavanja“ i zatiranja osoba ili njihovih dela. Olimp koji je stvorio bio je stanište njega samog, drugih Bogova nije bilo. Samoća neminovno rađa mrzovolju, netrpeljivost, pakost i zlobu. Pavo Sopović je te osobine već imao u svom karakteru, danas su one dovedene do savršenstva.

Njemu nije potrebno ogledalo kao Snežaninoj maćehi, iako za sebe ne misli da je ružan, naprotiv, ali kada ostane sam sa sobom (a to je redovno stanje) pred uronjavanje u san, Pavo Sopović ne može da se s vremena na vreme, ne ispovrne kao rukavica i drhtavih usana i vlažnih očiju zavapi: „Zašto...zašto..?“ Ta njegova „zašto?“ nemaju nikakvih dodirnih tačaka sa savešću zbog jednostavne činjenice što je Pavo ne poseduje, niti se odnose na učinjene pisane, nanesene ili izrečene nepravde, kojih je pozamašan broj. Ne! U sopstvenoj samoći hladnog kreveta, Pavo svojim „zašto?“ vapi zbog nanesene mu nepravde! On, Pavo Sopović, Monument intelektualni, Poznavalac i tumač suštine stvari, Krojač umetničkih i ljudskih sudbina, Sudija i Vrhovni Žrec, on, Velikan pisane reči, objavljuje (ili mu ne objavljuju) svoje najsvetlije umotvorine u jeftinim dnevnim novinama!!! Zar nisam zaslužio, pita se u besanim noćima, da sada u već poodmaklim godinama doživim da se moj rad/delo/(jed) izliva preko TV ekrana, objavljuje kao kuriozum, kao plod neponovljivog i jedinstvenog mentalnog procesa?

Da li zbog ni jednog mora (gora je ionako na pretek) ili nečeg trećeg, Pavu Sopoviću ne preostaje drugo do da u marinadu sopstvenih mentalija, dodaje u još većim količinama zlobu, pakost, zavist...

Nije na meni da mu sudim a još manje presuđujem, samo subjektivno ređam činjenice. Sunce ga garantovano neće obasjati a Mjesec kara zvijezdu Danicu, te je i on opravdano odsutan.

1 коментар:

Bojan Budimac је рекао...

Za trenutak se upitah ko je čovek i da li uopšte postoji kad Gugl ne zna za njega (jedina odrednica ovaj tekst)... Onda ukapirah.