Hvala vam dobri Antonio što me podržavate u nameri. Svestan sam da ću morati u "Poslednjim pismima" da budem potpuno, bez ostatka, iskren prema sebi i onima kojima pisma upućujem, ogoljen ili možda baš nag kako vi to kažete. Pišete mi da se ne ustručavam i najintimnijih detalja ako iskreno želim sopstveno pročišćenje. Kažete da ste Džojsa cenili kao pisca a iskreno ste ga zavoleli posle čitanja PISMA NORI iako ta pisma nisu bila namenjena objavljivanju/javnosti. Nag u svojim pismima voljenoj ženi, u ogledalu i iza njega, čovek od krvi i mesa i osećanja, samo je takav Džojs mogao da napiše ULIKSA i DABLINCE!
U potpunosti se slažem, dajem sve od sebe da se ne samoobmanjujem i lažem, iako, sigurno to znate, ponekad nije ni malo lako. Vratiću se za čas na PISMA NORI. I u ovom trenutku osećam stid sećajući se iskrenosti i razgolićenosti najintimnijih detalja! Čitajući PISMA NORI osećao sam se kao voajer, kao lopov, kradljivac tuđih dragocenosti. Većina ljudi želi i voli da "zna" o drugima sve, baš sve, čak najviše voli detalje najintimnije prirode, male privatne "prljavštine". Kako god, ja sam sazdan drugačije. Znam da u sred "tračarenja" prekinem "naratora" i kažem mu (njoj) da to ispriča pred osobom o kojoj se radi ili se prosto udaljim. Naravno nisam imun od sitnih ogovaranja ili podsmevanja, bezazlenih u osnovi, kojima je jedini cilj da "podignu" raspoloženje u društvu. I najčešće i najradije počinjem od sebe. Ne volim da čujem ili slušam raznoraznarije o drugima, ne volim ni da pitam, da se raspitujem, čekam da mi se kaže i kada su u pitanju i najbanalnije stvari. Moja žena se dugo ljutila na mene što je ne pitam gde je i s kim je bila, tumačeći to mojom nezainteresovanošću za nju. Odgovarao sam joj da smatram da će mi ona reći ako oseti/oseća potrebu za tim i da je pre svega stvar u međusobnom poverenju. Ona mene uvek pita gde idem a ja sam kršeći sopstvena uverenja počeo takođe da se "interesujem" i pitam je , pre svega zbog "mira u kući."
Ja opet „Kao baba oko uštipaka“ o svojim „Poslednjim pismima“. U pomoć prizivam veličanstvenog Edgar Alan Poa: "Neki Francuz, piše E.A.Po - možda Montenj - kaže: "Ljudi govore o razmišljanju ali što se mene tiče, ja nikad ne mislim sem kad sednem da pišem.".... Ali možda u opasci ovog Francuza ima nečeg dubljeg no što bi se to kazalo na prvi pogled. Nesumnjivo je da sam čin pisanja u velikoj meri doprinosi većoj jasnoći misli. Kad god sam, zbog njegove neodređenosti, nezadovoljan nečim što sam zamislio, odmah pribegavam peru, da njegovom pomoći postignem potreban oblik, doslednost i određenost."
Isti su razlozi koji mene teraju da „pribegavam peru.“
Pošto biste me siguran sam pitali da vam razjasnim „Kao baba oko uštipaka“, evo pokušaću. Radi se naime o narodnoj priči u kojoj neka (gladna?) baba, bez obzira o čenu se razgovor vodi, neprekidno ponavlja: :"A uštipci, a uštipci...?" Poznati su vam takvi ljudi, sretali ste ih i srećete ih i dalje u životu, koji osim jedne teme niti umeju niti znaju da govore o bilo čemu drugom. Kada je reč o uštipcima (i to biste me pitali, siguran sam), njima sličnim mekikama ili crnogorskim priganicama, one se prave tako što se zamuti testo kao za palačinke ali nešto gušće, sipa u vrelo ulje i prži ( priga, kažu u Crnoj Gori, uzeto i modifikovano iz vašeg jezika) dok ne porumeni. Uštipci a posebno crnogorske priganice u zavisnosti od mašte onoga/one koji ih sipa kutlačom u vrelo ulje, mogu da imaju razne oblike: Loptice, srca, životinje ili ptice, šake sa prstima i sl. Mekike po pravilu imaju valjkast i duguljast oblik.
Svašta ćete vi od mene čuti a možda i ja preterujem zatrpavajući vas verovatno nepotrebnim podacima
Hvala vam na strpljenju, vaš M.P.
Нема коментара:
Постави коментар