DRUGA KNJIGA, u nastajanju

SLAVICA

Dok on nije došao u naše odelenje, ja sam bila najbolja učenica. Nije mi bilo lako, bila sam kako se onda govorilo, dete iz radničke porodice. Mama mi je bila domaćica a tata je radio kao radnik u Fabrici kablova. Imala sam još dve sestre i tri brata a živeli smo sa još nekoliko porodica u baraci koja je ostala posle izgradnje jedne stambene zgrade. Nas toliko u tri malene prostorije, bože kad se setim, nisi mogao da se okreneš a da se ne sudariš sa nekim. Voleli smo se i dobro slagali, pomagali mami i jedni drugima ali je to zaista bio pasji život! I pored svega ja sam uvek nalazila neki kutak, zavukla bih se i učila, radila zadatke, vežbala. Inat a moram priznati i zavist me terala da budem uspešna, da budem najbolja. Bila sam niska rastom, neugledna ali se nisam predavala. Iz svih predmeta sam imala petice. Samo sam ja znala koliko me to koštalo i da ne grešim dušu, znala je to i naša razredna, dobra, osećajna, tiha i nenametljiva, Mira Trailović. Razvedena, živela je sa ćerkom u maloj garsonjeri u ulici Sonje Marinković na prvom spratu. Znam to jer smo je posetili jednom kada su nam rekli da je bolesna i da nekoliko dana neće dolaziti u školu. Naša razredna je bila završila dva fakulteta, svetsku književnost i francuski jezik. Predavala nam je i srpski i francuski.

Bili smo druga generacija koja je upisana u novu, još nedovršenu oglednu, mislim da je bila prva u Jugoslaviji, školu, Đorđe Natošević. Za sve predmete smo imali kabinete, škola je bila svetla, čista, imali smo ormariće u koje smo ostavljali obuću a po školi smo se kretali u patikama, sve se sijalo. Uslovi su za ono vreme a bojim se i za ovo današnje, bili na najvišem nivou. U našem Vf pored mene bilo je još odličnih đaka ali sam ja davala sve od sebe da pošto-poto budem najbolja i uspevala sam u tome. Svi nastavnici su me isticali kao primer.

Onda se pojavio on! Doselio se iz Prištine, razredna nam je rekla da je četvrti razred završio kao skroz odličan, da se nada da će i ovde tako nastaviti, poželela mu je dobrodošlicu i pošto je bio visok i krupan, poslala ga je u zadnju klupu da sedi sa Srđom. Sa Srđom se odmah sprijateljio ali je morao da prođe kroz raznorazne ispite da bi bio prihvaćen u odelenju. Prvo je morao da se potuče sa Jajcetom koji je važio za najjačeg dečka u odelenju. Bila je to za današnje pojmove viteška tuča. Posle časova svi smo se iskupili iza škole i okružili ih. Dohvatili su se i on je posle nekog vremena uspeo da obori Jajceta na leđa i sedne mu na grudi. Posle su ustali, pružili jedan drugom ruku i to je bilo to. Dugo sa ga iza leđa zvali Šiptar ali on nije davao pet para za to. Bio je veseo i druželjubiv, ne mogu da grešim dušu, i prema meni se ponašao drugarski ali sam ja osetila da će mi on pomrsiti račune. Da me pitate kako, ne znam niti mogu da objasnim ali taj osećaj je počeo da me grize i obuzima. Da mi je postao protivnik shvatila sam kada je naš nastavnik biologije pohvalio njegovu svesku i rekao da će je poslati na izložbu na kojoj sam do tada iz naše škole učestvovala samo ja. Onda ga je naša razredna a obrađivali smo Branka Ćopića, zamolila da pročita jednu od dogodovština Nikoletine Bursaća, vi svi imate naš vojvođanski akcenat, rekla je. Iako mi se srce steglo morala sam u sebi priznati da je zvučalo savršeno. Slobodan kakav je već bio, rekao je da je pre neku godinu na radiju slušao Branka Ćopića kako čita odlomke baš iz Nikoletine Bursaća, da mu se to mnogo dopalo i da je pokušao da imitira način Brankovog govora. A imao je smisla za jezike. Ja sam bila najbolji Francuz u odelenju, razrednina uzdanica ali je on preuzeo to meni tako važno mesto, lako i ubedljivo i ne znajući koliko ću suza proliti zbog toga. Razredna ga je zavolela i vrlo često je pred odelenjem čitao svoje pismene radove. Nije on želeo da se ističe, nikada se nije javljao, nije dizao dva prsta kada neko od učenika nije znao odgovor na postavljeno pitanje, što sam ja od kad znam za sebe uvek radila. Zapela sam još više, učila sam po ceo dan, pazila na časovima ali je on uvek umeo da me i ne samo mene, iznenadi. Nastavnica iz Geografije Gončarova, imala je običaj da nam zada da obradimo neku temu iz oblasti koju smo trenutno radili. Kada je on počeo da čita svoju temu a radilo se o vulkanima, meni je izgledalo da prisustvujem naučnom predavanju! Mrzela sam ga! I sama nastavnica je bila iznenađena pojedinim pojmovima i činjenicama kojih nije bilo u našem udžbeniku. On je bez želje za hvalisanjem, rekao da je u enciklopedijama svojih roditelja potražio i našao sve o vulkanima i to je iskoristio u svom radu. Zapamtila sam za vjeki vjekov izraz Magma za koji niko od nas pre toga nikada nije čuo. Na nastavničino pitanje, odgovorio je da je Magma usijani konglomerat (još jedna reč koju nismo znali) minerala i stena koji se, kada izbije na površinu kroz grotlo vulkana, naziva Lava.

Ređao je peticu za peticom, izgledalo je kao bez muke. A crtao je najbolje u školi. Nastavnik likovnog Horovic izlagao je njegove radove u vitrini koja se nalazila na zidu sa spoljne strane naše učionice. Stizao je i da igra fudbal, da peca, da se kupa na Bećarcu, odgledao je svaki film koji se davao u Jadranu, Narodnom ili Zvezdi. Išao je u pozorište, vozio bicikl, zabavljao se sa jednom od najlepših devojčica u školi, sećam se da je ona kasnije bila Mis Vojvodine. Nisam mogla očima da ga vidim, zaista sam ga mrzela. Iako sam i dalje imala sve petice, zbog njega sam se osećala odbačenom. Ovako matora znam da je to bilo besmisleno ali su svi nastavnici počeli da se prvo njemu obraćaju, dolazilo mi je da iskočim iz kože! Primetila sam da ima protivnike i u Miti i Aleksandru, pokušavali su da ga poremete čestim upadicama dok je odgovarao, njemu nije bilo prijatno ali je uspevao da im odoli. Čekala sam, sada sam svesna, detinje podmuklo, trenutak u kojem bih mogla da ga srušim sa pijedestala. I dočekala sam! Bilo je zimsko vreme, neonska svetla upaljena, šesti čas Biologija, nastavnik predaje oplodnju kod biljaka i insekata. Čujem tiho smejuljenje iza leđa, okrenem se i Marija mi doda ceduljicu na kojoj Srđinim rukopisom piše:

Oplodnja = jebanje. Glasno se nasmejem i podignem cedulju da nastavnik koji je ustao, može da je vidi. Priđe mi, uzme je i pita: Ko je ovo napisao? Nisam časila ni trena, okrenula sam se i prstom pokazala na njega. Sada dok ovo pričam, neprijatno mi je, ne mogu da verujem da sam to uradila ali tada sam likovala, bila sam presrećna kada mu je nastavnik, njemu, njegovom ljubimcu, rekao: Ovo nisam očekivao od tebe, sram te bilo! Videla sam suze u njegovim očima, nije pokušavao da se brani, sagao je glavu i jedva dočekao kraj časa. Naknadno kajanje ne bi ništa promenilo, uradila sam to tada svesno sa ogromnom željom da ga ponizim i sebi povratim položaj koji sam do njegovog dolaska zauzimala. Nisam osećala ni mrvicu grižnje savesti, mrzela sam ga i bila sam srećna što je povređen. Posle završenog sedmog razreda odselio se za Titograd i od onda ništa ne znam o njemu.