Vozio sam džip Samotračkom magistralom tik do mora, okruženom maslinama, čempresima i borovima, čuveni divovski Platani rasli su dalje u kopnu blizu bezbrojnih potočića, rečica i jezera. Njih dvoje su stajali pored puta koji od magistrale vodi do seoceta u brdima, zvanog Therma. On je podigao ruku i ispružio palac. Stao sam. Lepa krhka devojka, mlada žena, koja je bila s njim, upitala me na dobrom engleskom jeziku, da li idem do luke. Upadajte, odgovorio sam, bili su mi na prvi pogled zanimljivi i odudarali su od ljudi koje sam obično sretao. Samotraka nije turistička destinacija, više je kao Nacionalni Park a za Grke je sveto mesto, nisam često sretao ljude poput njih. On je pustio Anicu, predstavili smo se jedni drugima, da sedne pored mene, uz komentar: ne volim da se vezujem. O nama Englezima vlada odavno ukorenjena predrasuda da smo hladni i uzdržani. Da li sam ja izuzetak koji potrvrđuje pravilo ali iako sam Englez, ne uklapam se u taj kliše. Pitao sam ih ko su i odakle su. Prvo sam im ukratko rekao da sam arheolog i antropolog, da sam skoro šest godina na Samotraki istraživao rimske, grčke i predistorijske hramove, naselja i nekropole. Svojim poslom sam počeo da se bavim još u vreme kada sam kao mlad Doktor nauka, počeo da istražujem istoriju Kelta, odnosno ono malo podataka i materijalnih činjenica koje su ostavili za sobom. Najviše me privlačio starokeltski jezik. Istraživanja su me odvela i do tadašnjeg SSSR-a i na moje veliko iznenađenje a kasnije kada sam objavio radove i iznenađenje svetskih arheologa i antropologa, pronašao sam podatke o kontaktima i saradnji između keltskih druida i slovenskih šamana! Sloveni nisu ostavljali za sobom pisane tragove, najbolji primer su Srbi kod kojih se osim retkih izuzetaka, istorija prenosila usmenim putem. Da Vuk Karadžić nije sakupio i izdao narodne pesme i priče, verovatno bi do danas iščezle ili bi ih ostao mali broj. O Srbima se podaci mogu naći u pisanim izvorima drugih naroda, pre svega Vizantije a kasnije i turskih putopisaca i istoričara, Evlija Čelebija na primer ili mnogo kasnije od Francuskih i Čeških pisaca do Arčibalda Rajsa. Ali da se vratim njima, njemu. Rekli su da su umetnici i da se nalaze na Simpozijumu umetnika Balkanskih zemalja koji je uz pomoć i podršku Grčkog ministarstva za kulturu, organizovalo grčko Udruženje umetnika. On, videlo se nije najbolje vladao engleskim jezikom ali ga je, shvatio sam po reakcijama, odlično razumeo. Potpuno otvoreno i sa zanimanjem sam ih pitao kako se slažu sa kolegama iz Hrvatske i Slovenije, s obzirom na ratove koje su njihove zemlje međusobno vodile. On je govorio a Anica je prevodila: I mi i oni smo bili protiv ratova i ubijanja, znam da biti umetnik ne mora uvek da znači isključenost iz te jugoslovenske i bilo koje idiotarije, spomenuo je jednog reditelja koji je za novac dobijen od CCN-a, a bile su minorno male pare, komandovao topovskom baterijom koja je srušila Mostarski most, ali mi se zaista dobro slažemo i razumemo, nije samo jezik u pitanju. Pomažemo jedni drugima u radu, razgovaramo, družimo se i na neki način smo bliskiji i povezaniji sa njima nego sa drugima. Stekli smo prijatelje i među Rumunima, Turkinje su nam izuzetno simpatične, Grci i Grkinje su nam, sa jednim izuzetkom, takođe bliski. Žao nam je što, iz kojih razloga ne znamo, na Simpozijumu nema učesnika, koleginica i kolega iz Makedonije, Bosne i Hercegovine i Albanije. Kod nas se, nastavio je, kaže: politika je kurva, ne znam da li i kod vas postoji nešto slično ali sam ubeđen da većina normalnog sveta tako misli. Nasmejao sam se i ispričao im da je moja porodica a pre svega moj otac, želela da zauzmem njegovo mesto u Domu Lordova. Meni to nije bilo ni na kraj pameti, želeo sam da se bavim svojim poslom i to sam im i saopštio. Nikakvih konsekvenci nije bilo osim pritajenog ali meni vidljivog razočarenja. Svi moji preci su se bavili politikom ili kako sam ja voleo da kažem: glancali dupe u foteljama Doma Lordova. Ne znam niti me interesuje koliko su imali uticaja na kreiranje politike od pre hiljadu godina a ni danas. Tako da svojim životom mogu da potvrdim istinitost izreke koju ste mi rekli. Dopalo im se to, nasmejali su se oboje, mada sam primetio da ih je malo zbunio podatak da sam Britanski Lord.
Ispalo bi da se pravdam ako bih vam objašnjavao da meni titula ne znači mnogo, bilo bi i glupo. Naravno da mi je u životu i radu zvanje Lorda pomoglo nebrojeno puta iako ga nikada nisam namerno isturao. Kad bolje razmislim, čak sam i ponosan, pomislite samo na poreklo koje traje više od osamsto godina, bilo bi glupo da se stidim ili krijem tu činjenicu....Prekinuo me izvinjavajući se: I ja sam aristokratskog porekla! Za trenutak sam se iznenađeno okrenuo, Anica se nasmešila a on je nastavio: Svi moji preci sa izuzetkom Marka Miljanova Popovića, su bili Vojvode. Zaustavio sam džip, okrenuo se ka njemu i rekao: Uvek vama na usluzi Gospodine Vojvodo. Svi smo se slatko nasmejali a najviše on. Ispričao mi je zanimljivu priču o svom poreklu, Crnogorac iz plemena Kuči, znao je počev od svog sina da nabroji svoje pretke sve do Vojvode Drekala od koga se računa i vodi evidencija o poreklu. Kazao je da ima i fotokopiju pisma iz 1779 godine koje je njegov predak Vojvoda Radonja pisao Ruskoj carici Jelisaveti, potanko je opisao sadržaj pisma, krasnopis svog pretka i vojvodski pečat. Rekao je da se original pisma čuva u arhivi Srpske Akademije nauka i umetnosti a da se pečat izgleda nalazi u Riznici Cetinjskog manastira. Ispričao je anegdotu vezanu za njegovog oca koji je na podsmevanje o crnogorskom poznavanju svih svojih predaka unazad, odgovorio: I rasnim psima se vodi rodoslov, zašto i ja ne bih znao svoje pretke? Naravno, nastavio je, naše Vojvodstvo ni malo ne liči na Evropska Vojvodstva niti je imalo taj značaj. Ipak u ondašnjim uslovima, plemenskoj društvenoj organizaciji, neprekidnim borbama sa Turcima, Vojvoda je pretstavljao stožer okupljanja i održavanja plemena.
Za Vojvodu je biran najumniji i najhrabriji čovek na najdemokratskiji mogući način, javnim glasanjem svih muških glava. Ali ostavimo se Vojvoda i plemstva, kažite nam šta ćete raditi u Egiptu, pitao me na Bantu engleskom. Otkrivena je do sada nepoznata velelepna grobnica, otkrio je Egipćanin, Doktor arheologije i glavni kustos Kairskog muzeja ali je svu slavu pokušao da preuzme Francuz J. de Neuf, pretstavio je svetu kao svoje otkriće. Kako bilo, pozvan sam od strane egipatske vlade i Kairskog muzeja da se priključim istraživanjima. Veoma se radujem i jedva čekam da počnem. Pošto ima dva meseca do mog odlaska, otići ću kući, i kao i svi Lordovi, nasmejao sam se, juriću na konju jadne male lisice, pecaću pastrmke, čitaću zavaljen u udobnu fotelju pored kamina u kojem pucketa bukovina, pućkaću svoju omijenu lulu od trešnjevog drveta, piću viski i raditi još sijaset stvari uobičajenih za Lordove. Od srca su se smejali mojoj samoironiji.
Koja vrsta ste vi umetnika, vajari, slikari... Anica je rekla da on godinama istražuje žensko telo, igru mišića, odnose chiaro-scuro, razlaže ženski akt, skoro ga dezintegriše i onda ga ponovo sastavlja geometrijskim oblicima, trakama postavljenim jednom do druge, vatrometom boja iz kojeg isijava čulnost, nežnost i ženstvenost. A slika inače tradicionalnom metodom, uljem na platnu i obožava i poštuje žene...Prekinuo je: Dosta više, ispašće da sam najbolji i najveći iako neotkriveni slikar na svetu. Pa to je moje mišljenje, rekla je Anica a on je počeo da govori o njenom radu.
Znao sam a i podrazumeva se da su umetnici sujetni i surevnjivi jedni prema drugima pa sam bio iznenađen sa koliko pažnje i poznavanja, ljubavi i razumevanja, lišenih bilo kakvog podteksta, govore ona o njegovom a on o njenom radu i stvaralaštvu. Pamtim sa kolikim je ushićenjem govorio o njenoj zamisli koju je tek trebala da pretvori u rad. Pametnica moja mala, bio je nežan. Zamolio je da mi ukratko ispriča kako će izgledati njen rad i šta će sve u pripremi uraditi. Anica se branila da je to sasvim jednostavan i nepretenciozan rad, ad hoc smišljen ali da će pokušati da ga izvede najbolje što može. A on je uradio mural u Kulturnom Centru u Hori, fantastičan je, rekla je Anica, uradio im je Niku, zaštitnicu ostrva.
Približavali smo se luci, bilo mi je žao što se rastajem od njih ali kao dobro vaspitan Englez a uz to još i Lord, to nisam pokazao. Zahvalili su mi se na vožnji i poželeli mi uspeh u Egiptu. Svako je otišao na svoju stranu ali sam znao da ću pamtiti taj slučajan i kratak susret.
Нема коментара:
Постави коментар