DRUGA KNJIGA, u nastajanju

MIKA Teško mi je da govorim o njemu.Toliko ga volim da strepim od svakog njegovog pogleda i uglavnom ih tumačim paranoično, uvek mislim da mi nešto zamera, da nešto nisam uradio kako treba, po njegovim pravilima....Ponekad mislim da prema meni ne oseća ništa, bivalo je trenutaka kada sam mislio da me mrzi. Da sam to ponekad zasluživao nema spora ali moram da priznam da je u najtežim trenucima, i po moj život, uvek bio pored mene, jeste da je neprekidno gunđao i zakerao ali to je deo njegovog mentalnog sklopa. Bukvalno sam se usrao kada je doživeo infarkt! Potpuno bez snage dremao sam pred upaljenim televizorom, Bože kako je i u tom trenutku bio priseban! „Zovi Hitnu pomoć, broj je 94, mislim da imam infarkt.“ Jedva je stajao ali je uspeo da se obuče i navuče cipele. Zvao sam ali nikako da dođu, bio sam mokar od hladnog znoja. Ponovo sam zvao i na kraju su stigli. Lekarka je odmah videla o čemu se radi, legla ga je na pod, uradila mu kardiogram, „ugradila“ Braunilu u venu i rekla tehničaru i meni da mu pomognemo da siđe do kola. „Brzo, moramo što pre da stignemo, pritisak mu opada, puls takođe...“ Sedeo sam pored njega, držao ga za ruku, vozač je jurcao praznim ulicama, bilo je pola četiri izjutra i za čas smo stigli u KBC Bežanijska Kosa. U prijemnom su rutinski zatražili od njega da se svuče i obuče bolničku pidžamu. Iako je umirao, gunđao je zbog neadekvatnog gornjeg dela pidžame: „Šta je ovo...ovo je ženska toaleta, ne mogu ruku da uvučem u rukav. U kolicima su ga, pa liftom odgurali do Koronarnog. Sve vreme sam ga gledao, nije ni mimikom pokazivao da li ga ili koliko ga boli. U „Šok sobi“ su ga stavili na specijalni krevet i odmah počeli da ga povezuju raznoraznim cevčicama i žicama za hiljadu uređaja i aparata iznad i pored njega. Zamolili su me da izađem ali sam ja ostao na vratima. „Odlazio“ je, slušao sam sestre kako izvikuju podatke o pritisku: „40 sa 25.....30 sa 15...otkucaji srca 20....18....11....“ Srce mi se stezalo, grlo mi je bilo suvo, gledao sam kako mi umire otac! Bio sam na ivici da se srušim, mantalo mi se u glavi, nije mi jasno otkud mi snaga da ostanem na nogama. Ustvari jednostavno je, snagu mi je davala ljubav koju osećam prema njemu, strah da ga ne izgubim... Onda je doktor rekao jednoj sestri da mu da...pojma nemam šta i kako se zove a njemu je rekao vičući: nemojte da odete, nemojte da se prepuštate, a sestrama: šamarajte ga, dižite mu očne kapke...ako ga ovo ne izvuče.... a onda opet njemu: ako osetite mučninu, nagon za povraćanjem, spašeni ste, pa sestrama: donesite lavor. Ne znam koliko je sve to trajalo, meni se činilo čitavu večnost, pritisak mu je bio spao na 20 sa 10 a otkucaji srca na 9(!), video sam kako polako kao na usporenom snimku okreće glavu i povraća u lavor. Preživeo je! Sve vreme mu je pogled bio na meni uokvirenom vratima. Kada se ispovraćao, uključili su ga na infuziju, shvatio sam iz njegovog pogleda da treba da odem. Prišao sam mu, ne osvrćući se na primedbe sestara i poljubio ga. Posle tri sata doveo sam Jasnu. A ta priča u vezi sa Jasnom je nešto što niko ne može da shvati. Spavaju u istom krevetu a on je nije probudio. Ja koji ga znam, ja koji pratim svaki drhtaj njegovih trepavica, svaku promenu na licu, u izrazu usana, ja tačno znam zašto je nije probudio. On je toliko voli, voli je najviše što može, i onako umornu, tek zaspalu a radila je ceo dan, on je sledeći svoje mentalije i svoju ljubav i pažnju, ostavio da spava. Čudan je on čovek, više voli da daje nego da prima, zakeralo i cepidlaka kada su pitanju gluposti i sitnice a sabran i koncentrisan, trudeći se da pronađe najbolje rešenje, kada se pojave naizgled nerešivi problemi. Odavno sam primetio i znam da Jasni iako je vole, vole i njega, zavide i najbolje prijateljice, koleginice sa posla... Zavide joj na njemu, na odnosu koji oni imaju, na slobodi koju on podržava od samih njihovih početaka (Jasnine reči), iskrenosti koja vlada među njima, naravno i na sada već dugotrajnoj ljubavi. Posetio sam ga još jednom, Jasna je išla svaki dan, pre ili nakon posla. Da, otišao sam da mu se nađem kada je izlazio iz bolnice. Malo smršao ali u farmerkama, Starkama i nezaobilaznoj „vijetnamki“, izgledao mi je odlično. I tako se i ponašao. Nastavio je da radi i živi kao da je imao prehladu. Zaista je čudan čovek taj moj otac.