DRUGA KNJIGA, u nastajanju

VLADIMIR

O Bože! Jutros sam među maminim papirima pronašao njegovo pismo! Datirano je 1975 godine. Godinama nisam prilazio maminim i tatinim stvarima, nisam imao ni snage ni volje. Njihovu odeću sam davno dao Crvenom Krstu ali lične stvari nisam ni pipnuo. Činilo mi se da bih ih povredio ulazeći u njihovu intimu. Ipak! Posle posete i susreta sa mojim navodnim ujakom, smogao sam hrabrosti da zavirim u ono što je ostalo iza mojih roditelja. Među tatinim stvarima pronašao sam neku vrstu dnevnika u kojem je s vremena na vreme, sudeći po datumima koje je uredno upisivao, pisao je o ljudima i situacijama koje su mu izgledale značajne i važne. Pisao je o mami i ljubavi koju je osećao prema njoj, o meni, mom odrastanju. Ima tu i divnih opisa Ognjene Zemlje gde nas je vodio kada sam imao desetak godina. Ni reči nema o Jugoslaviji, Crnoj Gori, rodbini. Mama je uredno povezana, čuvala bakina pisma i pisma koja joj je tata pisao kada je zbog posla bio u Brazilu, Venecueli, Americi. Sva su bila čista i nezgužvana kao da su tek stigla. Jedno, njegovo, bilo je odvojeno od ostalih, presavijeno i očito čitano mnogo puta. Srce mi je zadrhtalo. U prvi mah sam sve vratio na mesto i zatvorio fioku. Posle nekoliko dana, bio sam sam u kući, otvorio sam fioku i uzeo pismo. Ruke su mi drhtale dok sam ga vadio iz koverte. Nije napisao Draga ili mamino ime, pismo je počinjalo vešću da mu je baka ispričala istinu! Pokušavao je da shvati i prihvati stvari takve kakve jesu: „Tačno je da smo bili mladi i možda nezreli za brak, verovatno je tvoja mama postupila dobro“ ali je dodao reči njegovog đeda-strica Milića: „Što me ne puštiše da se ženim kada mi je to srce željelo iako sam ima’ sedamnaest godina.“ Poželeo joj je sve najbolje u životu i braku ali je na kraju zamolio da ako se ikada ukaže prilika, vidi makar izdaleka svog sina. „Ne želim da ti se mešam u život a najmanje da ga kvarim, samo se nadam da ćeš shvatiti moju želju.“ „Pošalji mi molim te bar njegovu fotografiju“, bile su reči kojima je završio pismo. Znači istina je! Uzeo sam pismo i stavio ga u novčanik. Nosio sam ga sa sobom, peklo me je ali se dugo nisam usuđivao da ga opet čitam. Razmišljao sam: da li mu je mama odgovorila, da li mu je poslala moju fotografiju, da li je to jedino pismo koje je primila od njega?

Počeo sam da se prisećam bakinih reči kako imam najlepše plave oči na svetu. Mama i tata su imali oči kestenjaste boje. Da li i on ima plave oči? Istina ponekad ili vrlo često može da bude strašna i okrutna.

Počeo sam da ga zamišljam kao osamnaestogodišnjaka pa onda kako li danas izgleda? Ništa nisam rekao ženi i ćerkama. Onda mi je palo na pamet da ga potražim na Google-u. Slikar je, umetnik, verovao sam da ću pronaći nešto o njemu. Bilo ga je na mnogo sajtova ali sam ja tražio onaj na kojem bih mogao da vidim fotografiju, da vidim kako izgleda, da li ličimo. Najzad! Na jednom američkom Art sajtu sam ugledao fotografiju koja je delovala kao da je skoro snimljena. Fotografija ga je prikazivala celog, na sebi je imao crne farmerke, belu košulju dopola zavrnutih rukava, na nogama patike „Starke“ a na glavi beo letnji šešir širokog oboda. Pored nogu mu se nalazilo belo kučence nalik na Maltezera. Pokušao sam da uveličam fotografiju, hteo sam da vidim boju njegovih očiju iako je nosio naočare. Nisam uspeo. Brada mu je bila seda, delovao je snažno iako prilično vitko. U desnoj ruci je držao upaljenu cigaretu.

Koliko ima godina, pomislio sam i setio se da je godište moje mame, dakle rođen je 1946 godine i stariji od mene devetnaest godina. Pokušavao sam da nađem sličnosti među nama. Odštampao sam fotografiju i presavijenu je stavio u kovertu sa pismom. Kad god bih sa posla izašao u vreme ručka, odlazio sam u svoj omiljeni italijanski restoran gde sam se osećao kao kod kuće. Po već ustaljenom običaju sedao sam za sto koji se nalazio u dnu prostorije. Poručivao sam uglavnom morske plodove, pre toga bih popio čašicu argentinske Grape a uz jelo sam pio kalifornijski Roze. Sada međutim, poručio bih kafu, zapalio cigaretu, vadio pismo i stvaljao ga na sto. Dešavalo se da ga danima ne pročitam ne gledajući ni njegovu fotografiju. Pošto bih popio kafu i završio cigaretu, vraćao sam novčanik u džep. Nisam znao šta da radim, na kraju sam se poverio ženi.

Obožavam je, među nama nikada nije bilo tajni. Ona je Argentika, pametna i obrazovana, rođena u bogatoj porodici, školovana u Engleskoj ali sam ipak strepeo da li će shvatiti ono o čemu joj govorim! Dugo je ćutala mrseći kosu a onda mi je odlučno rekla: „Ja bih ga potražila!“ Rekao sam joj da to ne mogu da uradim, da to ne želim. „Vladimir, ti nećeš sebi da priznaš da bi voleo da ga upoznaš, da se sretneš s njim, inače zašto bi toliko dugo krio od mene njegovo postojanje i zašto nosiš sa sobom mamino pismo i njegovu fotografiju?“ „Naravno, samo ti možeš da doneseš odluku, ja sam ti rekla svoje mišljenje i znam da sam u pravu.“ Dogovorili smo se da ćerkama bar za sada, koliko je to „za sada“ nisam znao, ne govorimo ništa. Nastavili smo da živimo kao da se ništa nije desilo. Eva nije ni pogledom pokazivala da se bilo šta promenilo u našem odnosu, ponašala se uobičajeno, stvari su nastavile da teku ustaljenim tokom. Moja muka je bila i ostala samo moja! Dešavalo mi se da zbog obima posla ili zanimljivog projekta, za trenutak zaboravim na njega ali mi se pomisao da on postoji vraćala kad god bih ostajao sam. Vadio sam pismo i čitao ga iako sam ga znao napamet, gledao fotografiju, ponovo išao na Google ali nisam bio sposoban da donesem bilo kakvu odluku. Ne retko mi se dešavalo da poželim da uništim pismo ali sam bio bolno svestan da ću i pored toga i dalje misliti na njega.

Da li mu je mama odgovorila da joj više ne piše? I zašto je on pristao na to? Počeo sam da ga poštujem, korektan, nije želeo da je muči, prihvatio je njenu odluku po cenu da nikada ne vidi svog sina, mene!

I dalje u novčaniku nosim pismo i njegovu fotografiju i kako vreme prolazi sve više sam siguran da ga neću potražiti. Iako se kaže „krv nije voda“, nas dvojica smo jedan drugome stranci i možda je bolje da tako i ostane.