DRUGA KNJIGA, u nastajanju

PECA

Postali smo nerazdvojni od trenutka kada smo došli u solitere. Znao sam za njega i pre nego što se doselio. Zabavljao sam se sa njegovom drugaricom iz Titogradske gimnazije, koja je posle očeve smrti sa majkom, sestrom i bratom došla u Beograd. Bili su dobri drugari, često mi je pričala o njemu. Tada sam živeo u Paviljonima. Fizički potpuno različiti ali obojica „lude glave“ kako je govorila njegova majka, odmah smo pronašli hiljadu stvari koje su nam bile zajedničke ili predstavljale izazov. Mašta nam je radila „sto na sat.“ Moram priznati da je njegova mašta bila koliko-toliko u okviru realnosti, dok je moja glavudža izmišljala najneverovatnije nebuloze koje je on sa smehom i radošću podržavao iako smo obojica bili svesni njihove neostvarivosti. Pristajao je da se igra i deli sa mnom svakakve gluposti koje su mi padale na pamet, učestvujući u njima sa žarom. Sećam se, bilo je to šezdesetih godina, sedeli smo u kafeu Pravnog, kada sam ga zagrlio i izložio mu plan kako da se obogatimo. Meni su baba i tetka ostavile poveliko imanje u Banatu i moj plan se sastojao u tome da njive zasadimo „Indijanerom“, tako smo tada zvali travu, vutru, Marihuanu. Iznajmili bismo šleper i pravac Evropa. Od dobijene love ponovo bismo zasadili i kupili sopstveni šleper. Menjali bismo se u vožnji, troškovi skoro nikakvi a zarada „boli glava!“ „Čekaj“, rekao je, okrenuo je knigu Ustavnog prava i na poleđini zapisao plan od reči do reči. Ubeđen sam da se plan i danas nalazi negde u njegovom ateljeu. On je kao hrčak, skuplja svašta a ništa ne baca. Bosa, moja keva, ga je obožavala a i on nju. Ujutro je dolazio po mene, često smo doručkovali zajedno i onda polazili na Pravni. Ponekad nas je vozio njegov ćale a najčešće smo išli pešaka. Preko mosta, Prizrenskom do Terazija pa onda klaj, klaj Bulevarom do faksa. To nam je i bilo najmilije, bez obzira da li je bilo Leto ili Zima. Zevali smo okolo, gledali ribe, pričali, maštali. Znao sam da mu zapevam : „Je t’aime Noelle, ma petite Noelle...“ Dopisivao se sa nekom Noelle francuskinjom, još od osnovne škole, čak joj je i pesmu ispevao. Jednom sam je čuo i zapamtio od reči do reči. Začudio se kada sam je prvi put otpevao.

Meni se smejao i zezao me u vezi riba. Moj san je bio da nađem, da se zaljubim u žensku krupnu i snažnu, da mogu da se zaletim i skočim joj u naručje a da ona ne posrne! Kad god bih uzviknuo: „Jao kakva riba!“, on bi ne okrećući se kroz smeh upitao: „Je l’ teža od mene dvadeset kila?“

Puno je pio i striktno žestoko, nije voleo pivo ni vino, samo Lozu ili ljutu prepečenicu. U ono doba išli smo sa žura na žur a tu se pilo sve što se zatekne. I ja sam pio, uostalom i svi oko mene ali on je nosio šnjur. Tada je kršio svoje pravilo i pio je čak i likere, ne znam da li ste čuli za „Ajerkonjak?“ Jednom na žuru kod Vatre zatvorili smo se sa dve gimnazijalke maturantkinje i zaključali vrata od sobe. Od pića smo imali neki crveni lepljivi italijanski liker. Vatali smo se i ljubakali s devojkama i desilo se da sam po kauču prosuo čašu. Stvorila se mrlja kao krv crvena. On je istog trenutka smislio priču koju smo devojke i ja još zabiberili. Ne sećam im se imena više ali je jedna od njih počela da vrišti. Vatra je zalupao na vrata i uplašenim glasom počeo da viče: „Otvarajte, otvarajte, šta se desilo?“ Kada sam otvorio vrata, devojka raščupane kose, sa gaćicama koje je držala u ruci, suknja joj je bila zadignuta, sedela je na kauču pored crvene fleke, ja sam se kao tresao i govorio koještarije a on i druga devojka su se bili povukli u ćošak sobe sa užasnutim izrazom na licu. Vatra samo što nije zaplakao! Svi su nagrnuli u sobu i zaglavili vrata. Nastao je muk! Nismo izdržali a bilo nam je žao i Vatre, prsnuli smo u smeh. Jedva smo ga ubedili da smo se zezali. Nikada nas više nije pozvao na žurku.

U to doba sam se zabavljao sa Rahelom, bila je malo viša od mene ali je bila snažna i stamena, ogromnih sisa, imala je preko devedeset kila. Njeni su bili razvedeni, živela je s kevom u lepom i velikom stanu na Dorćolu. Keva joj je bila arhitekta, šef nekog biroa, rmpala je i retko je dolazila kući pre sedam uveče. Visili smo kod nje on, ja, Gaša, on je doveo Mićuna, Beka, Vesna, Nataša... čitav buljuk riba iz njenog odelenja koje su se smenjivale. Dok su oni pijuckali i zezali se ja sam sa Rahelom odlazio u spavaću sobu. Jednom sam ga izlazeći iz sobe zatekao kako se vata sa Bekom, lizali su jedno drugo k’o nezdravi. Beka je bila zgodna riba ali previše mršava za moj ukus. Priznajem, imala je lepo izvajane noge dugačke brat bratu od Terazija do Slavije, lepe male čvrste sise, usne stvorene za ljubljenje i kao trava zelene oči, bila je visoka i prirodna plavuša ali brate nije imala ni šezdeset kila! Bili su pijani i nisu obraćali pažnju na ostale. Šapnuo sam mu: „Odvedi je u sobu some.“ „A“, zinuo je u mene kao da se tek probudio. Rahela je morala da ih izbaci oko pola sedam, zbog keve. Onda sam upoznao Lanu! Ona je bila ostvarenje mojih snova! Lepa kao upisana, sisata i guzata, visoka i teška preko osamdeset kila. Zaljubio sam se u nju na prvi pogled a bogami i ona u mene. On je nastavio da odlazi kod Rahele i da se sastaje s Bekom ali je prekinuo kada je Beka jednom zakasnila a Rahela se bacila na njega. Poveo sam ga sa sobom u „Inžinjerac“ gde smo se Lana i ja sastajali. Gaša ga je upoznao sa Minom, šatro svojom verenicom. Svako veče smo se nalazili u „Inžinjercu“, imali smo i svoj sto u desnom uglu na kraju sale. Rade šef sale nas je obožavao, svu kintu koju smo imali ostavljali smo njemu. Radili smo sve i svašta, prodavali čestitke za Novu godinu, raznosili mleko, on je našao odličan posao na Sajmu, radio je za „Slovenijales“ i „Marles“ iz Maribora, ispisivao im je firme na štandovima, kasnije i uređivao i projektovao štandove. Lana i Gaša su bili iz bogatih porodica i uvek su imali lovu. Toliko smo bili dobri drugari da se nikad nije postavljalo pitanje novca ali smo nas dvojica zbog ponosa i ne razgovarajući o tome, voleli da i mi platimo nekoliko tura ili klopu. Jedne večeri je u društvo doveo Vesnu. Srđa Crnogorac je tvrdio da je to najmorbidnija riba na celom Pravnom a sigurno i u Beogradu. Balavio je za njom i pokušavao da je zbari na sve moguće načine ali je ona do ušiju bila zatelebana u mog Mišu. Zaista je bila riba par excelance, ne moj tip ali ja sam objektivan. Svi momci su mu zavideli. Kad su raskinuli a u to je posredno Gaša umešao svoje prste, ona se ubrzo udala za poznatog reditelja koji je kasnije posle razvoda, uvek imao ribe koje su bar ličile i podsećale ga na Vesnu.

Živeli smo i uživali kao da ne postoji sutra.

Kad smo odlazili na polaganje ispita, moja keva je prosipala vodu iza nas a često se dešavalo da i ne uđemo u Pravni nego pravo u „Grgeč“, „Takovo“ ili „Vardar“ kojih danas na žalost više nema. Sećam se jednom kada smo izašli na ispit iz Uvoda u pravo, mislili smo da možemo da se provučemo makar sa šesticom, kao, učili smo i propitivali se. Profa iz Uvoda je bio jedan nadrkani idiot, čim bi student izvukao pitanja, on bi raširio Ekspres Politiku i „zadubio“ se u čitanje. Ja sam dobio relativno laka pitanja i ispričao sam sve što sam znao. Onda sam zaćutao. Neprijatan muk je trajao i trajao! Profa je u neko doba podigao glavu i rekao mi: „Znači kolega ne znate! Dobro, upisao mi je peticu u indeks, videćemo se u Septembru.“ Vratio sam se na mesto kao posran. On i Ljubiša su ga zajebali, pričali su i pričali, ponavljali ispričano do beskraja sve dok profi nije bio pun kurac. Dobili su po sedmicu. Maheri! Ustvari, Ljubiša je to prvi napravio a on ga je uspešno kopirao. Posle njih su i drugi pokušali isti fazon ali jadac! Profa nije sisao vesla, ostavio je Ekspres i buljio u studenta ispred sebe tako da ovaj i ono što je znao nije bio u stanju da ispriča. Svi osim njih dvojice su tog dana popadali kao kruške.

Često smo odlazili u Pančevo kod moje babe i tetke, jednom baš za Svetog Nikolu. Moj deda je bio pančevački Prota a baka je posle njegove smrti nastavila svakog 19. Decembra da obeležava porodičnog sveca. On mi je rekao da je i slava njegovog dede po ocu bio Sveti Nikola ali njegov ćale kao komunista nije preuzeo slavu. I baka i tetka su ga volele i radovale su mu se. Baka mu je, kada je stigao pop da sveti kolač, rekla: „Idi ti sine u kuhinju dok popa ne završi svoje“ ali je on baš želeo da prisustvuje. Da bih se napravio važan pred njim, upalio sam cigaretu na kandilu koje je visilo ispod ikone. Mrko me je pogledao: „To zaista nisi smeo da uradiš, ne moraš da budeš religiozan ali moraš da poštuješ one koji veruju!“ Baš sam ga voleo. Dao sam mu jednu svoju fotografiju slikanu na Braču i pozadi crvenom hemijskom napisao: „Mom Miši koji je od mene napravio čoveka.“ Napravio čoveka(!) a nisam ga pozvao na svadbu, ispao sam stoka! Oženio sam se protiv svojih pravila mršavom slovenkom koju sam upoznao na moru. Zatrudnela je posle prvog tucanja i to je bilo to. Mojima naravno nije bilo drago što se ženim na vrat-na nos a njega nisam zvao jer sam se bojao samog njegovog pogleda. Rodila mi je prvo Vladu a posle Irenu. Razveli smo se posle nekoliko godina. Vlada je ostao da živi sa mnom a Irenu je povela sa sobom u Sloveniju. Mene je posao odveo u Kopenhagen i tu sam upoznao Kristijanu, ostvarenje mojih snova. Venčali smo se posle mesec dana. Kad mi je ćale umro, doputovala je sa mnom u Beograd. Već na vratima Bosa mi je rekla: “Tu su Vlada, Jova, Žule, Boban, Pop i on.“ Uleteo sam u sobu i počeo da ih ljubim i grlim, od srca sam ih se zaželeo i obradovao im se. Onda sam ih upoznao sa Kristijanom, video sam da mu se dopala. Popili smo Stevi za dušu pa nastavili da pijemo i pričamo, prisećamo se i smejemo glupostima koje smo radili. U jednom trenutku sam ustao i rekao: „Pazi sad, Kristi idemo.“ Zatrčao sam se i skočio, Kristijana me spretno i snažno uhvatila u naručje. On se od srca nasmejao, prišao nam, zagrlio nas i izljubio oboje: „Neka vam je sa srećom mili moji!“ Ja već odavno ne radim, Kristijana odlično zarađuje a njen posao je takav da živimo čas u Buenos Airesu, čas u Varšavi, Briselu, Londonu, pa opet u Kopenhagenu, Sao Paolu, Vašingtonu... Poslednji put sam ga video a od tada nisam ni dolazio u Beograd, kad mi je umrla Bosa. Išao je sa nama u Pančevo da je sahranimo u porodičnu grobnicu pored oca i majke. Ne mislim često na njega ali kada ga se setim iskrsne mi jasno sa svim mogućim detaljima naš nekadašnji zajednički život. I rastužim se!