понедељак, 22. јун 2009.
OGLEDALO, VREME, ADAM RUHANI....
"Nisi kupio paradajz?"
"Niste mi rekli."
"Tomatino ali ne crveni nego sa belim..."
"Ah da, zaboravio sam, idem da kupim."
U liftovskom ogledalu vidim sebe debelog skoro zadriglog, nezadovoljno okrećem glavu. Ima već dve godine kako sam se ugojio, višak kilograma merim mogućnošću da prekrstim noge kada sedim. To činim sve teže često se ispomažući rukama. Ne prija mi debljina i sve što sobom nosi. Za doručak sam jutros pojeo kiselu jabuku, juče pet malih kajsija: "Miroslav ne ume da kupi kajsije, ove su male, nezrele i kisele" kaže ona. Za ručak jedem veoma malo ali kad padne mrak u stomaku mi se otvori bezdan, okean gladi. Nemam snage da mu se oduprem! Jedem kobasice, velike krckave (novosadski specijalitet) perece, čokoladu, Kandit bombone koje je iz Zagreba donela Gabrijela, šolju za šoljom sladoleda....jedva uspevam da zaspim od punog naduvenog stomaka. Ogledalo samo potvrđuje moje stanje i izgled.
Da li žurim ispred sebe ili kasnim za sobom?
Ona mi već godinu dana govori da će 2012 godine nastupiti ARMAGEDON. Da li je pomešala APOKALIPSU sa ARMAGEDONOM ili zna precizno o čemu govori? Kažem joj da sam od detinjstva do sada preživeo barem deset "predviđenih" smakova sveta, ARMAGEDONA. Odlično pamtim prvi, živeo sam u Prištini i imao devet godina. Ostalih osam se zaturilo i pogubilo rasterano svakodnevnim nepredvidljivostima života. Pamtim da ih je bilo osam ali ne mogu da ih lociram u prostoru i vremenu.
O prostoru je bolje ne govoriri.
Držeći se "Povesti o ADAMU RUHANIJU koju je Jusufu Masudiju (sredina XVII veka - 25.IX 1689),
uz knjigu za lovce na snove, poverio starac, čija je brada bila seda samo po vrhovima, kao leđa ježa, VREME je rođeno zaostajanjem ADAMA (PRETEČE) RUHANIJA za samim sobom. Jer vreme je samo onaj deo večnosti koji kasni. U slučaju ADAMA RUHANIJA koji je večan, vreme je uticalo na njegovo mesto na nebu: umesto da bude treći um, postao je deseti. U međuvremenu, sedam nebeskih Kerubina se na anđeoskoj lestvici našlo iznad njega. Sedam stupnjeva lestvice, to je mera njegovog kašnjenja. (Milorad Pavić: "Hazarski rečnik", Zelena knjiga)
Prva ogledala, "praogledala" su bila tiha mesta voda, potoka, reka i jezera, Hazari su ih gradili glačanjem blokova soli, Arhimedova ogledala su bili, do visokog sjaja uglačani, bakarni štitovi.... Da li ogledalo odražava samo sadašnjost? Zamisliću da još imam ogledalo u kojem sam prvi put video svoj lik. Kada danas stanem pred njega, uzevši u obzir vreme ili bolje, večnost čiji je vreme deo koji kasni, da li ono (ogledalo) prikazuje samo mene sadašnjeg ili u sebi sadrži i mene nekadašnjeg, mene u celovitom šezdesettrogodinjem kašnjenju?
Moj um se ne nalazi na desetoskalnoj nebeskoj lestvici ali je makar 1.000.000.000 na 10 deo sveopšteg, beskrajnog Kosmičko - Božanskog uma. I sa tom trunkom uma razmišljam o opsenosti, lažnosti, istinitosti, ravnodušnosti, misterioznosti, paralelnosvetovnosti, odrazu, izaogledalnosti...ogledala. Ni prvi ni poslednji, OGLEDALO ČUDESNOG, Pjera Mabija, na primer.
Alisa je kao primer odavno "izlizana."
Upoznao sam je kada je imala 55 godina, tri godine manje nego što danas ima njena ćerka. Ja sam imao 30 godina. Uporedo starimo što se lako može utvrditi čitanjem bora na licu, pregibima laktova i kolena, stepenu bola i razdaljinom od smrti. Naši životi su isuviše kratki da bi kašnjenje, ona za sobom i ja sobom, bilo vidljivo. Vreme koje je svojim kašnjenjem od večnosti stvorio ADAM RUHANI, je mera za ovozemaljska stvorenja, metar na kojem je upisan svačiji život a bitan je trenutak kada je čiji život započeo od broja jedan.
Nastaviće se.
Пријавите се на:
Објављивање коментара (Atom)
3 коментара:
prochitala ...
Miškec, vidim da razmišljaš na teme koje su i meni bliske, ili bar verujem da jesu. Nemam uvek vremena da pročitam sve čto napišeš, ali ponešto. Koliko da ostanem u vezi sa tvojom britkom opservacijom svega i svačega, a ponajviše vremena koje curi. Bezobrazno brzo. Stići ga ne možemo, kolikogod se ogledali u ogledalima, starim i novim. U sva ogledala, koja kao da hoće da nam skriju tajnu o onom iza.
Tajna ogledanja je u izboru pisaca, u izboru štiva za čitanje. Kada prođe neko vreme, te se osvrnem šta je to, što sam sve pročitala, počinjem jasnije da "vidim" vlastitu sliku. Misao mi je jasnija a reči samo nadolaze. Nikad neću verovati da sve znam i da sam sve dotakla - prekratko nam je vreme dato, ali me raduje kada uvidim da umem da iskoristim ono šta sam pročitala, da me to uvodi u neka nova razmišljanja. Daje mi upute, otvara nove pravce razmišljanja. Pisci su preedivna ogledala!
I radujem se onom tvom "nastaviće se". Kao da si nam svima zakazao sastanak na ćošetu, ili ispod prvih stubova na ulazu u našu "sedmicu". Prijatelju moj davnašnji, raduje me svaki susret sa tobom i umiruje me tvoja artikulisana duša!
Tvoja Veca Pereca
Dobra, draga i mila moja Veco, pored činjenice da se od srca obradujem uvek kada se sretnemo i na ovaj način me činiš srećnim.
Baš zato što smo svesni da ne znamo sve i nismo sve pročitali ili proživeli, i dalje radoznalo istražujemo sve čega se dotaknemo ili nas pobudi na razmišljanje a onda sve potekne u asocijacije, prisećanja i raznorazne mentalne kombinacije. Ku'š većeg zadovoljstva!
Ljubi te tvoj prijatelj.
Постави коментар