...A ON ČITA DŽOJSA

kaže Jasna umorna i gladna = nervozna, celog dana provedenog na poslu, zatičući me na terasi sa knjigom u (jedino) čistim šakama.

Zvuči kao: svet se ruši oko njega/mene a on/ja čitam Džojsa. Ustvari, skoro da je tako ali je meni „mindać“, izraz moje žene koji ću ja prevesti kao: mene boli k...c!

Zamislite Cunami talas koji ide na vas, valja se planina vode, vreme se meri mikrosekundama a vama je potrebno nekoliko sati da bi se uzverali uz neku planinu i preživeli. „Sve što dođe ja sam mu naredan“, kaže Iguman Stefan u „Gorskom Vijencu. Kada sam već preživeo, prvo infarkt a zatim i požar, uzimam sebi pravo da čitam Džojsa! I ne samo njega, čitaću dok me služe oči i glava, pa neka se svet zaista sruši u prah i pepeo! A propos, uživam čitajući ULIKSA ponovo posle nekih petnaestak godina.

Shvatam ja nju i odlično je razumem, ništa nam „ne polazi od ruke“, zaglibljeni smo u ničemu, zraci sunca nas zaobilaze... Eh, Vladika Danilo: „Sirak tužni bez igđe ikoga, slamka jedna među vihorove, nadamnom je nebo zatvoreno a svi ljudi (ima izuzetaka naravno) pakleni duhovi.“ Svestan sam da nismo usamljeni niti jedinstveni ali je svakome svoja muka najveća. Kad smo već kod Joyce-a: „Misliš da ćeš pobeći od sebe (i svojih nevolja), a natrapaš ponovo na samoga sebe.“

Neka jadikuje onaj ko ne može i ne ume drugačije, ja svu svoju snagu usmeravam na DANAS! Sutra će ponovo biti DANAS i tako dan za danom, pa dok trajem. I dalje čitam Joyce-a, Drugu knjigu ULIKSA.