DVADESET OSMO PISMO

DVADESET OSMO PISMO

Dragi Antonio,

Dobro ste rekli da su reči reči a da od svakog čoveka/pojedinca/individue zavisi koju će i kakvu

sliku i predstavu u svojim mentalijama stvoriti. Pominjete da ste i ranije pisali o "otrcanosti" i

„izlizanosti“ pojedinih fraza, da se to može odnositi i na reči, izraze.

Postoje neopisive stvari, pojmovi koji u nama sijaju, zrače nepojamnom svetlošću, izazivaju

neslućena i neverovatna osećanja a rečima se ne mogu opisati! Ili mogu a onda to zvuči kao „pukotina.“

Slažem se s vama a kao potvrdu, mogu vam reći da 50 godina tražim iole odgovarajuću reč koja

bi mogla na pravi način biti opis „pukotine“. Ni u jednom trenutku je ne posmatrajući ni promatra-

jući anatomski, što je za opis mnogo jednostavnije složićete se.

Kad god bi mi se učinilo da sam blizu „cilja“, izgovorivši je ili napisavši je, reč/reči bi postala/postale banalne, sladunjave, otrcane i bljutavo prizemne. Možda se treba pomiriti sa tim

i uživati u činjenici da u ovom trenutku na ovom našem zrncu od planete postoji više od tri milijarde

„pukotina“ i da svaka od njih predstavlja jednu jedinu i neponovljivu Galaksiju u ogromnom Kosmosu.

Pozdravljam vas, M.P.