U VINU JE ISTINA

Poslovica je pozajmljena od tz starih Latina i u originalu glasi : IN VINO VERITAS. Pozajmici, krađi, otimačini i hajdučiji sklon, naš narod je u suštini izvršio jedan bezazlen čin. Nego, ostavimo se pozajmica i krađa i analizirajmo poslovicu. Na delu su dve naizgled nespojive stvari : vino i istina! Pođimo s kraja. Istina je, moglo bi se bez okolišenja reći, nepoznata na našim prostorima ili je ima koliko ima i pripadnica/ka našeg naciona! Što se tiče vina, ono nije naročito omiljeno u narodu za razliku od rakije i piva, naročito poslednjih godina. Pamte se i bolja vremena u potrošnji vina, najčešće mešanog sa Sodom u vidu špricera ali to već spada u Istoriju Enologije. Naravno da se nikako ne može zaobići ni Marko Kraljević koji je sa vernim mu Šarcem tamanio tulumine vina. Ako se poslovica shvati metaforično (uobičajeno pravilo za razumevanje poslovica), to jest da pijan čovek govori istinu, mišljenja sam da ni to nije pravi put da bi se potvrdila uzročno-posledična veza između vina (alkohola) i istine. Po pravilu pijani pripadnici i pripadnice našeg naroda, buncajući odrvenelih jezika i stondiranih mozgova, izbacuju iz sebe kal, gorčinu, pakost i zlobu, uz neverovatno intenzivnu potrebu da do bola povrede pre svega bližnje, tako da tu od istine nema ni traga. Naučno nisu dovoljno argumentovani uslovi pod kojima su Latini skovali ovu poslovicu ali se koliko - toliko logično objašnjenje mora potražiti u kvalitetu vina. Vino koje se kod nas pije, sadrži u sebi pored raznoraznih koještarija i hemijsko đubrivo, dakle sve, samo ne istinu! Zaključujem : iako benigna pozajmica poslovice i usvojenje iste, nisu ni za nokat doprinele saznavanju istine!