TRIDESET PETO PISMO

Čen Huo Čeng je svoj i samo svoj, postigao je sklad sa Kosmosom i po cenu smrti ne želi da ga se odrekne. Verovatno sam pogrešio napisavši da kod "nas" takvih osoba nije mnogo jer dovoljno je podsetiti se insistiranja starogrčkih filosofa na spoznavanju samoga sebe. To se proteglo na celu zapadnu Filosofiju u raznoraznim varijantama i tumačenjima. Nikako ne treba zaboraviti ni Gnostička Jevanđelja. Daleki koreni se nalaze u istočnim učenjima ali je "Sad znam koliko ne znam", "Spoznaj samoga sebe", COGITO ERGO SUM, odavno postalo baština evropske filosofske misli. Odlično ste protumačili "posipanje pepelom" iako sam ga skoro bukvalno preveo na na vaš jezik. U pravu ste kada je strah u pitanju. Navodite primer Apostola Petra koji se Hrista tri puta odrekao. Svako živo biće pa i čovek, u cilju opstanka, preživljavanja, radi i govori sve što ga može spasti i održati u životu. Nisam "operisan" od straha, znam i dobro se sećam trenutaka, sati ili dana kada ustrašen nisam reagovao kako je trebalo ili sam reagovao ćutanjem ne bih li, kako mi je tada izgledalo, opstao, preživeo. Shvativši vremenom da svojim malim strahovima doprinosim jednom velikom strahu, instrumentu vlasti, presekao sam stvar! Od naknadno "dosetljivog" Sv. Avgustina i njegove krivice transponovane na svakog čoveka, ženu i muškarca od prvobitnog greha, pa do naših dana, strah je postao legalan i legitiman instrument vladavine i vladanja. Mlad ili star, u velikom strahu, opasnosti po život, "bezizlaznim" situacijama, čovek ponekad reaguje iznenađujuće pribrano, staloženo i svrsishodno. Koji su to mehanizmi i zašto se ne uključuju kod svih ljudi koji su u opasnosti, naravno ne umem niti mogu da objasnim. Takođe je zanimljiv podatak kada je u pitanju jedna određena osoba, da se pribrana i prava reakcija ne pojavljuje redovno kada je ta osoba u opasnosti, već ili nikad, jednom ili dva, tri puta ali uvek iznenada i neočekivano. Na osnovu sopstvenog iskustva postaviću tezu a vi ocenite da li je održiva. Više puta sam u životu osetio strah, ogroman strah i kao posledicu/prateću pojavu, paniku koja koči i onemogućava duh i telo da delaju! Taj strah, ti strahovi su "pripremali teren", "utirali put",njihov dolazak je bio postepen i mučan, rasli su iz časa u čas! Logično bi bilo (već sam citirao vaše mišljenje o logici) da mi to odgovara jer imam vremena i mogućnosti da se pripremim za odbranu. Ali ne! Rastući postepeno i ujednačeno, strah i panika su u potpunosti preuzimali vladanje mojim duhom i telom. Nekoliko puta (mnogo manje od prethodnog) mi se desilo da me opasnost, nesreća..."strefi" kao "grom iz vedrog neba". U tih nekoliko drastičnih situacija, reagovao sam najsabranije što se može zamisliti. Mozak mi je radio "sto na sat", precizno sam pronalazio najbolje ršenje u datim okolnostima. Navešću vam jedan primer, ispričaću vam šta mi se dogodilo pre skoro četrdeset godina i moje tadašnje reakcije i ponašanje. Priča ima dva nivoa, razdvojena i istovremeno u "čvor vezana" jedan za drugi. Prvi nivo : 1964 godine moja majka je sanjala neobičan ali ne i uznemirujući san. San je bio veoma zanimljiv, povezivao je moju majku u bliske odnose sa dve osobe do kojih na javi nikako ne bi mogla da dopre. Tog dana, nakoliko sati kasnije, stradao sam sa dva druga u saobraćajnoj nesreći. Neke od posledica osećamo sva trojica i danas, malo je falilo da "izgubimo glave." Prvi nivo (drugi put) : 1966 godine Avgust sam sa roditeljima i bratom provodio na letovanju u Dubrovniku. Za mesec dana trebalo je da napunim 20 godina, osećao sam se zrelim i sposobnim, bio sam samouveren kao većina mojih vršnjaka u bilo koje vreme i u bilo kojem delu sveta. Stopiranje nam je bilo glavna zabava, "stopom" smo obilazili Cavtat, Herceg Novi, gde sve nismo stizali. Ulazili smo u svakakve krntije, nismo obraćali pažnju na ljude koji su nas vozili, bili smo mladi, ludi i bezbrižni. Jednog od retkih dana kada smo zajedno ručali, majka mi je ispričala da je opet sanjala "onaj" san. Povezala ga je sa nesrećom koja mi se dogodila posle prvog sanjanja i zamolila me da joj obećam da se tog dana neću micati s plaže. Nisam sujeverna, rekla ali nemoj da izazivamo zlo. Obećao sam joj i što je interesantno, zaista sam sa društvom otišao na plažu, rešio sam bio da održim obećanje. Kupali smo se , sunčali, razgovarali kad se pojavio naš drug G.K. u velikoj barci. Pozvao nas je da se provozamo i svi smo se ukrcali. Ni na pamet mi nije padalo da kršim dato obećanje, bio sam na plaži, vozio se u čamcu, šta je moglo da mi se desi ? Bilo nam je lepo, devojke su raširile velike frotirske peškire na provi i polegale po njima. U jednom času brat moje devojke je zatražio i preuzeo ručicu "pente" uzvikujući : "Sada ću da vas provezem pored "najlon" plaže!" Počeli smo da se smejem i da komentarišemo golaće, tada je to bi izraz za ono što danas nazivamo nudistima. Da bismo "bolje videli", okrenuo je barku ka obali. Nije prošlo više od trideset sekundi kada je naša barka udarila u stenu koja se nalazila desetak centimetara ispod vode. Popadali smo u more smejući se i zadirkujući nespretnog krmanoša. Imao sam utisak da su mi kupaće gaće spale do kolena, pa sam pokušao da ih podignem. Onda sam video da je voda oko mene crvena od krvi! Podigao sam levu nogu i video da mi je butina duboko i široko rascepana, da iz nje lipti krv! Kasnije sam u bolnici lako rekonstruisao događaj. Padajući iz čamca u vodu, držak za veslo mi se zario i rasparao butinu. Drugi nivo : Devojke su počele da vrište, drugovi su mahali ka obali i dozivali pomoć. Tada je počelo da se dešava ONO! U deliću sekunde sam shvatio da samo ja mogu sebi da pomognem. Osvrnuo sam se i spazio jedan od velikih peškira. Doplivao sam do njega, uvrteo ga, obmotao oko korena butine i čvrsto zategao.Zaplivao sam ka obali što sam brže mogao. Kada sam počeo da izlazim iz plićaka, žene sa plaže su počele da beže vrišteći. Da ne dužim, na plaži se našao jedan doktor koji mi je u ogromnu ranu nagurao hrpe gaze i čvrsto mi zavojima obmotao butinu. Ubacili su mene i moju devojku u neki kamion i šofer nas je vratolomno vozeći dovezao u Dubrovačku bolnicu. U samoj bolnici je bilo peripetija oko zdravstvene knjižice(!?), devojka je morala da se vrati i pronađe moje roditelje a ja sam sedeo krvareći više od dva sata u bolničkom hodniku. Posle nekoliko dana , prebačen sa u Beograd na plastičnu hirurgiju itd., itd. ONO je najvažnije u svemu! U trenutku kada su svi oko mene bili upaničeni, kada nisu znali šta da rade, moj mozak je funkcionisao baš kako treba, najbolje! Prvi nivo (treći put) : Kurioziteta radi pominjem da je moja majka onaj san sanjala još samo jedanput i da mi se i tada dogodilo da nastradam ali i pored toga što sam nastradao iznenada, nije se pojavilo ONO, nisam reagovao na vreme, ustvari, uopšte nisam reagovao, bio sam blokiran i prepušten događanju. Tezu sam postavio, možda je malo nejasna i nedorečena, ipak se nadam da će vam biti zanimljiva a ako ne, izvinite što vam trošim vreme. Vaš M. P.