субота, 03. новембар 2007.

WORK SHOP

WORK SHOP

Opet u Beoizlogu, u „Paleti“ (tik uz Beoizlog) pijem produženi espreso, doduše posle podne i pišem, prisećam se. Zašto baš danas (2.Novembar 2007.),

zašto baš o tome? Bilo bi besmisleno i traćenje vremena tražiti nekakav logičan razlog. Kako reče P. Mabij (ponavljam se!) : „Logika odana sluškinja, nudi lažna rešenja.“

Elem, Subota, 18. April 2007 godine, pre doručka (peti mi je dan), u pidžami (pižami kako sam izgovarao pre braka) i papučama, vodi, vozi me sestra (tu

scenu često gledamo u američkim filmovima) u kolicima (s jednom, desnom

papučicom), prvo liftom u podrum Hirurške I, pa zatim dugim, dugim, širokim

kao avionska pista, podzemnim hodnikom, tunelom, padaju mi na pamet katakombe i prvi Hrišćani, do centralne zgrade Kliničkog centra Srbije, onda opet lavirint hodnika do „operacione sale.“

Sala mi svojim „skalamerijama“, zadahom, neprovetrenošću i ofucanošću deluje kao scenografija za nisko budžetni horor film. Ležu me na „odar“, iznad mene je, odudara od scenografije, rentgen aparat koji, kasnije vidim, doživljavam, može da se kompjuterski pokretan, kreće u svim pravcima i smerovima. Odjednom!

Čovek s TV kamerom na ramenu, švenkuje salu, mene, lekare koji se pripremaju, sestre, nepotrebno, nisu učestvovale u kasnijim događanjima, pa to je Sale, Aleksandar Zlatanović, prijatelj. TV FOX je angažovana, Aleksandar je

njen snimatelj, da kardiovaskularne zahvate u okviru radionice, pardon Work Shop-a direktno prenosi u hotel gde na video bimu ostali lekari-učesnici (svetska elita na čelu sa Profesorom Saitom), posmatraju tok, komentarišu i komuniciraju s lekarom koji je trenutno u „akciji“. Mene „radi“ Profesor iz Bugarske uz asistenciju Docenta Branka B. iz Kliničkog centra Srbije.

Bugarin, uredno bradat, nizak rastom i Branko visok kršan momak, ulivaju mi

poverenje! Profesor s pažnjom gleda na ekranu disk snimljen za vreme Korona-

rografije koju su mi 22. Januara 2007 uradili u KBC Bežanijska Kosa. Ovo će biti

lako, kaže, uradićemo to iz vene korena šake. Branko B. mi cevčicom buši venu,

Profesor ulazi u nju kao vlas tankom „žicom“ (tako je zovu među sobom), kreće

se kroz venu sve vreme prateći na monitoru kretanje žice, dolazi do „začep-

ljenja“, proba, obrće, zavrće, komuniciram i ja s njima, i konstatuje da je snimak jednostran i nepotpun, ne vide se svi uglovi. Vadi žicu i traži da se aktivira rentgen. Rentgen aparat veličine lonca za kuvanje pasulja za jednu veću porodi-

cu, okreće se oko mene i mene okreću s leva na desno i obratno. U redu kaže,

idemo u butnu arteriju. B. rutinski ulazi, Profesor „ufurava“ žicu, gura, muva, vrti i odustaje! Dva sata je kako sam na odru/stolu. Obraća se kolegama koji preko video bima prate njegov pokušaj: „Klizi mi žica prema zidu (arterije)“

a meni : „ako nastavim, može se desiti da je probijem i onda nastaje haos, režu

vas, otvaraju vam grudni koš, prave bajpasove...., ostavićemo ovo takvo kakvo je, ipak je ovo Work Shop, kratko je vreme, nastavićete kontakte s Profesorom

O. i kolegom B., biće sve u redu.

Na ležaju s točkovima odvode me u „pomoćnu“ prostoriju, ustvari uzan hodnik i

zaboravljaju me. Ležim go, s kesom peska na mestu ulaska u butnu arteriju

(kesu moram da „trpim“ još najmanje dvanaest sati ne pokrećući nogu), bije me promaja, hladno mi je, negodujem glasno ali ja sam bio poslednji pacijent Work

Shop-a, svi se spremaju za svečani ručak. Ljut sam, osećam bes zbog neuspe-

log zahvata, pet „uzaludno“ provedenih dana u bolnici, promaje, hladnoće...

Sat, dva, tri (?) kasnije dolaze dve sestre, guraju krevet i opet podzemni lavirin-

ti, hodnici, lift i u krevetu sam usobi na trećem spratu I Hirurške. „Kolege“ iz

sobe, sapatnici, uglavnom uspešno odrađeni, pitaju me kako je prošlo. Nervozno odgovaram da sam i dalje „zapušen“.

Nedelja, 19. April, u deset sati mi skidaju kesu s peskom i kažu da se ne šetam

okolo, samo do toaleta, trpezarije, da leškarim i odmaram se. Otpusne liste dobi-

jamo sutra, nedeljom ne „otpuštaju“ iz bolnice. Preko noći sam uspeo da se dokopam sebe, opet sam cool i razmišljam o grafikama koje ću za manje od mesec dana raditi u Sićevu. Osetim potrebu za kafom, za produženim s mlekom.

Oblačim teksas jaknu preko pidžame, silazim liftom u prizemlje, tamo se nalazi aparat sa tz toplim napicima. Ubacujem novčanicu, uzimam odličnu kafu, izla-

zim ispred zgrade i prelazim ulicu. Sedam na zidić iza kojeg se nalazi neka škola (medicinska ?) i počinjem da pijuckam. Levo od mene na desetak metara nalazi

se kiosk . Ustajem i kupujem žuti CAMEL. Zadovoljstvo koje osećam uvlačeći

dim je neopisivo! Popušio sam dve cigarete uz produženi i doneo odluku da (posle četiri meseca nepušenja) dnevno pušim prvo tri a zatim odlučujem pet

cigareta dnevno! Dve uz dve kafe dnevno i jednu posle ručka. Zadovoljan se vraćam u sobu, u krevet.

Ovisnici (naravno i pušači su ovisnici i to kakvi!) neprekidno lažu sami sebe.

Ne izdvajam se od njih. Sa pet sam prešao na deset, pa na paklu cigareta

dnevno. Tešim sebe, ponekad i manje od pakle! J. me u trenutku kad je saz-

nala da ponovo pušim, napala kao furija. Ti nisi normalan! Videla sam te kako umireš...Dr M......ć mi je rekao da su te jedva izvukli, bio si na ivici smrti a ti opet pušiš. Počeo sam da se krijem od nje, da je lažem (’ajde sebe), izmislio sam

priču da mi je psihijatar rekao da je opasnije po moje zdravlje ako naglo ostavim

duvan i još svakakve koještarije. Dovoljno sam pametan da znam koliko mi šteti

pušenje ali za mene je to od prvog dana (pre više od četrdeset godina) postalo

i ostalo istinsko zadovoljstvo, uživanje i strast! Ipak!

Obavestio sam „javnost“, prvo J. a onda i najintimnije prijatelje, da sa pušenjem

prekidam, definitivno prekidam 25. Decembra ove godine, tačno na dan kada sam doživeo infarkt pre godinu dana! Doneo sam odluku ali da će mi biti, najbla-

že rečeno, jezivo, znam unapred. Daću sve od sebe , kako se to kaže, da se čvrsto držim svoje odluke i nikada više ne zapalim ni jednu cigaretu! Predstoje

mi Tantalove muke.

E, da. Ovaj je bio samo jedan od niza Work Shop-ova u kojima sa učestvovao,

slikajući uljem, akrilikom, radeći grafike, akvarelišući...jedina razlika je ta što sam ovoga puta ja bio objekat na/u kojem se radilo. Živeli!

Нема коментара: