SAMOĆA

SAMOĆA

„Mellissa, comment Vous défendé Vous côntre la solitude ?

Monsieur, j´ai devenue la solitude méme !“

U „neizbežnoj“ (u poslednje vreme) „Paleti“, pijem produženi sa mlekom čekajući da dođe vreme kada treba da se sastanem sa A. V.

Citat iz „Aleksandrijskog kvarteta“ Lorensa Darela, stavljam ispod naslova danas

11. Novembra 2007 godine u 19 sati i 36 minuta, kada počinjem da formiram tekst na kompjuteru.

Nastavljam. Na crvenim skajom presvučenom „desetosedu“ s moje desne strane sedi devojka od oko 27 – 30 godina. Pred njom poluprazna čaša Kapućina sa ostacima krema na unutrašnjem zidu čaše i tamno ljubičasti sok,mislim od borovnice. Lista časopis, reviju, pored nje, između nas, nalazi se još pet, šest.

Neupadljivo je posmatram dok šolju prinosim ustima. Lista ali se ne zadržava ni

na jednoj strani, podigne pogled, iz njega vidim/shvatam da ne očekuje nikoga, okruži ravnodušno ljude, ceo kafić pa opet spusti glavu i prevrće sada već drugi časopis.

Usamljena je, Sama je na ovom „belom“ svetu ! Melisa je postala Samoća sâma,

tužna ali pomirena s tom činjenicom. Biti Sam bez donete odluke, pa to razara i telo i psihu !

Usamljenost, Samoća, nepripadanje, biti Sam negde/nigde, u gomili ljudi...počinješ da preispitu-

ješ prvo bližu pa širu okolinu i na kraju završavaš sa samopreispitivanjem i samoanalizom!

Samoanaliza u slučaju Samoće koja nije samoizbor je destruirajuća, samorušilačka.

„Ovo“ sam počeo da na papirićima pišem tri dana pre nego što sam prisustvovao promociji knjige „Sporim brodom za Kinu“ moje drugarice Aleksandre Saške Grubor u KCB-u. Vrativši se kući, seo sam na krevet i otvorio knjigu (sa posvetom, razume se) i na strani broj 11 Saška piše(?!) :

„I šta je srž problema ? Samoća? Usamljenost u neprilikama?............Zatvorenost, dakle.

Zatvorenost. Zatvorenost. Zatvorenost.“

Saška „širi“ problem, raščlanjava ga, ne rasplinjava ga, već pokazuje put ka bezbrojnim nivoima

Samoće. Konstatujem : Svi smo usamljeni u neprilikama!

„U bolesti smo sami sa svojom bolešću.“ Mislim (ne tvrdim) da sam to pročitao kod Dostojevskog a možda je to bio Čehov?

Zatvorenost. Zatvorenost. Zatvorenost. Samoća i to sadrži u sebi ali zatvorenost je plod odluke, čime i na koji način izazvane – nebitno ali je ipak odluka ! Postoji alternativa.

Usamljenost u neprilikama je činjenica, aksiom!

Može se, i sam to ne retko činim, biti usamljen, poželeti osamu iz raznoraznih razloga. To nije Samoća – pustinja, to je traženje prostora za samoispitivanje,

sagledavanje, analiziranje ili jednostavno, prostora za odmor od svakodnevne

kakofonije koja vam ne dozvoljava da budete sa sobom. Biti samoća sâma kako rezignirano kaže Melisa a ne želeti je i ne znati kako je prevladati (a ko zna?)

je početak pada. Prvo u depresiju. Veliki je broj Usamljenih i Samih oko nas.

J’en ai vu un qui s’était assis sur le chapeau d’un autre

il était pâle

il tremblait

il attendait quelque chose...n’importe quoi..

la guerre... la fin du monde...

il lui était absolument impossible de faire un geste ou de

parler

et l’autre

l’autre qui cherchait „son“ chapeau était plus pâle

encore

et lui aussi tremblait

et se répétait sans cesse :

mon chapeau...mon chapeau...

et il avait envie de pleurer.

J’en ai vu un qui lisait les journaux

j’en ai vu un qui saluait le drapeau

j’en ai vu un qui était habillé de noir

il avait une montre

une chaîne de montre

un porte-monnaie

la légion d’honneur

et un pince-nez.

J’en ai vu un qui tirait son enfant par la main

et qui criait...

j’en ai vu un avec chien

j’en ai vu un avec une canne a épée

j’en ai vu un qui pleurait

j’en ai vu un qui entrait dans une église

j’en ai vu un autre qui en sortait...

Otuđenje! I to je vid ili nivo Samoće. Zato u celosti prenosim (davno) napisanu pesmu „J’en ai vu plusieurs“ Žaka Prevera iz zbirke „Paroles“. Samoće se svakodnevno sreću, prolaze jedna pored druge ne dodirujući se. To je Otuđenje.

Samoća – Otuđenje nije više stvar ličnog izbora, sopstvene odluke, to je diktat naše civilizacije. Većina mu se prepušta ne pronalazeći u sebi ni van sebe mehanizme koji bi im pomogli da ga prevaziđu. Otuđenje je Samoća paralelnih svetova. Živimo u istom vremenu i prostoru, možemo i da sedimo jedni pored drugih ali ne komuniciramo. Iako Josif govori Kedmi dok podižu šator u pustinji :

„Bog je za svakoga od nas stvorio krug i ti krugovi se dodiruju“, Samoća je na žalost, postala opšte mesto, živo blato iz kojeg mnogi (većina) usamljenih ne nalaze izlaz.

Ne nudim rešenje, ne delim savete jer je to mnogo lakše nego uspostaviti redovnu stolicu.

Jedino što hoću i želim da kažem svim Usamljenim i Samim je : Savladajte sebe i prilazite jedni drugima, iskazujte ljubav pogledom, osmehom, dodirom, razgovorom bez strepnji, ne dozvolite Samoći da vlada vama i da vas na kraju razori i pretvori u ruinu!