DVADESET PRVO PISMO

DVADESET PRVO PISMO

Dragi Antonio,

Smatrate da je Paskal radoznalost namerno stavio pod OHOLOST,osvrćući se

na samo jednu vrstu radoznalosti, koja za svrhu ima što bolje reprezentovanje

određene ličnosti u društvu i da se time takva radoznalost iscrpljuje do sledeće

prilike kada se opet mora društvu prezentovati znanje o ovom ili onom predmetu

ili oblasti.Tako i ja mislim i nešto slično sam napisao u poslednjem pismu.

Montenj kaže: “Oholost je u mislima. Jezik tu može imati sasvim malo udela.“

Lao Ce u knjizi Tao Te glava LXVII između ostalog kaže:

„Ja imam tri bogatstva;

Prvo je-Ljubav.

Drugo je-Nikad suviše mnogo.

Treće je-Nikad biti prvi u svetu

Treće bogatstvo ide u prilog mojem razmišljanju i stavu o radoznalosti, o

saznavanju, o ispitivanju, studiranju, analizi, “kopanju“, otkrivanju, obogaćivanju

sebe...Nikad biti prvi u svetu, po meni znači krotiti sopstvenu sujetu i želju za

samoisticanjem, suzbijanje sopstvene oholosti.

Ilustrovaću to zgodom iz jednog filma. Glavni junak pita stručnjaka za „vanze-

maljske inteligencije: “Ako su ta bića na mnogo višem stupnju razvitka od nas,

zašto nam se ne pokažu, zašto nas ne nauče svemu što znaju?“

Stručnjak mu odgovara: “Vi ste na višem stupnju od bubašvabe, jeste li ikad i

jednoj bubašvabi pokušali da prenesete ono što znate?“

Opet ću citirati Konfučija: „Čovek koji voli učenost bolji je od čoveka koji je pozna-

je, a čovek koji u njoj nalazi sreću, bolji je od čoveka koji je voli.“ I još: “Znati ono

šta znaš i znati šta ne znaš, karakteristično je za onoga koji zna.“ I još samo:

Čovek koji se hvali bez ikakvog stida, uveriće se da je veoma teško živeti prema

svojoj hvali.“

A Ljubav? Čovek, mudrac, Lao Ce, koji je živeo pre više od 2500 godina, sa

sigurnošću je znao da je Ljubav pokretačka snaga kojoj po jačini nema premca!

U ovom trenutku mi padaju na pamet stihovi arapskog pesnika iz „Hiljadu i jedne

noći: „Ti breme ljubavi na pleća si mi svalio a ja sam tako slaba da jedva nosim haljinu.“ Ovi stihovi govore o ljubavi koja zbog svoje siline i snage postaje teret,

breme.

U filmu „Lepotica i zver“ iz tridesetih godina prošlog veka, Zver kaže Lepotici: „Et cependent, Votre reve et d,etre loin de moi”. Tu već nije problem sa teretom ljubavi, u tom trenutku barem, u pitanju je neostvarljivost ljubavi zbog fizičkog

izgleda jedne strana.

Teofil Gotje u „Sonetu“ (prevod/prepev Danilo Kiš) peva:

„Tvoj pogled u srce pada kao uglja ljuska.

Živeo bih s tobom u ćumezu nekom surom:

Tvoja ljubav svaku zabit ozari azurom.“

Silina istinske ljubavi zamagljuje ili potpuno briše sve oko sebe, dovoljna je sama

sebi. Ako čak prihvatim vaš stav da je Lukas Eduin istinski i snažno voleo

Jeboru, onda je i ta činjenica dokaz moje prethodne tvrdnje.

I kao još jednu potvrdu, nudim vam Murakamija, odnosno bukvalno početak

njegove knjige SPUTNIK LJUBAV: „U proleće svoje dvadeset i druge godine, Sumire se prvi put u životu zaljubila. Bila je to ljubav snažna kao kad tornado protutnji kroz prostranu ravnicu, sve pred sobom sravni, zavitla u nebo, neobuzdano iskida i prazbija u paramparčad." Šta kažete ?

Pa onda Hajne u knjizi LE GRANDE u glavi I, ustvari iznad teksta piše:“Ona je

bila ljupka i On je Nju voleo, On nije bio ljubak i Ona Njega nije volela.“

Zanimljivo je i mišljenje Zaratrustrino : „ U ljubavi je uvijek ponešto ludila.“

Sada sam zaista ponukan da vam ispričam nešto iz mog života.Moj drug P.M. lep crnomanjast momak, nizak rastom ali očaravajućeg ponašanja, izražajnih

očiju i dubokog baršunastog glasa, gajio je posebnu vrstu sklonosti ka visokim

krupnim devojkama. Sećam se dobro dok smo kao studenti sedeli u velikom ulaznom holu fakulteta i komentarisali i kibicovali koleginice koje su prolazile,

da je on nezainteresovano pušio cigaretu. U trenutku kada bi P.M. uzviknuo „Jao! Kakva riba!“

I bez okretanja glave smo znali da je visoka i teža od nas bar desetak kilograma.

Često je znao da mi, dok smo se preko mosta vraćali kući, kaže: „Moj san je da

se zatrčim a da me moja devojka uhvati u naručje i ljubi i nosi kao bebu.“

Oženio se mršavom i slabašnom devojkom sa kojom je dobio sina i ćerku. Međutim, P.M. nije odustajao od svog sna. Posle razvoda oženio je K. koja

je iako skladno građena i lepa, bila viša za glavu od mene i teža bar dvadeset kilograma! Pri upoznavanju rekao mi je:“Gledaj!“ zatrčao se i K. ga je spremno i

spretno uhvatila u naručje. Čini mi se da bismo lako mogli pronaći uzroke ili raz-

loge zbog kojih je P.M. .....itd., ali mislim da to nije neophodno.Ovo je samo jedna

priča o čoveku koji je ostvario svoj san u ljubavi.

Posebna vrsta ljubavi, prava, jedina prava ili šta već, je ljubav koju nam u svojim

mislima na kraju knjige MOST SVETOG KRALjA LUJA T.Vajdlera nudi igumanija Marija : „Postoji svet živih i svet pokojnih a most između njih jeste ljubav, jedino što nadživljuje, jedini smisao."

Mogli bismo naravno dugo i naširoko raspredati o manifestacijama i konsekvencama ljubavi ali bi nas to odvelo daleko, nenadano gde.

I sami gospodine Antonio u PRIČI O JEDNOJ SLICI pišete : „Nikad ne treba

znati sve a u nekim stvarima bolje je ne „kopati“ previše.“

Kao da ste u dosluhu s Hajneom koji u FLORENTINSKIM NOĆIMA piše:“Ništa

tako ne izmuči čoveka kao preturanje po starim uspomenama.“

Ugnjavio sam vas poštovani gospodine, vaš M.P.