DVADESETO PISMO

DVADESETO PISMO

Poštovani gospodine Antonio,

Smatrate da sam na pravi način upotrebio pasus iz KAP ŠPANSKE KRVI

da je prava ilustracija za vaše reči NE ZNAMO KADA, SA KIM, KAKO I GDE.

Voleli biste da pročitate neku od knjiga koje je napisao Crnjanski.

Preporučujem Vam (ako je išta prevedeno na italijanski jezik?) da pročitate

EMBAHADE koje govore o godinama koje su prethodile Drugom svetskom ratu

a koje je Crnjanski proveo kao službenik/ataše za kulturu jugoslovenskih amba-

sada u Berlinu i Rimu. Veličanstvena mu je poema LAMENT NAD BEOGRA-

DOM i roman-saga SEOBE ali se bojim da nisu prevedeni.

Uostalom, prevoditi njegove rečenice, kratke, sečene, samosvojne, bilo bi i jeste

izuzetno težak posao.

Takođe vam se dopadaju stihovi B.Miljkovića iako su izvučeni iz konteksta,

jer po vama retko lucidno i jasno govore o podsvesti u kojoj se sve nalazi

(i tajne Kosmosa) i za koju nemamo odgovore, koji su „davno zaboravljeni.“

Vratio bih se za trenutak na snove, na sanjanja. Kueljo je napravio bum svojim

„Alhemičarom“ a na mene nije ostavio veći utisak. Još kao desetogodišnjak sam u biblioteci svojih roditelja našao i pročitao „Hiljadu i jednu noć“ i skoro

fotografski zapamtio priču o čoveku iz Kaira, koji je sanjao...itd., itd., koju je

u svom poznatom delu „MOĆI SNA“ citirao Rože Kajoa. Kueljovo prepričavanje, kvazi filosofsko mudrovanje i pretenciozno udvaranje širokoj publici, naprosto mi nije „leglo“!

Nemam ništa protiv da se uzme poznata priča ili u slučaju slikarstva, poznata

slika poznatog majstora i da se iskoristi kao polazište, kao osnov za novo delo. Ono što je uradio Kueljo nazvao bih ili svrstao u petparačku literaturu. Ova moja

kritika Kueljovog dela potsetila me na vaš sud koji ste izrekli, ne sećam se više

gde, o delu Džordža Orvela. Uzgred, potpuno se slažem s vašim sudom. Čak je

Montenj govoreći o Ciceronu u OGLEDIMA napisao: “A i ne znam kako bih ga

opravdao što je smatrao da mu je poezija dostojna da se iznese na videlo; nije

to velika mana praviti loše stihove; ali je kod njega nedostatak rasuđivanja što

nije umeo da oseti koliko su oni bili nedostojni slave njegovog imena.“

Ostaću još neko vreme kod snova. Želim da vam ispričam istinitu priču, imam i

svedoka, moju ženu, o snu koji se na neki neobjašnjiv način materijalizovao!

Nemojte odmah pomisliti: Šta ovaj bulazni? Godinama zapisujem snove koji na

mene ostave jak i neizbrisiv utisak. Ne tumačim snove, nemam ni želju ali...

pišem vam kako je zapisano u jednoj od nekoliko malih knjižica,18.avgusta

1992 godine:“Noćas (17 na 18.avgust 1992) pola sata posle ponoći, J. me

drmusajući i vičući probudila. Uspeo sam da još dva puta čujem TO! Bilo je zastrašujuće! Zvuk, huka koja se čula kao da je dolazila „s onog sveta“, bio je

to istovremeno jeziv urlik, krici, zavijanje, ropac umirućeg ili mučenog najstraš-

nijim mukama! Skočio sam iz kreveta sav se tresući, vilice su od straha počele

da se nekontrolisano pokreću, zubi cvokoću. Uz silan napor, neprepoznatljivim

glasom sam kriknuo nešto kao: Ko je to? I počeo da se drhtavih nogu spuštam

niz spiralne stepenice u donji nivo stana.Upalio sam sva svetla, nije bilo nikoga,

kroz otvorena vrata od terase dopirala je vrelina avgustovske noći.Tako intenzi-

van strah kao te noći nikada u svom životu nisam osetio! Ne znam šta je TO bilo

ili KO je to bio ali sam siguran da smo moja žena i ja te noći TO zaista čuli! Ja tu

zagonetku ne mogu ili možda ne želim da rešim, bez obzira što mi je moj

bojažljivi razum nudio rešenja, ako ne u snu a ono na javi, jer se sna ne sećam, ako ga je i bilo.

U jednom od mojih pisama, čini mi se da je bilo četrnaesto(?), spomenuo sam radoznalost kao moju osnovnu osobinu, sećate se, učestvovao sam u performan-

su grčke umetnice...uostalom nije ni važno. Dakle, ja sam radoznao i želeo bih

da to ostanem do kraja života. I onda čitam „Misli“ Bleza Paskala. Kad tamo

pod brojem 152 piše: “OHOLOST-Radoznalost je samo Taština.

Najčešće želimo nešto da saznamo samo da bismo o tome govorili“. A zatim pod

brojem 153,: Mi radosno gubimo i sam život,samo da se o tome govori.“Drastično

nema šta ali imam utisak da je Paskal dobro poznavajući ljude koji ga okružuju,

vreme i mesto, pisao upravo o njima, tako da se ne osećam pogođenim. Utoliko

pre što je i on, Blez Paskal, bio beskrajno radoznao. Da nije, ne bi stvorio to što

je ostavio za sobom.

„A ovu mi je tajnu rekao sam život :“Vidi!“, reče,“ja uvijek sebe moram prevladati“, kaže Zaratrustra. Njegovom stavu u prilog navodim :

U vašoj knjizi SI STA FACENDO SEMPRE PIU TARDI u priči REKA, pišete :

Kazancakis.........možda zato što ličimo po oholosti....a u njegovom slučaju oho-

lost je izabrala put hrabrosti i ponosa što je takva. Moj slučaj je sasvim drugačiji...

...... jer ponos katkad ume da izabere i kukavičluk.“

Drago mi je što ste, bez obzira što ne volite Kazancakisa, oduzeli snagu svojoj

subjektivnosti i sujeti, “prevladali“ ste sebe.“

I radoznalost može podleći bolesti, odnosno postati bolesna, čime gubi svoju pra-

vu svrhu a to je neprekidno saznavanje i proširivanje znanja, koje se uopšte ne

mora saopštavati „trećim“ licima. Potražiću „pomoć“ kod Konfučija : “Ne brini se

ako svet ne zna za tvoje sposobnosti, ali se brini ako ih nemaš.“

Primite iskrene pozdrave od M.P.