DVADEST ČETVRTO PISMO

DVADESET ČETVRTO PISMO

Dragi Antonio,

Nasmejao sam se kada sam shvatio da sam vam na kraju poslednjeg pisma

napisao da moram da prekinem zbog OBAVEZA! Zaista zvuči paradoksalno da

se ja, koji vas odvajam od vaših obaveza, tako nesmotreno „izlanem“.

Izvinite još jednom.

U Talmudu se za rešavanje problema nude dva konsekventna principa:

„Safek mide – Orajta lehumra“(U slučaju dileme koja se tiče Tore ide se po

otežavajućem mišljenju.) i „Safek mide – Rabanan lekula“ (U slučaju dileme

koja se tiče rabinskih propisa ide se po olakšavajućem mišljenju.), dakle ja sam

se rukovodio drugim umesto prvim principom.

Koliko puta smo u životu čuli rečenicu: “Eh što nisam živeo u ono doba!“

Nije bitno određeno doba, već nezadovoljstvo vremenom, političkim, socijalnim, kulturnim ...prilikama u kojima živimo.

U PUTU IZ MINHENA ZA ĐENOVU, glava III,Hajne piše:“......ja mislim na onog

velikog psa s belom kudravom dlakom i bez repa?

-Dragi moj gospodine, to je pas novog Alkibijada.

-Ali primeti Berlinac, recite mi gde je sam novi Alkibijad?

-Pravo da vam kažem, odgovorih, to mesto nije još zauzeto, za sada imamo

samo psa.“

Ako izuzmemo izuzetnu duhovitost i sarkazam, ovo je eklatantan primer da

Hajne nije voleo vreme i prostor u kojem je živeo, divio se Napoleonu, zavoje-

vaču svoje domovine, diveći se kroz njega francuskoj kulturi i umetnosti, samom

Caru ili već ko zna čemu.

Želeći i čeznući za drugim vremenom i okruženjem, retko smo svesni vrednosti

koje nastaju oko nas, u „naše“ vreme. Platon je pišući DRŽAVU takođe je bio

nezadovoljan vremenom, prostorom i prilikama u kojima je živeo.

JA NISAM ODAVLE, glasi naslov odavno snimljene pesme ZABRANJENOG

PUŠENJA, grupe koja se danas zove EMIR KUSTURICA &THE NO SMOKING

ORCHESTRA. Naslov je preuzet iz tz. živog govora. Od kako pamtim, moji sunarodnici su na bilo koje ili kakvo pitanje novinara u nekoj od uličnih anketa,

skoro stoprocentno odgovarali sa :“Nemojte mene, ja nisam odavde.“ Siguran

sam da bi jedno dubinsko psihološko istraživanje dalo zanimljive rezultate. Iako ne želim da se „pačam“ u oblast koju ne poznajem dovoljno, na prvi „pogled“ je

jasno da to nije bekstvo od stvarnosti već nedostatak želje i volje da se o DANAS

i OVDE uopšte govori! A šta je to nego neka vrsta nezadovoljstva vremenom i

prostorom u kojem se živi. Možda je Ciceron u pravu kada kaže: UBI BENE, IBI PATRIA.

U priči ANY WHERE OUT OF THE WORLD, vi pišete : „Il me semble que je serais toujours bien la ou je ne suis pas…!“ Ovakvo razmišljanje i stav je izrekao moj omiljeni pisac Bohumil Hrabal. Interpretiraću njegove reči: „Kada sam u pivnici,razmišljam kako sedim kod kuće u fotelji i maštam da sam u pivnici, gde

zamišljam da sam kod kuće..., izgleda da mi je najbolje tamo gde me nema.“A pesnik Dragan Jovanović Danilov u pesmi SOBA NOŠENA KRILIMA piše stih:“najviše sam putnik tamo gde se ne pomeram s mesta.“

Ovde ću napraviti digresiju jer sam se upravo setio nečega što sam hteo da vas

pitam još odavno.Naime, na početku knjige TUĐE AUTOBIOGRAFIJE stavljate

misao Džozefa Konrada:

„Prvo stvaramo delo a tek posle o njemu razmišljamo. I to je sebičan i besmislen

čin koji nikome ne koristi i često dovodi do pogrešnih zaključaka.“

U Srba postoji izreka koju često pored „običnog sveta“, koriste i intelektualci, koja

glasi: “Mož da bidne ali ne mora da znači!“ Ona sažeto, sublimimirano i jezgrovito

objašnjava ono za šta bi se inače morale upotrebiti rečenice i rečenice.

Ukratko, primenjena na misao/stav Džozefa Konrada, i slažem se i ne slažem sa

tim stavom. Pišući obično pismo, ja o njemu razmišljam pre, za vreme pisanja a

naravno i kasnije.

Pisma koja vama pišem, iako ponekad izgledaju kao da su pisana tako što sam „lopatom“ nabacao različite stavove, misli, ideje, citate... dobro su i precizno

promišljena u samom procesu pisanja, nekoliko puta pročitana, negde je nešto dodato, negde izbrisano.

Interesuje me vaše mišljenje o prethodnom. Svestan sam da ste s razlogom to

stavili na početak knjige, pa vas molim da mi ga razjasnite kada budete imali vremena i volje.

A onda i ovo, iz vašeg „pera“ : „ Misao je krilata, sinko........ti veruješ da je misliš,

kad najednom, poput vetra, eto ti nje iznebuha, ti si verovao da je misliš ali ona je zapravo ta koja tebe misli i ti si jednostavno njena misao.“

A već pominjani B.Miljković peva: “Ubi me prejaka reč.“

P.S. Naknadno dodajem zbog objektivnosti i ovo:

„Nije svest ta što vodi ruku koja pronalazi ali ona upravlja rukom koja briše, dodaje, menja pojedinosti i ravnotežu, Ona ne daje već ispravlja dato“, veli Gaetan Pikon u svom delu PISAC I NjEGOVA SENKA.

Ovo bi mogao biti argument i Vaš i moj!

Pozdravljam vas s lepim željama, Vaš M.P.