DVADESET PETO PISMO

DVADESET PETO PISMO

Dragi Antonio,

Hvala vam što smatrate da sam postupio pravilno rukovodeći se drugim principom, jer ni u kojem slučaju ne biste hteli niti želeli da : „stojim naporedo sTorom“.

Naravno da razumem! Kažete da je sasvim prirodno da se u procesu pisanja

dobrano (vaš izraz) razmišlja i vodi računa o svakoj misli i rečenici pa

mi pominjete reči Ive Andrića o „mukama koje je imao tražeći pravu reč“,

o, kažete „klesanju“ rečenica i kao primer navodite MOST NA ŽEPI.

Slažete se sa mnom ali pišete mi da je to samo jedan segment. Gotovo delo, odštampana knjiga je već sasvim druga stvar. Ona ima sopstveni život a

odgovornost za to ipak leži na onome koji je to delo stvorio/napisao.

Knjiga živi svoj (kakav god) život a tvorac/pisac nema ni najmanju mogućnost da u njoj nešto izmeni, doda, oduzme, preradi... Zato ste dragi Antonio citirali Konrada.

Benevolentno ću Vam ponuditi Anri Mišoa koji u svojoj priči EKVADOR na početku piše : Nedelja, Božić 1927, Pariz 3 časa

„Tek što sam ovo napisao, a već sam ubio svoje putovanje. A izgledalo mi je tako veliko. Ne, ono će se pretvoriti u stranice, i to je sve. Svakodnevno mokrenje.“

Ali takođe i G.Pikona: “Po svom poreklu i svojoj nameni, delo je nerazdvojno od

izvesne ukupnosti, jednog istovremeno stvarnog i virtuelnog poretka : poretka umetnosti",

i malo dalje: “Svest ne može biti stvaralačka, umetnička invencija nije svojstvo svesti."

E-mail-om mi je između ostalog stigao i tekst u kojem se citira Somerset Mom:

„ Svaka misao je kao oštrica brijača-sa jedne strane mudrost, sa druge ludilo.“

Citiraću i vas, odnosno deo iz vaše priče ECI PECI PEC : „Uz njega je shvatila

da knjige, naprotiv, jesu važne: Selin je bio mina pod nogama trezvenjaka, bio je

veliki prasak, eksplozija utrobe koja je sve dovodila u pitanje: red, društvo,

osećanja. Čitanjem Selina shvatila je da prošlost više nikad neće biti ista.“

Ili opet Pikon koji kaže: “Svako delo je prisutnost skrivena u senci koju svetlost

ostalih dela traži i oslobađa; glas koji možemo čuti samo kad odjekom odgovara

na druge glasove.“

Pada mi na pamet jedna interesantna misao! Naime, polemika sa samim sobom,

polemika sa sopstvenim delom! Šta kažete na to?

Knjiga je izdata, nalazi se u prodaji, izuzetno dobro je promovisana, bestseller je.

Vi shvatate da mnogi dolaze do „pogrešnih zaključaka“, pomišljate da ste

„sebično „ postupili pišući je i ko zna šta već ne. Reagujete tako, što prvo u

književnim časopisima pokušavate da se „opravdate“ (uprkos sujeti), vršite dublje

analize „objašnjavajući“ svoj/e stav/ove i polako shvatajući da je to besmisleno,

počinjete da pišete novu knjigu, knjigu kojom polemišete s prvom, ili je branite ?

Naravno vodeći računa da ne upadnete u zamku da i novu knjigu morate da podvrgnete istom postupku.

Da li su TUĐE AUTOBIOGRAFIJE bile „iznuđene“ „pogrešnim zaključcima?“

Da li i savest ima nekog i nekakvog udela u celoj stvari? Potsetiću vas na:

„Zar ne shvataš da tvoja savest predstavlja upravo „druge u tebi““, citirate Pirandela u O PEREIRA TVRDI DA... u TUĐIM AUTOBIOGRAFIJAMA.

Pozdrav iz Beograda, M.P.