OSAMNAESTO PISMO

OSAMNAESTO PISMO

Poštovani prijatelju Antonio,

Čitali ste HAZARSKI REČNIK, ne sećate se najbolje Sevasta ali vam se dopada citat koji sam naveo. I veze između njega i sledećih citata.

Pravilno zaključujete da pored toga što ima „pravih“ i „lažnih“ budućnosti,

ima ako ne beskonačno mnogo a ono budućnosti ima onoliko koliko ima „duša“ na ovoj planeti. Ja bih dodao, i da nema dve iste budućnosti. A ako grešimo?

Mogućnost da pored „pravih i lažnih“ budućnosti, postoji i bezbroj istih i čak milijarde puta više istih i čak milijarde puta više budućnosti od onoliko koliko ima „duša“ na Zemlji?!, je sasvim prihvatljiva. Stiven Hoking u CRNE RUPE I BEBE VASELJENE (Kosmosa) piše: „...postoji skup svih mogućih istorija Vaseljene (Kosmosa) i sve su one podjednako stvarne...“

I šta je budućnost uopšte?

Mi živimo sećajući se prošlosti, ona je kostur našeg života. Ne govorim o svakodnevnom življenju, ( pre preživljavanju), natrpanom i zatrpanom svakojakim

trash-om, već o životu koji je sazdan na prošlosti, koji ne bi postojao bez prošlosti.

Samo i jedino prošlost kompletno, rentgenski jasno, daje pravu sliku našeg života.

Budućnost bila ona prava ili lažna ili kako kaže Lukač, odavno poznata, je samo fikcija naših umova.

A možda se budućnost krije u BESKORISNOJ NOĆNOJ SVETLOSTI ! Možda je

ta Šatobrijanova rečenica ključ ili jedan od ključeva za spoznavanje budućnosti,

sudeći po vašem zaključku: „Nepronalaženje rečenice, pripada najdubljem smislu

same rečenice ! " Možda je osnovni smisao budućnosti njeno „nepronalaženje“

Posmatrajući Rembrantove autoportrete, od najmlađih do poznih godina, mogla

bi se postaviti teza da je budućnost stvar svakodnevnog beleženja sopstva,

duhovnog i fizičkog, dakle stvar prošlosti u kojoj mi danas posle toliko vremena, upoređujući Rembrantov „najmlađi“ autoportret sa autoportretom, citiraću Bohumila Hrabala :

„...starog umetnika gljivastog lica...“, vidimo i spoznajemo budućnost na delu !

Budućnost se može spoznati, odnosno najbolje videti samo ako je

posmatramo u njenom procesu, dakle, budućnost je shvatljiva tek kada prođe,

kada postane prošlost.

Slično i vi kažete u TUĐIM AUTOBIOGRAFIJAMA : “Partituru shvatimo tek docnije, kad je muzika već odsvirana“ i nastavljate vrlo zanimljivo:

„A prostor i vreme se ponekad potiru. ....ja još nisam u potpunosti shvatio da li se

mi krećemo kroz vreme ili se vreme kreće kroz nas. Hoću da kažem da li mi prolazimo a vreme stoji ili je vreme to koje prolazi a mi stojimo?“

Zanimljiv je stav Tomasa Mana iznet u „Čarobnom bregu“: „...da se izvesne stvari ne pretskazuju da bi se ispunile nego da se ne bi ispunile...Poroci ove vrste

ismevaju budućnost govoreći joj kakav će tok uzeti, da ona od stida ne bi takav tok uzela. “Govori dakle o svesnom uticanju na budućnost, pokušaju da se budućnost

na određeni način usmeri, da se prognozom budućnost natera da ostvari

neprognozirano a željeno.

Vi u TUĐIM AUTOBIOGRAFIJAMA citirate Rilkea : “Budućnost ulazi u nas, kako bi se u nama preinačila, mnogo pre nego što se dogodi.“

Takođe : “U drugom slučaju, kao što se događalo u antičkoj Grčkoj s rečima

proroka, slika ispunjena značenjem ostaje zagonetni znak čiji će se smisao otkriti kada već bude kasno“ citirate Đordanu Šariti, pa dalje:“Kako je primetio Rože Kajoa

(posebno mi je drago što citirate ovog velikog čoveka!), potonji događaj ima zadatak da ostvari san, pripisujući mu ulogu „dužnika“,“iznuđenog nagoveštaja“, "univerzum u jednom slogu."

Beležim i stav Branke Prpe direktora Arhiva Republike Srbije, iznet u emisiji

„Peščanik“ radija B-92 : „... a to je stanje kad živite samo od danas do sutra.

Čovek ne može da živi bez ideje budućnosti, jer život bez ideje o budućnosti

obesmišljava ljudsko postojanje.“

„Hoću da mi budućnost bude nepoznata!“ kaže/izgovara Brus Vilis alias Džejms

Kol, glavni lik u filmu 12 MAJMUNA Teri Gilijama.

Horhe Luis Borhes u knjižici ATLAS (izdanje Marija Kodama, 1995 godine) u pri-

či DVADESET DRUGI AVGUST 1983. GODINE, piše : „ Bredli je verovao da sa-

dašnji trenutak jeste onaj u kojem se sutrašnjica, koja teče prema nama, rastvara

u prošlosti.......ili kako je to, ne bez melanholije, rekao Boilo :

„Le moment ou je parle est

Deja loin de moi.“

Budućnost je fikcija kojom se ljudi zamajavaju odvajkada. Predviđaju, slute, planiraju....valjda se bez toga ne može?

U PUTOVANjU IZ MINHENA U ĐENOVU (1828 godine) u glavi XXXIV Hajne

piše : „Ali još gore no ovo osećanje večitog umiranja, pustog uništenja koje

nam zjapi u susret, obuzima nas misao da čak ne umiremo kao originali, nego

kao kopije davno izumrlih ljudi, jednakih s nama po duhu i telu i da će se i

posle nas opet roditi ljudi koji će izgledati, osećati i misliti sasvim kao i mi i koje

će smrt tako isto uništiti.“

A propos prethodnog, vi u LINIJI HORIZONTA pišete : “To je ono na šta Valeri

ukazuje u jednom pitanju u svojim Cahiers : “Comment distinguer le rire des

larmes?“, a ja proširujem (nadam se ne prepotentno ili pretenciozno) : “Comment

distinguer la vie de la mort ?“

Toliko o budućnosti za sada, toplo vas pozdravljam, M.P.