SNOVI

SNOVI

Snovi ali ne uopšte snovi. Snovi današnji, jutrošnji.

San broj 1. – Posle dužeg vremena, budeći se jutros, zapamtio sam san koji sam

upravo sanjao pre naglog buđenja : Nalazim se na mestu suvozača

stare Škode, za volanom je moj komšija (sprat ispod) D.......i, koji je

odavno umro. Vozimo se šljunkovitom obalom pored Dunava, pet

kilometara daleko od Starog Slankamena od pre trideset godina.

Prepoznajem šumovitu adu i vrbak na obali, Kamen, kako ga je

nazvao D...o, gde smo podizali šator i ostajali po desetak dana

pecajući, pijući Lozu i Slankamensko kiselkasto vino i jedući ribu

ili sveže čvarke ako riba ne radi. Usporite ovde, nailazi oštra krivina

rekao sam komšiji, a mogli bi i da zaustavite, bešika će da mi se

rasprsne ! Komšija je u krivinu uleteo brzo, Škoda se zanela ali je

uspeo da je zaustavi na samoj ivici vode. Izleteo sam iz kola i pritr-

čao prvoj vrbi da se pomokrim.....probudio sam se i otrčao u kupa-

tilo.

San broj 2. – Kasnije u gradu, oko 13 sati, sretnem komšiju R...a (živog komšiju !)

i on se, videvši me lupi šakom po čelu i kaže mi : „ Jebote, sanjao

sam da si umro !“

Odgovorim mu ( mudro i prepametno !) da svaki dan neko umre, pa to može da

se desi i meni, rečima : “Možda ću i da umrem.“

R...o mi na to : „Šta sereš, produžio sam ti život.“

Eto ! Toliko o snovima, današnjim, jutrošnjim.

Dodatak!

Danas, 3.Decembra J.P.Đ. oko podne, mi radosno saopštava da sam se "popeo" za jedno mesto

jer je B.Z. umro muž ! Samo što se nisam "srušio mrtav" ! Kako bre umro, pa dogovaramo se da se nađemo i družimo...sutra putujem za N.S. ! Jeste, jeste, zvala me je da....nastavlja J.P.Đ. Gde su ti spiskovi, pogrešila si sigurno...nemoguće je...! Ide po spiskove, ja već spreman sa mobilnim u ruci da zovem N. da proverim i tresem se, muka mi je od svega, juče sam slušao njegovu muziku i hoću da je prebacim na MP3.

J.P.Đ. se vraća, lista spiskove i kaže : Bože, pa zaista nije ona, ovo je N.N. iz Zemuna a bila sam

ubeđena da je B.Z.

No comment !

DVADESET PETO PISMO

DVADESET PETO PISMO

Dragi Antonio,

Hvala vam što smatrate da sam postupio pravilno rukovodeći se drugim principom, jer ni u kojem slučaju ne biste hteli niti želeli da : „stojim naporedo sTorom“.

Naravno da razumem! Kažete da je sasvim prirodno da se u procesu pisanja

dobrano (vaš izraz) razmišlja i vodi računa o svakoj misli i rečenici pa

mi pominjete reči Ive Andrića o „mukama koje je imao tražeći pravu reč“,

o, kažete „klesanju“ rečenica i kao primer navodite MOST NA ŽEPI.

Slažete se sa mnom ali pišete mi da je to samo jedan segment. Gotovo delo, odštampana knjiga je već sasvim druga stvar. Ona ima sopstveni život a

odgovornost za to ipak leži na onome koji je to delo stvorio/napisao.

Knjiga živi svoj (kakav god) život a tvorac/pisac nema ni najmanju mogućnost da u njoj nešto izmeni, doda, oduzme, preradi... Zato ste dragi Antonio citirali Konrada.

Benevolentno ću Vam ponuditi Anri Mišoa koji u svojoj priči EKVADOR na početku piše : Nedelja, Božić 1927, Pariz 3 časa

„Tek što sam ovo napisao, a već sam ubio svoje putovanje. A izgledalo mi je tako veliko. Ne, ono će se pretvoriti u stranice, i to je sve. Svakodnevno mokrenje.“

Ali takođe i G.Pikona: “Po svom poreklu i svojoj nameni, delo je nerazdvojno od

izvesne ukupnosti, jednog istovremeno stvarnog i virtuelnog poretka : poretka umetnosti",

i malo dalje: “Svest ne može biti stvaralačka, umetnička invencija nije svojstvo svesti."

E-mail-om mi je između ostalog stigao i tekst u kojem se citira Somerset Mom:

„ Svaka misao je kao oštrica brijača-sa jedne strane mudrost, sa druge ludilo.“

Citiraću i vas, odnosno deo iz vaše priče ECI PECI PEC : „Uz njega je shvatila

da knjige, naprotiv, jesu važne: Selin je bio mina pod nogama trezvenjaka, bio je

veliki prasak, eksplozija utrobe koja je sve dovodila u pitanje: red, društvo,

osećanja. Čitanjem Selina shvatila je da prošlost više nikad neće biti ista.“

Ili opet Pikon koji kaže: “Svako delo je prisutnost skrivena u senci koju svetlost

ostalih dela traži i oslobađa; glas koji možemo čuti samo kad odjekom odgovara

na druge glasove.“

Pada mi na pamet jedna interesantna misao! Naime, polemika sa samim sobom,

polemika sa sopstvenim delom! Šta kažete na to?

Knjiga je izdata, nalazi se u prodaji, izuzetno dobro je promovisana, bestseller je.

Vi shvatate da mnogi dolaze do „pogrešnih zaključaka“, pomišljate da ste

„sebično „ postupili pišući je i ko zna šta već ne. Reagujete tako, što prvo u

književnim časopisima pokušavate da se „opravdate“ (uprkos sujeti), vršite dublje

analize „objašnjavajući“ svoj/e stav/ove i polako shvatajući da je to besmisleno,

počinjete da pišete novu knjigu, knjigu kojom polemišete s prvom, ili je branite ?

Naravno vodeći računa da ne upadnete u zamku da i novu knjigu morate da podvrgnete istom postupku.

Da li su TUĐE AUTOBIOGRAFIJE bile „iznuđene“ „pogrešnim zaključcima?“

Da li i savest ima nekog i nekakvog udela u celoj stvari? Potsetiću vas na:

„Zar ne shvataš da tvoja savest predstavlja upravo „druge u tebi““, citirate Pirandela u O PEREIRA TVRDI DA... u TUĐIM AUTOBIOGRAFIJAMA.

Pozdrav iz Beograda, M.P.

DVADEST ČETVRTO PISMO

DVADESET ČETVRTO PISMO

Dragi Antonio,

Nasmejao sam se kada sam shvatio da sam vam na kraju poslednjeg pisma

napisao da moram da prekinem zbog OBAVEZA! Zaista zvuči paradoksalno da

se ja, koji vas odvajam od vaših obaveza, tako nesmotreno „izlanem“.

Izvinite još jednom.

U Talmudu se za rešavanje problema nude dva konsekventna principa:

„Safek mide – Orajta lehumra“(U slučaju dileme koja se tiče Tore ide se po

otežavajućem mišljenju.) i „Safek mide – Rabanan lekula“ (U slučaju dileme

koja se tiče rabinskih propisa ide se po olakšavajućem mišljenju.), dakle ja sam

se rukovodio drugim umesto prvim principom.

Koliko puta smo u životu čuli rečenicu: “Eh što nisam živeo u ono doba!“

Nije bitno određeno doba, već nezadovoljstvo vremenom, političkim, socijalnim, kulturnim ...prilikama u kojima živimo.

U PUTU IZ MINHENA ZA ĐENOVU, glava III,Hajne piše:“......ja mislim na onog

velikog psa s belom kudravom dlakom i bez repa?

-Dragi moj gospodine, to je pas novog Alkibijada.

-Ali primeti Berlinac, recite mi gde je sam novi Alkibijad?

-Pravo da vam kažem, odgovorih, to mesto nije još zauzeto, za sada imamo

samo psa.“

Ako izuzmemo izuzetnu duhovitost i sarkazam, ovo je eklatantan primer da

Hajne nije voleo vreme i prostor u kojem je živeo, divio se Napoleonu, zavoje-

vaču svoje domovine, diveći se kroz njega francuskoj kulturi i umetnosti, samom

Caru ili već ko zna čemu.

Želeći i čeznući za drugim vremenom i okruženjem, retko smo svesni vrednosti

koje nastaju oko nas, u „naše“ vreme. Platon je pišući DRŽAVU takođe je bio

nezadovoljan vremenom, prostorom i prilikama u kojima je živeo.

JA NISAM ODAVLE, glasi naslov odavno snimljene pesme ZABRANJENOG

PUŠENJA, grupe koja se danas zove EMIR KUSTURICA &THE NO SMOKING

ORCHESTRA. Naslov je preuzet iz tz. živog govora. Od kako pamtim, moji sunarodnici su na bilo koje ili kakvo pitanje novinara u nekoj od uličnih anketa,

skoro stoprocentno odgovarali sa :“Nemojte mene, ja nisam odavde.“ Siguran

sam da bi jedno dubinsko psihološko istraživanje dalo zanimljive rezultate. Iako ne želim da se „pačam“ u oblast koju ne poznajem dovoljno, na prvi „pogled“ je

jasno da to nije bekstvo od stvarnosti već nedostatak želje i volje da se o DANAS

i OVDE uopšte govori! A šta je to nego neka vrsta nezadovoljstva vremenom i

prostorom u kojem se živi. Možda je Ciceron u pravu kada kaže: UBI BENE, IBI PATRIA.

U priči ANY WHERE OUT OF THE WORLD, vi pišete : „Il me semble que je serais toujours bien la ou je ne suis pas…!“ Ovakvo razmišljanje i stav je izrekao moj omiljeni pisac Bohumil Hrabal. Interpretiraću njegove reči: „Kada sam u pivnici,razmišljam kako sedim kod kuće u fotelji i maštam da sam u pivnici, gde

zamišljam da sam kod kuće..., izgleda da mi je najbolje tamo gde me nema.“A pesnik Dragan Jovanović Danilov u pesmi SOBA NOŠENA KRILIMA piše stih:“najviše sam putnik tamo gde se ne pomeram s mesta.“

Ovde ću napraviti digresiju jer sam se upravo setio nečega što sam hteo da vas

pitam još odavno.Naime, na početku knjige TUĐE AUTOBIOGRAFIJE stavljate

misao Džozefa Konrada:

„Prvo stvaramo delo a tek posle o njemu razmišljamo. I to je sebičan i besmislen

čin koji nikome ne koristi i često dovodi do pogrešnih zaključaka.“

U Srba postoji izreka koju često pored „običnog sveta“, koriste i intelektualci, koja

glasi: “Mož da bidne ali ne mora da znači!“ Ona sažeto, sublimimirano i jezgrovito

objašnjava ono za šta bi se inače morale upotrebiti rečenice i rečenice.

Ukratko, primenjena na misao/stav Džozefa Konrada, i slažem se i ne slažem sa

tim stavom. Pišući obično pismo, ja o njemu razmišljam pre, za vreme pisanja a

naravno i kasnije.

Pisma koja vama pišem, iako ponekad izgledaju kao da su pisana tako što sam „lopatom“ nabacao različite stavove, misli, ideje, citate... dobro su i precizno

promišljena u samom procesu pisanja, nekoliko puta pročitana, negde je nešto dodato, negde izbrisano.

Interesuje me vaše mišljenje o prethodnom. Svestan sam da ste s razlogom to

stavili na početak knjige, pa vas molim da mi ga razjasnite kada budete imali vremena i volje.

A onda i ovo, iz vašeg „pera“ : „ Misao je krilata, sinko........ti veruješ da je misliš,

kad najednom, poput vetra, eto ti nje iznebuha, ti si verovao da je misliš ali ona je zapravo ta koja tebe misli i ti si jednostavno njena misao.“

A već pominjani B.Miljković peva: “Ubi me prejaka reč.“

P.S. Naknadno dodajem zbog objektivnosti i ovo:

„Nije svest ta što vodi ruku koja pronalazi ali ona upravlja rukom koja briše, dodaje, menja pojedinosti i ravnotežu, Ona ne daje već ispravlja dato“, veli Gaetan Pikon u svom delu PISAC I NjEGOVA SENKA.

Ovo bi mogao biti argument i Vaš i moj!

Pozdravljam vas s lepim željama, Vaš M.P.

DVADESET TREĆE PISMO

DVADESET TREĆE PISMO

Pominjete prekogniciju kao moguć odgovor na ono što mi se desilo, verujete s

pravom da to nije bilo prvi put a kažete da se slične situacije i vama događaju.

Pada mi na pamet Pol Oster koji čita brošuru....: „U ovoj radno - spavaćoj sobi,

Emili (Dikinson) je obznanila da je duši dovoljno njeno vlastito društvo. Ali otkriva

da je svest zarobljeništvo, isto kao i sloboda.“

Svi smo mi zaista zarobljenici svoje svesti, usudio bih se da kažem i zarobljenici

i svesti drugih, znanih i neznanih.

Milorad Pavić u svom HAZARSKOM REČNIKU, lovcima na snove, “šetanjem“

kroz snove drugih ljudi, na neki način potvrđuje sveprisutnost svega u svakom

trenutku, što je i moja teza i na čemu insistiram, negirajući slučajnost.

Napraviću digresiju koja će vam, uveravam vas biti više nego zanimljiva!

U već pominjanoj knjizi SITNIČARNICA KOD SREĆNE RUKE,Gorana Petrovića

u odeljku PRVO ČITANJE koje na neki način predstavlja sadržaj onoga što sledi,

između ostalog piše :“GDE JOŠ IMA SEZAMOVOG ZEJTINA I PRAVOG BARBANCA!“ Obratite pažnju na reč BARBANAC. Naime, niko ne zna šta je BARBANAC !

Čudnim sticajem okolnosti, za njega sam čuo gledajući „u živo“ neku TV emisiju.

Tek kasnije sam pročitao knjigu i u njoj ga pronašao. U emisiji je spomenuta knjiga i izraz BARBANAC i zatraženo je od gledalaca da se jave sa „rešenjem,

odnosno, da objasne šta znači dotična reč.

U štampi je takođe ponovljen poziv čitaocima da urade isto. Reda radi otvorio sam Rečnik stranih reči i izraza, LAROUSSE-ov rečnik a takođe THE RANDOM

HOUSE DICTIONARY OF ENGLISH LANGUAGE i još neke enciklopedije i rečnike i nisam našao

reč BARBANAC.

Ubeđen sam da je pisac (Goran Petrović) izmislio tu reč ali je zanimljiva zaintrigiranost tolikog

broja ljudi. Ako je nije izmislio onda je više nego simptomatično što

ogroman broj ljudi ne zna šta znači jedna reč! Onda se, bar kada je u pitanju ova reč, veliki broj ljudi nalazi u istoj situaciji kao i ja.

Od sličnih „izmišljotina“, ako je G.P.ipak izmislio reč,najviše volim onu Borhesovu

„Tako je 1946, zahvaljujući dugotrajnoj čežnji, Pedro Damijani poginuo u porazu kod Masovera, koji se desio između zime i proleća 1904.“

A šta da kažem na vaše reči iz priče GLASOVI NEČIM DONESENI, NEZNANO ČIME : "Ali veliki

vojvoda gleda ka moru svojim praznim očima“, pa nekoliko

stranica kasnije: “Stajaše tako neko izvesno vreme, gledajući u zid...“ u priči NOĆ, MORE ILI UDALJENOST.

U potpunosti shvatam da se na osnovu jedne rečenice, čute u prolazu, usput ili

ovako izdvojene iz nekog teksta, može napisati priča ili čak roman! Pazite sad!

„U jednoj od njih( knjiga) je ceduljica s anonimnom porukom, Dobro jutro mila

moja (ili mili moj). To je podsećanje da knjige nisu puki materijalni objekti već da ih i danas prožimaju osećanja njihovih davno iščezlih vlasnika. “Ovo je pod naslovom

AUTOPSIJA STARIH KNjIGA napisala Milica Mint, povodom izložbe

OPLJAČKANE KNjIGE u Nacionalnoj biblioteci Austrije.

Radi se naravno o knjigama opljačkanim od Jevreja za vreme II svetskog rata.

Borhes takođe u priči VRT SA STAZAMA ŠTO SE RAČVAJU govori : “Ako jezik

filosofa nije dovoljan, mnogooblična Biblioteka proizvešće potrebni nečuveni

jezik, s rečnicima i gramatikama tog jezika.“

I vi i ja smo svesni činjenice da je jezik živa stvar. Borhes dalje navodeći knjige

koje su u njegovom posedu izmišlja imena kao : ŽILAVI GROM, GRČ NA GASNI

POGON, AXAXAXAS MLO. Zatim kaže : “Ja nisam u stanju da sastavim bilo koji

niz slova, na primer DHCMRLCHTDJ, a da ga božanstvena Biblioteka nije već predvidela...Govoriti znači padati u ponavljanje.“

Što bi opet mogla biti dobra potvrda moje teze o sveprisutnosti svega!

Ali istovremeno i povod mojoj zbunjenosti zbog problema koje JA imam sa

nekim rečima/pojmovima.

Žao mi je što zbog obaveza moram da prekinem pisanje a u isto vreme shvatam

da sam vas ugnjavio, pa se izvinjavam.

Prijateljski pozdrav od M.P.

DVADESET DRUGO PISMO

DVADESET DRUGO PISMO

Dragi gospodine Antonio,

Moraću da se vratim na temu budućnosti! Razlog je taj što mi se po glavi

neprestano vrzmala misao da sam negde kod vas pročitao zanimljivo mišljenje o

predviđanju prošlosti. Počeo sam da prelistavam, čitam i u knjizi TUĐE

AUTOBIOGRAFIJE, u priči PREDBUDUĆE VREME: IZOSTAVLJENO PISMO

našao sam ono što sam tražio! Navodim: “Ukratko: ja nisam predvideo događaj

koji će se možda dogoditi, već sam „predvideo“, ako tako mogu da kažem, doga-

đaj koji se zaista dogodio.“...pa zatim: “Sila teže je postojala i pre Njutna i neza-

visno od Njutna. Njutn nije „izmislio“ ništa: jednostavno je uobličio jedan fizički

zakon koji je već postojao, zatočivši ga u matematičku formulu. Moja priča imala je sličnu ulogu.“

Tomas Man u JOSIF I NjEGOVA BRAĆA kao da potvrđuje vaše misli:“Tako to

biva kad dvojaki smisao reči „jednom“ deluje svojom čarobnom snagom, kada je

budućnost prošlost, kada se odavno već sve odigralo i kada samo treba opet da

se odigra u datoj sadašnjici.“

A takođe i:....“što je proroštvima koja se daju na osnovu onoga što istorijski već

postoji, dakle unatrag datiranim proroštvima, veoma lako da izbegnu greške.Naj-

sigurniji dokaz verodostojnosti jednog proroštva jeste elemenat zablude u njemu.

Žan Bodrijar u SIMULAKRUMI I SIMULACIJA piše : „Nama je potrebna vidljiva

prošlost, vidljivi kontinuum, vidljiv mit o poreklu, koji nas uspokojava u pogledu

naših ciljeva (budućnosti M.P.). Jer mi, zapravo, nikad nismo u njih verovali.“

Moja teza koju neretko ponavljam je, da apsolutno SVE egzistira oko nas, i materijalno

ali i duhovno, prošlo, sadašnje i buduće. Upotrebljavam ove reči/termine iako

su neadekvatni i već smo o njima govorili ali se nadam da ćete me pravilno shvatiti. Svaka reč je već izgovorena, izgovara se ili će biti izgovorena, svaki događaj se odigrao, odigrava se ili...

Citiraću Pola Ostera iz njegove knjige OTKRIVANJE SAMOĆE :

„ Svaki čovek je tako čitav svet, dok u svojim genima nosi pamćenje čitavog

čovečanstva. Ili po Lajbnicovim rečima: “Svaka živa tvar je trajno živo ogledalo

vasione. “Citiraću i Vas gospodine Antonio:

„Ponekad se u jednom slogu sadrži čitav univerzum.“

Hrišćanstvo se bazira na Svetom Trojstvu, Otac, Sin i Sveti Duh. Pored Oca i Sina, Sveti Duh je nezaobilazan! I u ostalim religijama, čak paganskim, nalazi

se makar u tragovima nešto nalik Svetom Duhu, nematerijalno ali večito i uvek prisutno.

Usuđujem se da to upotrebim kao potvrdu svog stava o apsolutnoj egzistenciji

prošlog, sadašnjeg i budućeg duhovnog.

Bojan Jovanović u ANTROPOLOŠKOM OGLEDALU, sa podnaslovom NEODLUČNOST I

KOLEBANjE, u Kulturnom dodatku Politike od 3.septembra 2005 godine, piše :

“U jedinstvenoj realnosti određenoj duhovnim uzletom

materije i materijalnim padom duha, njihova različita lica ogledaju se jedno u

drugom i pokazuju povezanost psihičkih procesa sa kosmičkim događajima“,

pa dalje: “Duša je magijski entitet približavanja udaljenog i udaljavanja bliskog“ i

još: “Zato će nam se tek kada pročistimo vrata opažanja, kako ističe Blejk, svet

ukazati onakav kakav jeste u svojoj realnosti.“

Josif /Tomas Man u JOSIF I NjEGOVA BRAĆA, kaže Kedmi dok podižu šator :

„....u svetu je mnogo središta po jedno za svako biće, pa svako leži u svom sopstvenom krugu....naši krugovi nisu daleko jedan od drugog da se ne bi mogli

dodirivati, nego ih je Bog gurnuo jedan u drugoga, pa se ukrštavaju (prožimaju-

prim.M.P.).“

U filmu čijeg se naslova ne sećam, ne sećam se ni glumaca a vrlo maglovito

radnje, glavna ličnost-žena,koja je sebi da bi se sakrila, pobegla od prošlosti,

nadenula ime Wen Kroy (naopako Nju Jork), kaže ili za nju kažu: “Najslavnije

budućnosti zasnivaju se često na zaboravljenim prošlostima.“ Ne komentarišem samo navodim.

Smatram, čak tvrdim da ne postoje slučajnost! Ispričaću vam ono što mi se dogo-

dilo pre dva dana. Žena mi je otišla na more kod naše zajedničke prijateljice. Vikend sam odlučio da provedem kod tašte u N.S. Dobro se slažemo već 30 godina.

Pre nego je krenula na spavanje, ušao sam u njenu sobu gde se nalaze police sa

knjigama i izvukao jednu da bih imao šta da čitam pred spavanje. Vratio sam se

u dnevnu sobu, poželevši joj laku noć. Uključio sam TV prijemnik, završavao se Dnevnik i odjednom fotografija i spiker: “Posle duge i teške bolesti u Beogradu je

u 62-goj godini preminuo D.K. slikar i publicista.“ Prva misao mi je bila: Stariji je od mene tri godine.

Legavši nešto kasnije otvorio sam knjigu UVOD U DRUGI ŽIVOT Mirka Kovača,

koju sam već nekoliko puta ranije čitao i posle dve, tri stranice u NEDELjNOJ PRIČI pod brojem 13 pročitao sam tekst :“I dok sam u klubu,okružen prijateljima

čekao kraj nedeljnog dana pojavio se D.K. u pratnji lepih žena. Obrati se jednom od mojih prijatelja: “Gde si ti na sahrani danas?“

Niko i ništa me ne može me ubediti da je to slučajnost!

Ne umem da objasnim kako funkcionišu te i takve „veze“ ali sam ovaj primer

pokazuje da postoje. U zbirci priča CRNI ANĐEO, vi nudite naslov MOŽE LI

TREPTAJ KRILA JEDNOG LEPTIRA U NjUJORKU DA IZAZOVE TAJFUN U PEKINGU. Naravno da može! Veze među događajima evidentno postoje! Ponavljam: kako nastaju, kakve su, zašto, na to pitanje se ne može precizno

odgovoriti ili se, pa po cenu da budem dosadan, moram vratiti na moju tezu o

istovremenoj i večnoj egzistenciji svega! Mišo u knjizi EKVADOR u belešci "Doba vidovitih", piše : " Bez sumnje postoje dve budućnosti : jedna koja ne donosi ništa : obični nastavak, ona odmah ulazi u Prošlost, na koju se nastavlja ; ali s vremena na vreme dođe ipak ona toliko očekivana , prava budućnost."

I dalje stojeći čvrsto iza svog stava da slučaj ne postoji, svestan sam da postoje i oprečni stavovi i shvatanja, te navodim reči Johannes-a iz DNEVNIKA ZAVODNIKA Serena Kjerkegora : „ Prokleti slučaju! Nikada te nisam kleo kad bi me iznenadio prepadom ali sada te proklinjem, jer si izostao.....Prokleti slučaju, ti

si mi jedini pouzdanik, jedini koji si vrijedan mojeg prijateljstva i mojeg neprijatelj-

stva; vječno ostaješ sebi sličan, vječno si zagonetan......Prokleti slučaju! Očekujem te!“

Johannes/Kjerkegor ustvari potvrđuju moj stav o nepostojanju slučaja :........

„jer si izostao.“ „Izostao je (slučaj) ili ga je prepadom iznenadio“ iz samo jednog

razloga, jer ne postoji! Veze koje se pojavljuju ili se ne pojavljuju među ljudima/

stvarima, nisu slučajne. Ali dosta sam već o tome rekao.

Toliko za sada , toplo vas pozdravljam, M.P.