IVER NE PADA DALEKO OD KLADE

Iako u prvi mah izaziva asocijacije na mračne, tamne šume stoletnih stabala i snažne, mišićave drvoseče u kariranim toplim košuljama, sa sekirama ili motornim testerama u rukama, pouka ove poslovice je sasvim sigurno daleko od toga, na nekoj drugoj strani. Prvo što mi je palo na pamet, je : "Leti perje i iverje..." ali sam shvatio da nas to može povući u razmatranje relacija kao što su na primer "babe i žabe", što bi u osnovi bio jalov posao. Pažnju treba usmeriti na kladu i iver kao i na precizno utvrđenu distancu među njima. Klada je po definiciji nezanimljiv, trom, nepokretan i uslovno rečeno, bezvredan (osim za loženje) objekat. Pošto je imobilan, da bi se od njega dobio iver, odnosno otpadak, potrebno je sekirom (ponavljam, u narodu omiljenom alatkom) jakim udarcima zasecati kladu. U tom procesu okolo pršte komadići klade, rečeno iverje. Kao i većina narodnih poslovica i ova je mutna, nejasna, zamumuljena, čak se ni ne nazire pouka! Zašto je toliko bitno i važno da iver padne blizu (ne daleko od) klade, kada ni od klade ni od ivera skoro da nema nikakve koristi, ne mogu da dokučim.

TRIDESET OSMO PISMO

Pisali smo jedan drugom o snovima, čini mi se da sam povodom toga u jednom od pisama bio grub prema "liku i delu" P. Kuelja ali šta se tu može i dalje sam istog mišljenja. Da li se u svojim snovima "vraćate" u iste predele? Meni se to dešava bez obzira na nove, različite kontekste. Prepoznajem gradove, trgove, parkove, jezera, reke, ostrva, prepoznajem rastinje, sunčan dan... dešava mi se da se san u prvom delu odvija "kao uvek" a onda počinju dešavanja koja ga razlikuju od prvobitnog. Nekad se san nastavi u pravcu koji vodi ka ubistvu, prepoznajem žrtvu i to je uglavnom osoba koju nisam video ni sreo više od trideset, četrdeset godina a nekad se završava "sekvencom" sa lepom nepoznatom devojkom. Postoji jedan san za koji mislim da ga sanjam od kada sam se rodio, čak mi se čini da ga prizivam. Liči na deo nekog filma, kadar je uvek isti : Sa leve strane se nalazi tamna tajanstvena, nejasna masa. Pomišljam da je to stanična zgrada ali se ne vidi nikakvo svetlo. Sve je zimsko-noćno-plavičasto. Sneg je plavičast, nebo je od tamno plavog na ivicama "kadra"do svetlo plavog oko meseca koji je pun i skoro beloplav. Kroz smetove na desnoj strani, prugom koja se od njih ne vidi, približava se voz. Vidim lokomotivu, parnu, sada se takve nalaze u železničkim muzejima, dva velika fara probijaju svojom svetlošću gustu zavesu snega koji pada bez šuma. Dim iz lokomotive je takođe plavičast, vidim i varnice, skoro bele. Upinjući se da dobro osmotrim mesec, ja ustvari bolje vidim lokomotivu i sve oko nje. Ako počnem da se trudim a to često činim u ovom snu, da do tančina sagledam voz i smetove kroz koje se probija, vidim ogromni bledoplavičasti mesec kao na dlanu, sve sa kraterima. Nikada do sada nisam uspeo da razotkrijem tamni veo koji pokriva mračnu masu sa leve strane. Imam utisak, ako bih insistirao na tome, da bih snu nametnuo nekakvo rešenje a to mi se ne dopada. Ponekad nema voza, lokomotive, iako znam da je tu, da mora da bude tu ali ga ne vidim. Prizivam ga u snu, mučim se ne bi li se pojavio ali uzalud. Osim činjenice da se voz nekad ne pojavljije, san je uvek isti, nema radnju, izgleda kao uramljena slika ali živa slika, jer sneg pada, dim se vije, lokomotiva (kada je ima) se kreće... Pišite mi dragi Antonio, vaš M. P.

ANNIVERSERY

Davno je veliki i pamerni VIB konstatovao : " Kod nas godine mogu biti rodne i nerodne, sušne ili plavne...ali su sve istorijske." Sigurno se sećate bar najvažnijih istorijskih godišnjica : "600 godina od boja na Kosovu", "200 godina od I srpskog ustanka"... Svečano su proslavljane i godišnjice rođenja ili smrti (?) naših velikana : Nikole Tesle, Pupina, Vuka Karadžića, evo skoro i Dositeja... te 150 godina od...te 200 godina od onog... 100 godina od osnivanja.... Ja sam ove 2007 godine tiho i dostojanstveno u sopstvenom mentalnom krugu, skromno proslavio i obeležio jednogodišnjicu! 25. Decembra prošle godine preživeo sam infarkt, te mi ova moja godišnjica, ma kako brojčano minorno izgledala u odnosu na gore pomenute, mnogo znači! Dajem i daću mnogo toga od sebe ne bih li dočekao barem tridesetogodišnjicu! Puj, puj, puj!

TRIDESET SEDMO PISMO

Dragi moj Antonio, Sinoć sam vam napisao i poslao pismo sa tekstom A. Bretona konstatujući na kraju da se te i takve stvari dešavaju mnogim ljudima, kad jutros! Pijemo kafu moja žena i ja, ona mi priča o jednoj svojoj učenici koja je za maturski rad odabrala temu...etc...etc...kad zazvoni telefon. Uzima slušalicu i posle nekoliko sekundi me pogleda širom otvorenih očiju. Počinje da govori, odgovara osobi sa druge strane i ja na osnovu njenih rečenica shvatam da se radi o majci učenice o kojoj mi je pričala pre telefonskog poziva. Pominje se maturski rad, odnosno tema, koja zbog zahteva profesorke kod koje bi se rad "branio", mora biti promenjena... Kada je spustila slušalicu, podbočila se i rekla mi : "Jesi li ti čuo i video ovo?!" Sve što se događa, događa se u JEDNOM CELOM ma koliko ono bilo beskrajno veliko. Svaka tačka/događaj iz tog CELOG, jednaka je svojim bazičnim atributima i parametrima samom CELOM, te tako ono što se vama dogodilo, može biti da se dogodilo ili događa meni ili nekom drugom na bilo kojem kraju sveta i u bilo koje vreme a vi/ja/on/oni mislite/mislimo da se dogodilo samo vama, čak s punim pravom, jer je postalo deo vas, čini vam se od kada znate za sebe. Da li je moguće da u ovom trenutku ja i neka ili čak neke osobe, mislimo istu misao? Tvrdim da je to sasvim verovatno! Skloni smo da tako šta proglašavamo koincidencijama. Koincidencije evidentno postoje, evo jednog primera : Na vest da je umro Volt Dizni nacrtao sam za jedan časopis (reagovao sam istog časa) Miki Mausa kome iz oka klizi suza. Sutradan sam otišao do urednika i pokazao mu svoj predlog za naslovnu stranu. Oduševio se i taman kada je hteo da ga da u štampu, kurir je doneo gomilu naših i stranih novina i časopisa i stavio na urednikov sto. Na samom vrhu se našao Paris Match čija je naslovna strana izgledala isto kao ono što sam ja nacrtao! To je koincidencija, izazvana globalnom vešću/događajem i "naterivanjem" ljudi da u datom trenutku o istoj stvari, isto ili slično misle. Ali ovo o čemu govorimo nisu koincidencije, to je sveprisutnost svega u svakom trenutku! Sarkastično ali u osnovi tačno, Volter kroz usta "Velikog nemačkog filosofa Panglosa" veli : "Svi događaji su povezani jedan s drugim u ovom najboljem mogućem svetu." Dobri moj Antonio, baš imate strpljenja sa mnom. Ostajte mi zdravo i dobro, vaš M. P.

KO VISOKO LETI NISKO PADA

Let, letenje, u snu ili na javi, odvajkada je intrigiralo puk. Setimo se na primer : "Polećela dva vrana gavrana..." Letenje je često vezivano za tragične događaje. U takav događaj sa tragičnim ishodom a da nisu u pitanju gavranovi, utve zlatokrile, soko tice... može se uvrstiti pad Edvarda Rusjana podno Kalemegdana. Ali, bilo je i izuzetaka. Kad god bi poletela i doletela vila Ravijojla, situacije i prilike u kojima se nalazio Marko Kraljević, menjale su se i rešavale na najbolji mogući način. Umni pisac i Nobelovac Ivo Andrić, rečenicom : " Dubinom svog skorašnjeg pada, merio je visinu svoje nekadašnje moći", pokušao je da na svoj osobeni način da tumačenje gore navedene poslovice. Uz svo dužno poštovanje prema velikanu pisane reči, Andrić je propustio da naglasi i podvuče zluradost, pakosno zadovoljstvo i pojedinačno ali i narodno veselje i uživanje u nečijem padu. U omiljene narodne igre spada i gađanje ptica iz puške, praćke, običnim kamenom i fascinantno uživanje u padu i mukama pogođene pernate živuljke. O radosti prilikom "pada" državnika, političara, uspešnih ili samo pametnih i obrazovanih ljudi, mogli bi se napisati tomovi.

TRIDESET ŠESTO PISMO

Dragi Antonio, Molim vas da ovo pismo shvatite i prihvatite "digresivno", jer ono to u suštini i jeste. Zašto se moramo držati okoštalih pravila i propisa o pisanju pisama? Uostalom, iz mojih dosadašnjih a bogami i vaših pisama, očigledno je da smo obojica skloni digresijama. U E-mail-u koji mi je skoro stigao, izneta su dva (za sada) stava o digresijama. Prvi stav (čovek, osoba) smatra da je digresija pogrešna jer se gubi osnovna nit misli a drugi stav (čovek, osoba) je za digresiju, koja za njega predstavlja divan i osoben lavirint. Dakle ovo pismo je digresija. Na započete teme i razgovore ćemo se vratiti u sledećem ili nekom od sledećih pisama. Čak nam digresije mogu biti tema, bilo bi zanimljivo saznati šta o njima mislite vi a šta ja. Idemo u digresiju : Nije to bila slučajno čuta i upamćena rečenica, odlomak razgovora ili rečenica iz nekog filma, knjige, ne, to je bio prizor kojem sam sticajem okolnosti prisustvovao. Posle dugo vremena sprečen obavezama, otišao sam do Save i prošetao skoro pustim kejom. Već je počeo da pada mrak, sunce do pola već utonulo u Zapad, purpurno crveno je bojilo reku, ogromne topole i splavove/restorane, dajući im fantastične i neprepoznatljive oblike. Izdaleka sam spazio čoveka sa dva psa kako mi idu u susret. Kada su se približili zapazio sam da je jedan temperamentniji, žućkaste boje i kratkonog a drugi potpuno crn sa crvenom trakom oko vrata, miran, čak stidljiv. U to je Žućko veselo lajući odnekud izvukao staru patiku i ponosno je noseći u zubima počeo da obigrava oko gazde. Nasmešio sam se kada su prošli pored mene, ali! Ta stara patika pokrenula je u meni mehanizam čijeg je rada ovo rezultat : Trebalo je da prođe skoro četrdeset godina da počnem sebi da kupujem udobnu obuću! Godinama sam kupovao sebi cipele, čizme, patike, sandale, uvek za makar jedan broj manje! Prsti su mi se u njima kvrčili, nokti počinjali da urastaju u meso, trpeo sam bolove ali sam i dalje nastavljao da kupujem neodgovarajuću obuću. Ne umem to da objasnim, nemam u odnosu na telo velika stopala, nisam "kicoš", otkuda onda taj mazohizam i toliko dugo, zaista ne znam?! Takođe ne znam kada je i zbog čega došlo do prekida, do "prosvetljenja" ali od kako sam počeo da kupujem obuću koja odgovara mojim stopalima, kao da sam otkrio novi svet! U trideset prvom pismu sam vam citirao A. Bretona (predgovor knjizi OGLEDALO ČUDESNOG Pjera Mabija) a sada to ponovo činim ali je citat iz "Nađe." Podudarnosti -prolog- "... U pitanju su pojave koje se, mada pripadaju redu čiste konstatacije, svaki put pojavljuju kao neki signal, pojave zbog kojih u potpunoj samoći otkrivam oko sebe neverovatne podudarnosti koje me uveravaju da sam u zabludi kad god pomislim da sam na kormilu broda. Trebalo bi hijerarhijski poređati te pojave, od najprostije do najsloženije, od posebnog, neobjašnjivog uzbuđenja izazvanog pogledom na neke veoma retke predmete ili dolaskom na ovo ili ono mesto, koje prati sasvim jasno osećanje da od toga zavisi za nas važno, suštinsko, do potpunog gubitka unutrašnjeg mira do koga dovode neka ulančavanja, neki sticaji okolnosti koji daleko prevazilaze naše razumevanje i dopuštaju nam da se vratimo razumnoj delatnosti, samo ako, u većini slučajeva, prizovemo u pomoć nagon za održanjem." Andre Breton, "Nađa" Šta kažete? Ovo je itekako u vezi sa mojim stavom o povezanosti SVEGA SA SVIM, SVAKOGA SA SVAKIM, SNOVIMA MOJE MAJKE....reč je o sveukupnosti i očiglednoj vezi pojava kao suštine KOSMOSA! Kažem, pišem suština misleći na sve ono o čemu sam vam već pisao, TREPTAJ KRILA JEDNOG LEPTIRA, zaista može izazvati.... I sigurno je da se takve ili slične stvari događaju često i mnogim ljudima. Vaš M. P.

NE MOŽE ŠUT S ROGATIM

Rogatost je, da počnem s kraja poslovice, neverovatno mnogo zastupljena u našim narodnim izrekama, poslovicama a bogami i u svakodnevnom govoru. U obraćanju protivniku (političkom, komšiji, onome koji vas gura ili gazi u autobusu...), uz izraz marva, neizostavno se koristi ROGATA! ROGONJA je takođe veoma često u upotrebi, precizno objašnjavajući status određene osobe, uvek muškog pola. Šut znači suprotno od rogatog, bez rogova, slabiji, gubitnik. U skoro svim crtanim filmovima američke produkcije a najviše u Dušku Dugoušku i Peri Detliću, u situacijama kada glavni junak ne može da pobedi, čuje se rečenica : "Ako ne možeš da ih pobediš, pridruži im se." Isto ili slično značenje ima i ova poslovica. Poreklo joj je daleko i nazire se u počecima formiranja srpske nacije. Povremeni ustanci ili bune, bili su više stvar interesa samoniklih voždova, trgovaca, svinjara i izuzetak su koji potvrđuje pravilo, odnosno poslovicu. Amerikanci svrsishodno, s dugoročnim ciljem, edukuju svoje i svetsko pučanstvo ali i u nas ima pojedinaca, "intelektualaca", boraca za ljudska (pre i iznad svega svoja!) prava, dobro, izuzetno dobro plaćenih (od koga, pa od Amera naravno) mlatimuda i mrsimuda, koji kao V.D. u jednom "Peščaniku", žvalave : NE MOŽE ŠUT S ROGATIM! Šta meni/vama preostaje? Da se pomirimo sa ŠUTOŠĆU, da čekamo da nam izrastu rogovi ili da se suprotstavljamo (pa šta košta da košta!) rogatima, pre svega domaćim.

TRIDESET PETO PISMO

Čen Huo Čeng je svoj i samo svoj, postigao je sklad sa Kosmosom i po cenu smrti ne želi da ga se odrekne. Verovatno sam pogrešio napisavši da kod "nas" takvih osoba nije mnogo jer dovoljno je podsetiti se insistiranja starogrčkih filosofa na spoznavanju samoga sebe. To se proteglo na celu zapadnu Filosofiju u raznoraznim varijantama i tumačenjima. Nikako ne treba zaboraviti ni Gnostička Jevanđelja. Daleki koreni se nalaze u istočnim učenjima ali je "Sad znam koliko ne znam", "Spoznaj samoga sebe", COGITO ERGO SUM, odavno postalo baština evropske filosofske misli. Odlično ste protumačili "posipanje pepelom" iako sam ga skoro bukvalno preveo na na vaš jezik. U pravu ste kada je strah u pitanju. Navodite primer Apostola Petra koji se Hrista tri puta odrekao. Svako živo biće pa i čovek, u cilju opstanka, preživljavanja, radi i govori sve što ga može spasti i održati u životu. Nisam "operisan" od straha, znam i dobro se sećam trenutaka, sati ili dana kada ustrašen nisam reagovao kako je trebalo ili sam reagovao ćutanjem ne bih li, kako mi je tada izgledalo, opstao, preživeo. Shvativši vremenom da svojim malim strahovima doprinosim jednom velikom strahu, instrumentu vlasti, presekao sam stvar! Od naknadno "dosetljivog" Sv. Avgustina i njegove krivice transponovane na svakog čoveka, ženu i muškarca od prvobitnog greha, pa do naših dana, strah je postao legalan i legitiman instrument vladavine i vladanja. Mlad ili star, u velikom strahu, opasnosti po život, "bezizlaznim" situacijama, čovek ponekad reaguje iznenađujuće pribrano, staloženo i svrsishodno. Koji su to mehanizmi i zašto se ne uključuju kod svih ljudi koji su u opasnosti, naravno ne umem niti mogu da objasnim. Takođe je zanimljiv podatak kada je u pitanju jedna određena osoba, da se pribrana i prava reakcija ne pojavljuje redovno kada je ta osoba u opasnosti, već ili nikad, jednom ili dva, tri puta ali uvek iznenada i neočekivano. Na osnovu sopstvenog iskustva postaviću tezu a vi ocenite da li je održiva. Više puta sam u životu osetio strah, ogroman strah i kao posledicu/prateću pojavu, paniku koja koči i onemogućava duh i telo da delaju! Taj strah, ti strahovi su "pripremali teren", "utirali put",njihov dolazak je bio postepen i mučan, rasli su iz časa u čas! Logično bi bilo (već sam citirao vaše mišljenje o logici) da mi to odgovara jer imam vremena i mogućnosti da se pripremim za odbranu. Ali ne! Rastući postepeno i ujednačeno, strah i panika su u potpunosti preuzimali vladanje mojim duhom i telom. Nekoliko puta (mnogo manje od prethodnog) mi se desilo da me opasnost, nesreća..."strefi" kao "grom iz vedrog neba". U tih nekoliko drastičnih situacija, reagovao sam najsabranije što se može zamisliti. Mozak mi je radio "sto na sat", precizno sam pronalazio najbolje ršenje u datim okolnostima. Navešću vam jedan primer, ispričaću vam šta mi se dogodilo pre skoro četrdeset godina i moje tadašnje reakcije i ponašanje. Priča ima dva nivoa, razdvojena i istovremeno u "čvor vezana" jedan za drugi. Prvi nivo : 1964 godine moja majka je sanjala neobičan ali ne i uznemirujući san. San je bio veoma zanimljiv, povezivao je moju majku u bliske odnose sa dve osobe do kojih na javi nikako ne bi mogla da dopre. Tog dana, nakoliko sati kasnije, stradao sam sa dva druga u saobraćajnoj nesreći. Neke od posledica osećamo sva trojica i danas, malo je falilo da "izgubimo glave." Prvi nivo (drugi put) : 1966 godine Avgust sam sa roditeljima i bratom provodio na letovanju u Dubrovniku. Za mesec dana trebalo je da napunim 20 godina, osećao sam se zrelim i sposobnim, bio sam samouveren kao većina mojih vršnjaka u bilo koje vreme i u bilo kojem delu sveta. Stopiranje nam je bilo glavna zabava, "stopom" smo obilazili Cavtat, Herceg Novi, gde sve nismo stizali. Ulazili smo u svakakve krntije, nismo obraćali pažnju na ljude koji su nas vozili, bili smo mladi, ludi i bezbrižni. Jednog od retkih dana kada smo zajedno ručali, majka mi je ispričala da je opet sanjala "onaj" san. Povezala ga je sa nesrećom koja mi se dogodila posle prvog sanjanja i zamolila me da joj obećam da se tog dana neću micati s plaže. Nisam sujeverna, rekla ali nemoj da izazivamo zlo. Obećao sam joj i što je interesantno, zaista sam sa društvom otišao na plažu, rešio sam bio da održim obećanje. Kupali smo se , sunčali, razgovarali kad se pojavio naš drug G.K. u velikoj barci. Pozvao nas je da se provozamo i svi smo se ukrcali. Ni na pamet mi nije padalo da kršim dato obećanje, bio sam na plaži, vozio se u čamcu, šta je moglo da mi se desi ? Bilo nam je lepo, devojke su raširile velike frotirske peškire na provi i polegale po njima. U jednom času brat moje devojke je zatražio i preuzeo ručicu "pente" uzvikujući : "Sada ću da vas provezem pored "najlon" plaže!" Počeli smo da se smejem i da komentarišemo golaće, tada je to bi izraz za ono što danas nazivamo nudistima. Da bismo "bolje videli", okrenuo je barku ka obali. Nije prošlo više od trideset sekundi kada je naša barka udarila u stenu koja se nalazila desetak centimetara ispod vode. Popadali smo u more smejući se i zadirkujući nespretnog krmanoša. Imao sam utisak da su mi kupaće gaće spale do kolena, pa sam pokušao da ih podignem. Onda sam video da je voda oko mene crvena od krvi! Podigao sam levu nogu i video da mi je butina duboko i široko rascepana, da iz nje lipti krv! Kasnije sam u bolnici lako rekonstruisao događaj. Padajući iz čamca u vodu, držak za veslo mi se zario i rasparao butinu. Drugi nivo : Devojke su počele da vrište, drugovi su mahali ka obali i dozivali pomoć. Tada je počelo da se dešava ONO! U deliću sekunde sam shvatio da samo ja mogu sebi da pomognem. Osvrnuo sam se i spazio jedan od velikih peškira. Doplivao sam do njega, uvrteo ga, obmotao oko korena butine i čvrsto zategao.Zaplivao sam ka obali što sam brže mogao. Kada sam počeo da izlazim iz plićaka, žene sa plaže su počele da beže vrišteći. Da ne dužim, na plaži se našao jedan doktor koji mi je u ogromnu ranu nagurao hrpe gaze i čvrsto mi zavojima obmotao butinu. Ubacili su mene i moju devojku u neki kamion i šofer nas je vratolomno vozeći dovezao u Dubrovačku bolnicu. U samoj bolnici je bilo peripetija oko zdravstvene knjižice(!?), devojka je morala da se vrati i pronađe moje roditelje a ja sam sedeo krvareći više od dva sata u bolničkom hodniku. Posle nekoliko dana , prebačen sa u Beograd na plastičnu hirurgiju itd., itd. ONO je najvažnije u svemu! U trenutku kada su svi oko mene bili upaničeni, kada nisu znali šta da rade, moj mozak je funkcionisao baš kako treba, najbolje! Prvi nivo (treći put) : Kurioziteta radi pominjem da je moja majka onaj san sanjala još samo jedanput i da mi se i tada dogodilo da nastradam ali i pored toga što sam nastradao iznenada, nije se pojavilo ONO, nisam reagovao na vreme, ustvari, uopšte nisam reagovao, bio sam blokiran i prepušten događanju. Tezu sam postavio, možda je malo nejasna i nedorečena, ipak se nadam da će vam biti zanimljiva a ako ne, izvinite što vam trošim vreme. Vaš M. P.

VRANA VRANI OČI NE VADI

U prvi mah, posebno neupućeni, mogli bi pomisliti da se u ovoj poslovici radi o zoološkom, bolje reći ornitološkom pogledu na svet ili što je još manje tačno, da je reč o ptičjoj Oftalmologiji! Pogrešno naravno. Narod je idući bezbednom Ezopovom stazom, izimajući za aktere ptice u ovom slučaju vrane, u narodu inače prokažene kao zloslutnice, jezgrovito, kratko i jasno, opisao normalno, svakodnevno stanje u međuljudskim odnosima. Na primer : biznismeni (tajkuni) i vlast, policija i kriminalci, političari i sudstvo itd., itd.

TRIDESET ČETVRTO PISMO

Dragi Antonio, Poštovanje koje osećate prema meni, kažete uvećalo se ako je to moguće, nakon poslednjeg pisma. Hvala vam, to me zaista raduje. Nisam se trudio da ulepšavam stvari niti da ih prikazujem povoljno po mene. Napisao sam vam tačno kako je bilo, opisao sebe i svoja osećanja ONDA koliko god sam mogao objektivnije, sebe sadašnjeg i svoje stavove DANAS i odnos između njih. Nisam od onih koji se "posipaju pepelom", moj život i sve što se u njemu dešavalo, je moj život! Nikakvim "šminkanjem" i prekrajanjem, skrivanjem i zataškavanjem činjenica iz mog života, ja ne bih bio ni bolji ni gori od onoga što sam i šta sam. Svakog dana samo svedoci prekrajanja i retuširanja individualnih i opšte Istorije. Države, društva, pojedinci brišu čitava poglavlja, odigrane događaje, sve što bi na bilo koji način moglo da pokvari sliku koju danas stvaraju o sebi. Ne, nisam od tih! naravno da bih i ja voleo da mnoge stvari nisam uradio, mnoge rečenice nisam izgovorio, mnoge stavove nisam podržao ili verovao u njih ali su one utkane u moj život i ja ne želim i ne mogu pobeći od toga. Setite se fotografija kineskih moćnika iz doba Mao Ce Tunga. Kako je koji silazio sa političke scene, fotografije su retuširane, lica su nestajala, Politbiro se smanivao tako da je na kraju pored Mao Ce Tunga ostalo tri ili četiri osobe. Posle njegove smrti nastavilo se sa uklanjanjem fotografija "četvoročlane bande" i tako unedogled. To se ili bar slične stvari događalo i sada događa u mojoj zemlji. Bivši komunisti postaju krajnji desničari, neki dopiru čak do fašističkih ideja a narod se ponaša kao da je "jutros" rođen, hronično pati od amnezije! Mora se ostati svoj po svaku cenu! Evo odličnog primera, MONGOLSKA ŽRTVENICA Viktora Segalena iz skupine "Stela prema Zapadu" : Ovde smo ga živog uhvatili, Kako se dobro borio, Ponudismo mu uslugu : Više je voleo da služi svog kneza u smrti. Odsekli smo mu kolena : Mahao je rukama da bi dokazao svoju revnost. Odsekli smo mu ruke : urlao je od odanosti Njemu. Rasekli smo mu usta Od jednog uha do drugog : Načinio je znak očima, Da i dalje ostaje veran. Ne vadimo mu oči kao kukavici, već odsecajući njegovu glavu s poštovanjem, levajmo piće hrabrih i ovu žrtvenicu : Kad se ponovo rodiš, Čen Huo Čang, Učini nam čast i rodi se među nama. Eto "mog Starca" opet! Nestrpljivo očekujem vaše pismo, M. P.

PREKO PREČE NAOKOLO BLIŽE

Vrlo eksplicitno ova poslovica kazuje da uvek i u svakom trenutku treba naokolo, izokola, sa ove ili one strane, ispod žita....zaobići, švindlovati, prenebregnuti, ignorisati, zažmuriti na oba oka, dakle, na bilo koji način, podplaćivanjem, mitom, laganjem, nepoštovanjem zakona i propisa, optuživanjem nevinih, otimanjem zalogaja iz usta, odricanjem od porodice i prijatelja, krivokletstvom, izdajom....ostvariti svoj cilj! Poslovica je vrlo omiljena u našem narodu i koristi se kao teorijska podloga za praktično delanje.

TRIDESET TREĆE PISMO

Vaša želja me je zatekla! Kada sam razmislio i ponovo pročitao vaše pismo, shvatio sam da od mene tražite da vam napišem još nešto iz mojih srednjoškolskih dana. Kažete da je to vreme formiranja ali i začinjanja životnih stavova koji će u većoj ili manjoj meri određivati budući život svakog od nas. Takođe, da bez obzira na mnoge sličnosti koje su neminovne u toku školovanja, postoje i lokalne ili bar individualne razlike koje mogu biti zanimljive i karakteristične za samo jedno vreme i jedan prostor. Prisećajući se tog doba. setio sam se događaja vezanog upravo za mene.

Naš profesor književnosti koji je istovremeno bio i sekretar partijske organizacije gimnazije u T. koju sam pohađao 1964 godine, saopštio nam je da će nas sutra posetiti Republički školski inspektor. Dakle, vreme dešavanja je doba socijalizma, moja zemlja se zvala Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija, na vlasti je bila Komunistička partija, odnosno, tada već Savez Komunista Jugoslavije. Zašto je to važan podatak, shvatićete iz nastavka. Profesor nas je strogo podsetio na pravila i odredio ko će odgovarati pred inspektorom. Po nastavnom planu i programu tada smo obrađivali Romantizam u našoj književnosti. Elem, inspektor je došao, bio je to jedan stariji gospodin, delovao je uglađeno, tiho i nenametljivo je seo na prazno mesto u poslednjoj klupi, prekrstio nogu preko noge, pažljivo vodeći računa o izuzetno pažljivo ispeglanom bridu svojih pantalona. Inspektor je pripadao tz predratnom kadru. Kasnije sam saznao da je pre rata (Drugog svetskog) diplomirao svetsku književnost i čistu Filosofiju. Profesor je ukratko objasnio dokle smo stigli po planu i programu, istakao značaj Romantizma za buđenje nacionalne svesti kod naših naroda i onda prozvao mene da odrecitujem jednu, "po svom izboru", pesmu Milana Rakića. Podrazumevalo se da neću odstupiti od dogovorenog i zacrtanog klišea, naime u saglasju sa socijalizmom recitovane su samo određene pesme, ne samo od Rakića. Pesme su birane po "ključu" rodoljublja, socijalne tematike i slično. Od Rakića su to bile pesme SIMONIDA, JEFIMIJA, NA GAZIMESTANU i DOLAP. Kada sam ustao i izgovorio naziv pesme koju ću recitovati, lice mojeg profesora je dobilo purpurnu boju, mišići vilice su počeli da se grčevito stiskaju...Inspektor se iz prividnog mira i relativne nezainteresovanosti, pokrenuo i pogledao me sa zanimanjem. Naslov pesme je bio NAPUŠTENA CRKVA. Pokušaću da vam je prevedem što najbolje znam i umem :

NAPUŠTENA CRKVA

Leži stara slika raspetoga Hrista. Mlaz mu krvi curi niz slomljena rebra ; Oči mrtve, usne blede, Samrt ista ; Nad glavom oreol od kovanog srebra.

Dar negdašnjeg plemstva i pobožnog sebra, Đerdan od dukata o vratu mu blista ; Po okviru utisnuta srma čista, A okvir je rez'o umetnik iz Debra.

Takav leži Hristos sred pustoga hrama. I dok naokolo, svuda pada tama, I jato se noćnih ptica na plen sprema,

Sam u pustoj crkvi, gde kruže vampiri, Očajan i strašan Hristos ruke širi, Večno čekajući pastvu koje nema...

Kada sam završio recitovanje, nastao je muk! Profesor je unezvereno izbegavao da pogleda bilo mene, bilo inspektora. Tada se začuo inspektorov staložen glas : "Odlično mladiću. Da li biste nam obrazložili zašto ste odabrali baš ovu pesmu?" Kratko ali prilično suvislo sam ispričao da me je privukla fascinantno dočarana atmosfera, progovorio sam i o "kratkom pamćenju" narodnom, o nebrizi za sopstvenu istoriju.... Inspektor me još jednom pohvalio i vratio se u prethodni položaj. Ostatak časa je protekao kao u bunilu, svi su pa i ja imali utisak da sam napravio prestup. Kako bilo, do kraja školovanja pa i na samom matirskom sipitu, iz književnosti nisam mogao da dobijem bolju ocenu od četvorke! Nije to bio neki moj "gaf", sakupljanje poena kod drugarica i drugova iz odelenja, ne, to je zaista bio moj najiskreniji izbor, i danas volim tu pesmu. Vaspitavan sam u "socijalističkom duhu", moje okruženje je bilo "socijalističko", dakle, nije to bio nikakav moj početni "disidentski" korak, naprosto sam počeo da mislim svojom glavom.

Geslo moje žene je : "Živele razlike." Usvojio sam ga davno jer jasno odražava i moje životne stavove. Kada danas gledam kroz taj "filter", shvatam da je to ipak bio moj (makar i podsvesni) protest protiv krutih pravila, nametnutih shema i šablona ponašanja. Kasnije sam kod Voltera našao i u potpunosti se složio snjim, ono njegovo : "Gospodine ne slažem se s vašim mišljenjem ali ću dati život da biste imali mogućnost da ga iznesete, kažete."

Svrstavanje iza "jednoumlja", religijskog, ideološkog i kakvog god, neminovno dovodi do katastrofe u društvu, o prolivenoj krvi i žrtvama kao već ustaljenoj posledici da i ne govorim. Najdrastičniji primeri jednoumlja Fašizam, Nacizam, Komunizam su pali i za sobom ostavili pustoš!

Niče/Zaratustra kaže : "Ono strašno nije visina već pad."

U nadi da sam vas dobro razumeo, vaš M. P.

KO RANO RANI DVE SREĆE GRABI

Ova poslovica nam saopštava inače notornu činjenicu da je grabež i grabljenje jedna od bazičnih odlika našeg naroda. Poriv za grabljenjem je duboko usađen u tkivo našeg naciona i odvajkada predstavlja egzistencijalni pokretač. Grabiti, grabiti i samo grabiti, izrekao bi V. I. Lenjin da je kojim slučajem rođen u Srbiji. Iako se grabi sve i svašta, svuda i u svako vreme, poslovica insistira na buđenju u cik zore e da bi se povećale šanse pojedinca u grabljenju. Evidentna je kolizija, jer poslovica ne vodi računa o činjenici da kada je grabež u pitanju, naš narod nikada ne spava, pa je izlišno da rano rani!

ĆUTANJE JE ZLATO

Zlato, plemeniti metal ili personifikacija bogatstva, izuzetno je zastupljeno u narodnim poslovicama ali i u drugim segmentima društvenog života, sve do književnosti. Izazovu nisu uspeli da se odupru ni Jovan Dučić : BLAGO (čitaj zlato) CARA RADOVANA, ni Vasko Popa : OD ZLATA JABUKA. Devedesetih godina prošlog veka pa sve do dana današnjeg, zlato, najčešće u obliku ogromnih krstova uz dodatak dragog kamenja, viđali smo i viđamo udenuto između silikonskih polulopti estradnih umetnica i kratkovratih, širokoplećastih i izbrijanoglavih predstavnika dela našeg naroda koji oko vrata nose debele zlatne lančine čija težina ponekad prelazi 3 kilograma. O obaveznom naoružanju poslovica ne govori ništa, te ga neću ni ja spominjati. O zlatu Kralja Aleksandra u švajcarskim bankama, ispredale su se legende. Ako prošetate Beogradom uz povećanu pažnju, sa iznenađenjem ćete shvatiti da broj zlatarskih radnji (uz apoteke i pekare) daleko nadmašuje broj kafana koje su ne tako davno bile zaštitni znak Beograda! A to je već za Riplija! Kada je reč o ćutanju, onda stvar stoji ovako : U nas je ćutanje rezervisano samo za mrtve. Počev od prve dernjave pri izlasku iz majčine utrobe, naš narod neprekidno priča, "melje." Okruženi smo kakofonijom! Glasovi, ženski, muški, dečji, stvorili su zvučnu, govornu kupolu nad zemljom Srbijom. Znajući za gore navedenu činjenicu, dovođenje zlata u vezu sa ćutanjem, osim što je nejasno, u najmanju ruku je i neumesno.

IZLOŽBA MALE GRAFIKE 2007

IZLOŽBA MALE GRAFIKE 2007

Izložba MALE GRAFIKE u Galeriji Grafički kolektiv u Beogradu (ovo za neobaveštene, jer ima i takvih u ovom gradu i ovoj zemlji), je ŠLAG (ručno, na starinski način umućen) na prilično jadnoj torti izlagačke delatnosti u protekloj 2007 godini, računajući skoro sve galerije. Torta me više ne zanima, pišem o ŠLAGU!

Ovogodišnja izložba MALE GRAFIKE je odlična izložba, bez komparacije i van konkurencije u beogradskom likovnom bućkurišu. Tradicija koja traje bezmalo 60 godina, ne samo da nije izneverena, već je učešćem velikog broja mladih umetnica i umetnika uz postojano i značajno sudelovanje starijih, postala još delikatnija, stabilnija, čvršća, dozvoljavajući da joj se nazre daleka i sjajna budućnost.

Za mene je MALA GRAFIKA odavno postala redak trenutak istinske radosti, zadovoljstva, ispunjenosti, nestrpljivog iščekivanja...Šta pričam?! Nisam u tome usamljen. Poznajem i znam mnoge koleginice i kolege koji kao i ja, štampajući grafike velikog formata, slikajući, vajajući...tokom godine, sa velikom radošću očekuju i dočekaju poziv za MALU GRAFIKU. Izazov je biti "ograničen" propisanim formatom, uz mogućnost da pored sopstvenih mentalnih i umetničkih procesa i istraživanja, radiš, stvaraš grafiku u tehnici koja ti trenutno ili životno "leži."

Izložba MALA GRAFIKA 2007 je praznik umetnosti! Na jednom mestu, na kultnom mestu, izloženo je 160 grafika od 80 autora. Ali kako izloženo! Vrhunski, sofisticirano, pregledno...vanredno! Ni jedna grafika ne ugrožava drugu, majstorskim umom i rukom raspoređene, čine celinu od koje zastaje dah! Ako ovo što pišem zvuči kao panegirik, pristajem, ova izložba to zaslužuje. Vrlo je bitno napomenuti da je, bez obzira na obilje raznovrsnih grafičkih tehnika i disciplina, eksperimentisanja i vidljivog istraživanja , kvalitet svih radova na veoma visokom umetničkom nivou. Nema, ne postoji rad na izložbi koji bih izbacio, sklonio.

Žiri za dodelu nagrade u sastavu Natalija Cerović, Istoričarka umetnosti – predsednica, Dragan Momirov grafičar i Siniša Žikić grafičar, Mali pečat je s pravom dodelio Bardu ovdašnje, Balkanske i Evropske grafike, Profesoru Bogdanu Kršiću.

Na kraju ali ne manje važno, mora se odati priznanje članicama i članovima Umetničkog saveta i Upravnog odbora Grafičkog kolektiva, Branislavu Fotiću, Draganu Kićoviću, Ranki Lučić Janković, Ljiljani Stojanović, Aleksandru Mladenoviću Leki, Siniši Žikiću i Ljiljani Ćinkul, koji su izvršili izbor radova. Hvala im na dobro obavljenom „poslu.“

Beograd, 17.Decembar 2007

TRIDESET DRUGO PISMO

Poštovani prijatelju Antonio, Primer iz Salazarove Portugalije koji mi navodite, vrlo je blizak "mom" Starcu. Razume se da se u tome slažemo, da ih nema mnogo i da se ustaljenom logikom ponašanja i relacijama među ljudima ne mogu jednostavno objasniti. Drago mi je da prihvatate moje mišljenje o "sudaru", o suočavanju pojedinca sa snagom večnosti i neuništivosti, sa skladom koji je u posedu Kosmosa samog. Zato je, kažete prijatelju Antonio, malo onih u ljudskoj rasi koji su uspevali da postignu sklad sa sobom, sklad sa Kosmosom. Retki, zaista retki su uspevali u tome iako su se brojni, pojedinačno ili kao članovi/pripadnici/adepti raznoraznih grupacija, sekti...trudili, neki i celog svog života, da to postignu. To se pre svega odnosi na Evropu i Ameriku. Mislim da je osnovna greška pokušaj imitiranja, pokušaj usvajanja nečega što je milenijumima usađivano (bez prisile) u kodove/gene himalajskih naroda. Da pomenem samo odnos prema smrti. Još kao mladić sam gledao fotografije na kojima je bilo prikazano čerečenje mrtvaca i ostavljanje delova njihovih tela na liticama da bi ih planinske ptice i životinje pojele. To je (nama strano i tuđe ) poštovanje neprekidnog, večnog ciklusa u Prirodi i Kosmosu. Ali to otvara ogromnu, bezgraničnu temu koju je možda bolje ne načinjati. P.S. Moram da vam se pohvalim! Pre neki dan sam na pijaci kupio stabljiku Ruzmarina sa bogatim i razgranatim korenom i posadio je u veliku saksiju. Ove godine neću napraviti grešku iz prethodne, neću je unositi u stan, staviću je u hodnik ispred vrata. Tu je temperatura niža i iskreno se nadam da će preživeti ovu i mnoge, mnoge druge Zime. Srdačan pozdrav, M. P.

TRIDESETO PISMO

Nije bilo reakcija, pitanja...ali sam ja shvatio da sam propustio da objavim TRIDESETO PISMO! Nije mi ni žao ni krivo, moja je potreba da pišem a da li to iko čita....to već nije u mojoj moći. Dragi Antonio, Zadivili ste me! Iako je to bio moj prevod prevoda/prepeva, vi ste dragi moj lako kao da se igrate, naveli imena mogućih pesnika : JEAN MOLINET, PIERRE DE RONSARD, JODELLE, MATHURIN REGNIER, JEAN DE LA FONTAINE, CLAUDELE, PETIT, VOLTAIRE, THEIOPHILE GAUTIER, CHARLS BAUDELAIRE, PAUL VERLAINE, STEPHAN MALLARME... Poštovani Antonio, ne smemo zaboraviti jedan nezaobilazan deo, neobično važan segment (kako to ružno zvuči ali žurim da mi ne bi "pobegla misao", pa mi ne zamerite) kada govorimo o NJOJ i, čak mislimo na NJU. Miris!!! Vrsta hrane, tečnosti koje piju, da li ili ne puše,...sve do podneblja iz kojeg su, čine da NJEN miris postaje neraskidivo vezan za NJENU suptilnu građu, oblik, boju, skrivenost ili nežnu otvorenost, NJENU večnu tajanstvenost! Lučenje sokova, jutro, podne, veče, menstruacija, zaljubljenost, strast, mržnja, trudnoća, strah ili stres, uzroci su za delikatnu, ponekad jedva primetnu promenu mirisa. ovo izgleda kao početak Traktata o NJOJ!? Kod nas je davno pričan vic o čoveku koji je neprestano mislio na NJU, pa pošto je to počelo da opterećuje i njegove najbliže, predložili su mu da potraži pomoć psihijatra. Elem, psihijatar na prvoj seansi počne sa Roršahovim testom : "Šta vidite na ovoj slici?" Čovek odgovori : NJU. Psihijatar nastavi, čovek isto! Iznerviran, psihijatar mu mahne maramicom ispred nosa : "A ovo?" Čovek se se osmehne i kaže : " Možete vi meni da mašete čime god hoćete, ja je uvek vidim i mislim na NJU!" Dragi prijatelju i ja , radim i činim sve i svašta tokom dana ali je zaista malo trenutaka kada ne pomislim na NJU! U prošlom pismu sam vam napisao da sam zaboravio jednu reč. Vratila mi se! Iznenada kao što je iščezla, tako se poput bleska munje, vratila! Bez upozornja i najave, bez mog histeričnog "kopanja" po glavi, jednostavno se vratila. Sada je sve prividno u redu, ona je tu, znam je, koristim je (i u ovom pismu), ponaša se kao da se ništa nije desilo, kao da sam sve to sanjao. I ja se ponašam normalno iako s vremena na vreme uz podizanje dijafragme, osetim strah da je ponovo ne izgubim! Uz želje za dobro zdravlje, pozdravljam vas, M.P.

ZRNO PO ZRNO POGAČA, KAMEN PO KAMEN PALAČA

Poslovica problematičnog i sumnjivog značenja! Posmatrajući vrapce, golubove, vrane, čavke, kokoške, patke, guske..., kako kjucaju zrno po zrno, za svog života nisam doživeo da je ijedna od gore pomenutih pernatih živuljki uspela da dobije pogaču! Što se kamena tiče, poslovica dobija neverovatne dimenzije! Naime, dovoljno je pročitati samo jednu knjigu o Golom Otoku pa će se shvatiti da su sravnjivana čitava brda od kamena a od palače nije bilo ni traga! Samo krv, znoj, suze i verovatna smrt! Šta je narod ovom poslovicom želeo da kaže i saopšti, ostaje da se i dalje istražuje a najverovatnije je da ćemo poslovicu predati u nasleđe istraživačima budućih generacija.

ZDRAVLJE JE NAJVEĆE BOGATSTVO

Iz vrlo razumljivih razloga krenuću s kraja poslovice. Bogatstvo, enormne količine novca i iživljavanje koje zatim sledi gradnjom ili kupovinom palata i dvoraca, Fordovih i Micubišijevih džipova, zlatnih lanaca debelih kao ruka i slično, opseda naše pučanstvo, pripadnike svih kasta bez obzira na godine života, pol, versku ili partijsku pripadnost! Neophodno je naglasiti da san o bogatstvu ni u jednom trenutku u svesti našeg čoveka, ne podrazumeva pomeranje ni malog prsta! Ne, očekuje se da bogatstvo padne s neba. Za ovakvo stanje duha, evidentne zasluge imaju prebogati političari, tajkuni i kriminalci različitih provenijencija. Generacije provode život čačkajući nos i čekajući da se jednog jutra probude bogati kao Krez! Ako pak bogatstvo dovedemo u vezu, kako nalaže poslovica, sa zdravljem, odmah nam pred oči i pamet dolaze porezi, prirezi i takse koje je vlast uvela na lekove i ostale medicinske potrebe, na zdravstvo uopšte. Kada platite lekove u privatnim apotekama jer ih nema u državnim, prosvetlićete se i namah shvatiti vezu između zdravlja i bogatstva!

DOĐOH, VIDEH, ODOH !

VENI, VIDI, VICI su bile reči kojima je Cezar javio u Rim svoju pobedu u Pontijskom ratu. Za razliku od Cezara ja sam došao, video i otišao poražen. POZIVNICA. Galerija Centra za savremenu umetnost Strategie Art iz Beograda, Višegradska 25-27 povodom 21 godine postojanja festivala BUDVA GRAD TEATAR, organizovala je izložbu "naših priznatih umetnika koji su tokom godina bili učesnici ovog velikog kulturnog događaja (događanja, prim. M.P.) U pozivnici dalje stoji : Strategie Art predstavlja : Milorada Batu Mihailovića, Dušana Otaševića, Voja Stanića, Miloša Šobajića, Nikolu Gvozdenovića Gvozda, Stanka Zečevića, Dragana Karadžića, Naoda Zorića, Mustafu Skopljaka i Slobodana Slovinića. Galerija Strategie Art se smatra elitnom a šta je i ko je elita u ovoj prizemnoj, ubuđaloj, žabokreči- nastoj sredini, određuje se na osnovu nekoliko parametara od kojih je najvažniji novac. Dovoljno je bilo videti prisutne i zaželjeti se svježeg zraka! Od "naših priznatih (od koga, kada i kako?) umetnika...", izdvajam Dušana Otaševića i djelomice Miloša Šobajića. Dušan Otašević je priznat , poznat i zaista umetnik. Isuviše civilizovan i kulturan, nije odbio da se nađe u ovakvoj družini. Pogrešio je! Izložene slike je bolje ne videti! Odavno nisam na jednom mestu video toliko začaurenosti, ukopanosti, nesposobnosti da se za "nokat" pomere stvari, shvatanja, ne usuđujem se da kažem, umetnički doživljaj kao plod dugogodišnjeg istraživanja i korišćenja mentalija. Ono što je pre trideset i u pojedinim slučajevima, i više godina, možda i bilo sveže, mirisalo na nešto novo, čak budilo nade, danas je izlizano, bezubim ustima ižvakano, replicirano do neprijatnosti a već dugi niz godina se prezentuje ovdašnjoj inače ravnodušnoj javnosti, kao sami vrh naše umetnosti. Tz prepoznatljivi stilovi i rukopisi su nemoć da se korakne napred, strah od sebe i svojih (ne)moguć- nosti, strah od nepoznatog a sigurno i relativno dobra uhlebljenost "naših priznatih umetnika." Ovo nije jedina takva izložba. Onaj ko decenijama prati izložbe u Beogradu i ima istinski uvid u stvaranje velikog broja umetnika a nije "profesionalni" kritičar, odavno je postao svestan da su dobre i kvalitetne izložbe u Beogradu ili retkost, "ima ih u tragovima" što bi rekli hemičari ili ih uopšte nema. Pođite do Centra za grafiku i vizuelna istraživanja na FLU, ulaz iz Pariske ulice i vidite šta znači prava izložba! Centar je (tradicionalno) štampao kalendar za 2008 godinu a autor je niko drugi do Dušan Otašević. Pored izvrsno koncipiranog kalendara (koji je štampala Sandra Mrkajić), Dušan je izložio i friz svojih radova koji, kao i uvek kada je on u pitanju, pomeraju "stvari" i predstavljaju čistu i nepatvorenu umetnost. Iako je izložba kamerna, svojom snagom i doživljajem koji gledalac ostvaruje sa Dušanovim delima, daleko nadmašuje izložbu o kojoj pišem, dapače, ne mogu se ni porediti! Iskreno, dosta mi je već fušera, kvazi i nazovi umetnika, koji zahvaljujući retrogradnoj i buđavoj zemlji u kojoj smo prinuđeni da živimo, caruju i što je najgore, "vaspitavaju i školuju" nove generacije mladih umetnika. Bolje reći sputavaju ih, podmeću im nogu i na kraju, nemaju šta da im kaži i prenesu. Nisam besan, nisam ogorčen, samo sam pomalo žalostan što je ovako kako je! P.S. Svestan sam da ću, ako ovaj Blog iko čita, biti izložen pljuvanju i nipodaštavanju ali kao što napisah ispod naslova SUBJEKTIVNO, "...pišem...reagujem...po bilo koju cenu. Stojim i stajaću čvrsto i odgovorno iza toga!

TRIDESET PRVO PISMO

Identifikacija je neminovna, znao sam da će vam se dopasti vic. Smatrate da je to jedna vrsta prirodne i normalne opsednutosti ženama, muškaraca/mužjaka. Vratiću se na ovu temu kasnije jer me već nekoliko dana "muči" jedna stvar zbog koje ovde pravim digresiju. Naime, u jednom pismu sam vam citirao Esterhazija koji (onako divno) piše o Danilu Kišu, a navodim samo deo : ".....da narodi nisu stvoreni samo da kolju...." Tražeči određenu stvar i preturajući po fiokama, našao sam makazama isečen (datuma nema!) požuteo članak iz novina (ne znam kojih !) koji je ustvari odlomak iz dnevnika ustaše uhvaćenog u bekstvu 1945 godine. Njemu je kasnije suđeno i usuđen je na smrt streljanjem. Krvnik u Jasenovcu piše 1944 godine : "M. i ja smo se okladili u večeru i vino, tko će toga dana više ljudi zaklati. Poslije nekoliko sati a počeli smo u zoru, još je bila sumaglica, ja sam po broju zaklanih prednjačio pred M. za nekih osamdesetak. U to spazih jednog starca, po seljački odjevenog, kako me promatra. Ostavih se posla i priđoh mu. Stari, rekoh, vikni : Živio Poglavnik Dr Ante Pavelić. Starac se nije niti pomjerio. Osjeći ću ti nos, priprijetio sam mu. Da ne duljim, osjekao sam mu nos, oba uha, iskopao oči a onda je starac progovorio : "Radi ti dijete svoj posao." Pobjesnio sam i preklao ga od uha do uha. Poslije toga a ne znam točno što se to s menom zbilo, kao da sam izgubio volju. M. je na kraju Pobijedio...." U ovom trenutku ne želim da se vraćam unazad, da se bavim Istorijom. Ovo uveliko prevazilazi istorijski i vremenski kontekst. Dva nivoa prisutna i neraskidivo povezana u navedenom događaju neodoljivo privlače moju pažnju : Prvi - Starčev "budistički" mir i Drugi - Zrnce savesti/ljudskosti u duši koljača!? Stavio sam pod znakove navoda budistički (mir) jer mi nedostaje prava reč, izraz. Naravno da nije potrebno starčev mir podvoditi pod ikakvu religijsku odrednicu ali mi se čini da reč budistički najbliže odražava ono stanje u kojem se starac nalazio kada je izgovorio : "Radi ti dijete svoj posao." Nije to pomirenost sa sudbinom, ravnodušnost pred "svršenim činom", to je postignut sklad sa sobom samim! Vreme i prostor su u ovom slučaju beznačajni, zanemarljivi. Starac je u tom trenutku i bitak i nebitak, život i smrt, jin i jang, jedinstvo suprotnosti, Kosmos sam! Može biti ubijen ali je nemoguće nauditi mu! Stavio sam znak pitanja napisavši "Zrnce savesti/ljudskosti u duši koljača, zato što pre svega nisam sasvim siguran šta je to savest a onda i, da li je, ako je savest ono što su nas učili da je, zaista dotakla koljača. Sam piše da ne zna šta se to s njim desilo ali konstatuje da je izgubio volju. Ipak možda! Ako sam potvrdio da TREPTAJ KRILA JEDNOG LEPTIRA U NJUJORKU MOŽE DA IZAZOVE TAJFUN U PEKINGU, to bi bila potvrda o susretu sa neuništivošću, jedinstvenošću i večitošću kosmičkog poretka stvari! Takav susret pomera sve pred sobom, ruši utvrđene sheme i šablone, briše unapred (ljudski) zacrtane odnose. Suočavanje sa takvom i tolikom snagom ( ne mogu da nađem bolju reč!) mora neminovno izazvati reakciju, čak i "zrnce savesti" u ogrezlom koljaču. Vi pišete (u nekoliko priča) : " Kako se stvari dešavaju i šta ih pokreće : nešto posve beznačajno." Beznačajno ili značajno, to NEŠTO nam izmiče (i sam sam pisao o tome) ali je prisutno u konekcijama među ljudima/stvarima/događajima. Ponavljam, to je susret sa Kosmosom samim! Andre Breton u predgovoru knjizi OGLEDALO ČUDESNOG Pjera Mabija, govoreći o istom, piše : " već se ljudsko biće ne da zamisliti do kao mikrokosmos koji će napredovati u poznavanju samog sebe, ispitujući zakone što vladaju celokupnim Kosmosom---uključujući i njega samog." Ovo sam morao da vam napišem, ni u jednom trenutku ne želeći da vas mučim ili opterećujem. U sledećim pismima, siguran sam vratićemo se vedrijim temama, mada šta to uopšte znači?, Mislim na vedrije teme. Ni Lukas Eduin koji harpunom ubija Jeboru ne može se svrstati u vedru temu. Kako bilo, pozdravljam vas, vaš M.P.

NEMA HLEBA BEZ MOTIKE

Činjenica da je najveći deo naše populacije na egzistencijalnom minimumu ili narodski rečeno :BEZ PARČETA HLEBA, ukazuje na to da ovu poslovicu moram izuzetno pažljivo da analiziram! Ako je još ispred hleba stavljeno : NEMA! gore navedena činjenica postaje fakt čvrst kao Granit! Hleb kao osnovna ljudska hrana ovekovečen je počev od Biblije : HLEB JE MOJE TELO... KO TEBE KAMENOM TI NJEGA HLEBOM.....NAHRANIO JE SA PET HLEBOVA...pa preko Rimskog : HLEBA I IGARA, sve do filma HLEB I ČOKOLADA. Znači opstanak ljudskog roda uključujući i naš narod, neraskidivo je vezan za hleb! Ako NEMA HLEBA, kratak je put do Armagedona! Ostaje nejasno zašto je motika, alatka, oruđe za okopavanje, uvedena u poslovicu, kada se zna da se naš narod nerado laća oruđa, alata i bilo kakvih sredstava koja iziskuju fizički napor?!

U LAŽI SU KRATKE NOGE

Uz zlobu i pakost, laž je možda najsuštinskiji deo našeg narodnog bića. Laže se od malih nogu, laže se kad treba i kad ne treba, laže se iz sporta što bi rekli Englezi, da bi se održala kondicija. Laž je ne retko infantilna i besmislena, na primer : "Pomalo sam trudna." Lažu bebe u kolevci i to je verovatno najprihvatljivija laž jer je usko vezana za samoodržanje. Lažu deca, mladi, zrele i sasvim stare osobe Lažu svuda, na svakom mestu i u svako doba. Strancu bi bila začuđujuća činjenica da se najčešće laže bez izvesnosti o ikakvoj koristi! Radi se o čistom zadovoljstvu, o uživanju u samom činu laganja. Laž u nas, nije kao svuda u razvijenom svetu locirana (uglavnom) u politici, ne, političari su na mukama, dovijajući se da bi se održali i u stopu pratili sve inventivnije laži našeg populusa. Poslovicu ne malo zamagljuje uvođenje Anatomije! NOGE! Pa još kratke. I pored konsultovanja medicinskih poslenika, pre svega Anatoma, nisam uspeo da dokučim vezu između laži i donjih ljudskih ekstremiteta, bili oni dugi ili kratki!

DVADESET DEVETO PISMO

DVADESET DEVETO PISMO

Dragi prijatelju,

Raduje me i dozvoljavam vam da usvojite/prisvojite: “......jedinu i neponovljivu Galaksiju u ogrom- nom Kosmosu." I mene je oholost (onaj deo koji je nemoguće kontrolisati) ponekad znala da otera u kukavičluk ali sam ubeđen u svom ali i u vašem slučaju da to nikada nije presudno uticalo na naše delanje ili nedelanje. Pamtim svoje kukavičluke, kukavičke odluke na štetu drugih ali kada sam jednu pomenuo (posle više od 50 godina!) osobi, prijatelju prema kome sam se kukavički poneo, on je bio "zblanut", nije znao o čemu govorim. Ispada dakle, da moji kukavičluci pripadaju samo meni, žive samo u meni i mom sećanju, što je na kraju i dobro jer ne opterećuju nikog drugog. Salahudin Čamčavala u SATANSKIM STIHOVIMA : "Sad znam šta je utvara", pomisli on. "Neza- vršen posao, eto šta je." Moji kukavičluci su moje utvare, moji nezavršeni poslovi, sa izvesnošću da se nikada neće završiti. Moram se pomiriti sa tom činjenicom iako mi je često čak i zanimljivo vreme, trenutak u kojem se bez najave ili upozorenja, pojavljuju praćeni nekakvom vrstom ublažene griže savesti. Manijak preispitivanja ( za vas je to odavno notorna činjenica), pokušavam da svakom trenutku pronađem izvor ili poreklo ali bez uspeha. Opet se vraćam na "pukotinu". Danilo Kiš je u svom prevodu/prepevu francuske erotske poezije u knjizi pod naslovom BORDEL MUZA, koristio i ovakve nazive : MALJAVA ŠPILJA, NEKTARA ZDENAC, BREŽULJAK OBRASTO MAHOVINOM MEKOM, PRESEČEN GRIMIZNIM KONČIĆEM KO REKOM, pa zatim BRIJANICE, KUDRAVICE, NA BRADICE, NA LOKNICE, STRIŽANICE, PUNAŠNICE, MALKO POHOTNICE, LAKOMICE, a onda i on : PUKOTINA...., pa BRAZDA, CICA-MACA, STRASNA, ČUDESNA USTA....

ONA zaslužuje da se sve vreme sveta provede u nalaženju, nadevanju, čak izmišljanju joj imena!

P.S. Dugo nismo o tome ali sada mi se desilo da ZABORAVIM reč! Reč koju koristim celog života! Iščezla je, nema je, preostalo mi je da kao Paskal zapišem da mi je reč pobegla.

Budite mi dobro, vaš M.P.

U VINU JE ISTINA

Poslovica je pozajmljena od tz starih Latina i u originalu glasi : IN VINO VERITAS. Pozajmici, krađi, otimačini i hajdučiji sklon, naš narod je u suštini izvršio jedan bezazlen čin. Nego, ostavimo se pozajmica i krađa i analizirajmo poslovicu. Na delu su dve naizgled nespojive stvari : vino i istina! Pođimo s kraja. Istina je, moglo bi se bez okolišenja reći, nepoznata na našim prostorima ili je ima koliko ima i pripadnica/ka našeg naciona! Što se tiče vina, ono nije naročito omiljeno u narodu za razliku od rakije i piva, naročito poslednjih godina. Pamte se i bolja vremena u potrošnji vina, najčešće mešanog sa Sodom u vidu špricera ali to već spada u Istoriju Enologije. Naravno da se nikako ne može zaobići ni Marko Kraljević koji je sa vernim mu Šarcem tamanio tulumine vina. Ako se poslovica shvati metaforično (uobičajeno pravilo za razumevanje poslovica), to jest da pijan čovek govori istinu, mišljenja sam da ni to nije pravi put da bi se potvrdila uzročno-posledična veza između vina (alkohola) i istine. Po pravilu pijani pripadnici i pripadnice našeg naroda, buncajući odrvenelih jezika i stondiranih mozgova, izbacuju iz sebe kal, gorčinu, pakost i zlobu, uz neverovatno intenzivnu potrebu da do bola povrede pre svega bližnje, tako da tu od istine nema ni traga. Naučno nisu dovoljno argumentovani uslovi pod kojima su Latini skovali ovu poslovicu ali se koliko - toliko logično objašnjenje mora potražiti u kvalitetu vina. Vino koje se kod nas pije, sadrži u sebi pored raznoraznih koještarija i hemijsko đubrivo, dakle sve, samo ne istinu! Zaključujem : iako benigna pozajmica poslovice i usvojenje iste, nisu ni za nokat doprinele saznavanju istine!

SUBJEKTIVNA ANALIZA NARODNIH POSLOVICA

GDE ČELJAD NIJE BESNA, KUĆA NIJE TESNA Poslovica već na prvi pogled nije u saglasju sa stambenom problematikom na ovim prostorima. Ne računajući Kineze, mi smo na prvom mestu na svetu po broju osoba koje staju na 1m2. Nekoliko hiljada dvoraca i palata novih bogataša, ni malo ne popravljaju faktičko stanje. Počev od stanova pa sve do bolnica, prenapučenost je tolika da prevazilazi maštu! Dvoje, troje u jednom krevetu, desetoro ljudi na jedan klozet, dva pacijenta na operacionom stolu...to možemo samo mi! Kuća ne samo da je tesna nego je to već neizdržljivo! Da je situacija van kuće bolja, izdržali bismo, navikli i privikli bismo se ali setite se samo autobusa, trolejbusa i tramvaja! Kuća jeste tesna ali spram sardinoidnog osećaja u "dušegupkama" GSP-a, neuporedivo je prihvatljivije biti u tesnoj ali svojoj kući. Dakle, poznavajući ovdašnje prilike, nema ni teoretske šanse da kuća nije tesna! A što se tiče čeljadi čije je bazično osećanje bes do ludila, još pojačan tesnoćom kuće, poslovica bi morala/trebala da glasi : "GDE JE KUĆA TESNA, ČUVAJ SE ČELJADI KOJA JE IZUZETNO BESNA!

DEAD MAN WALKING

DEAD MAN WALKING

Poznajem, viđam, srećem, znam za njih, ima ih....mnogo žena i muškaraca, mladih a starih. Izgledaju i deluju istrošeno, izborano, izgužvani vremenom, nepokretni su umno i fizički. Sve što čine i rade, otaljavaju, ostavljaju po strani za neko "sutra", u stanju su neprekidnog podhranjivanja sopstvene inertnosti, prizivanja negativne energije, opčinjeni su svojom "nesrećom" i u njoj se najbolje snalaze. Smeta im svaki pokret, ne podnose vetar, kada Sunce sija najradije se prisećaju tmurnih kišovitih dana, blata, susnežice... Smeh, radost, čak dečju, ne mogu da podnesu, mršte se na čiste ulice, oprane prozore, obožavaju gužve u autobusima kao mogućnost za gunđanje sebi u bradu, redove u kojima se "obračunavaju" sa nedostupnima, uvek nalazeći sagovornike iz svoje "sekte." Vegetiraju, ne žive. "Bleje" bez i jednog pokreta, i mentalnog! Nesahranjeni su sam zato što im srce kuca i krv kola venama pa makar i jedva!

„Kad bi mi nebo podarilo još deset, još pet godina života, mogao bih da postanem zaista veliki slikar.“ To je izrekao bezmalo devedesetogodišnji japanski umetnik Hokusai, već odavno poznat i slavljen. Ceo svoj vek je proveo radeći i njie mu bilo dosta, njegovoj radoznalosti i aktivnosti nije bilo kraja. Hokusai je bio star a mlad!

I da delim savete a rekao sam već da je to lakše nego „srediti“ sopstvenu stolicu, dakle, i da delim savete, ne bih mogao pronaći ni jedan koji bi ih pokrenuo.

„Sekta“ mladih starica i staraca sve je mnogobrojnija i neverovatno žilava u otporu spram života i njegovih makar uobičajenih aktivnosti. Tražiti i nalaziti razloge u ratovima, bedi, nepodobnoj Vladi, mržnji, zavisti, zlobi ili ih čak izmišljati, beskorisno je, jer „sekta“ postoji od prvih dana čovečanstva. Kao što ne znamo svrhu postojanja komaraca u lancu Prirode, isto tako ne znamo ni razloge njihovog bitisanja. Činjenica je da postoje!

DVADESET OSMO PISMO

DVADESET OSMO PISMO

Dragi Antonio,

Dobro ste rekli da su reči reči a da od svakog čoveka/pojedinca/individue zavisi koju će i kakvu

sliku i predstavu u svojim mentalijama stvoriti. Pominjete da ste i ranije pisali o "otrcanosti" i

„izlizanosti“ pojedinih fraza, da se to može odnositi i na reči, izraze.

Postoje neopisive stvari, pojmovi koji u nama sijaju, zrače nepojamnom svetlošću, izazivaju

neslućena i neverovatna osećanja a rečima se ne mogu opisati! Ili mogu a onda to zvuči kao „pukotina.“

Slažem se s vama a kao potvrdu, mogu vam reći da 50 godina tražim iole odgovarajuću reč koja

bi mogla na pravi način biti opis „pukotine“. Ni u jednom trenutku je ne posmatrajući ni promatra-

jući anatomski, što je za opis mnogo jednostavnije složićete se.

Kad god bi mi se učinilo da sam blizu „cilja“, izgovorivši je ili napisavši je, reč/reči bi postala/postale banalne, sladunjave, otrcane i bljutavo prizemne. Možda se treba pomiriti sa tim

i uživati u činjenici da u ovom trenutku na ovom našem zrncu od planete postoji više od tri milijarde

„pukotina“ i da svaka od njih predstavlja jednu jedinu i neponovljivu Galaksiju u ogromnom Kosmosu.

Pozdravljam vas, M.P.

DVADESET SEDMO PISMO

DVADESET SEDMO PISMO

Dragi Antonio,

Iako preterujem citirajući ipak mi je drago što su vam „legle“ reči Hajneove :“.........i onako bi se čitala. “Od Adama i Eve pa naovamo, milijarde su čeznule za "zabranjenim voćem."

Dopisujemo se (vašom ljubaznošću) već godinu dana, jadam vam se, pomažete mi i savetujete

me, često, imam utisak, preterujući u usvajanju ili razumevanju

mojih pojedinih stavova ali da ne „davim“, dopisivanje s vama mi je život učinilo

zanimljivijim i rekao bih nekako svrsishodnijim.

U već pominjanoj knjizi koja je kod nas izdata pod nazivom : SVAKIM ČASOM SVE JE MANjE VREMENA, u priči REKA, naišao sam na briljantnu minijaturu :

„...a onda široka stidnica, koja se poput kakvog malog stabla pruža sve do početka stomaka.“ Nešto kasnije : „da (je) tvoja pukotina.......zaista jedan mogući put povratka zaboravljenim

davninama, početku sveta kako bi rekao onaj promućurni slikar."

Povodom prethodnog najpre bih da razrešim jedno tehničko pitanje. Naime, kod

nas je Kurbeova slika (nastala 1866 god.) poznata po nazivom POREKLO SVETA.

Priznaćete da je velika razlika između početka i porekla. Skloniji sam POREKLU.

Pre dosta godina, Olga Božiković je objavila tekst sa nadnaslovom : Umetnički skandal ili....

i velikim naslovom KO SE BOJI GISTAVA KURBEA.

U tekstu objašnjava da je u Le Nouvel Observateur Filip Soler objavio članak

pod tim naslovom. Božićkovićeva piše dalje: “Najnoviji roman francuskog pisca

Žaka Anrika VEČITA OBOŽAVANJA uznemirio je lažnu čednost i policijske duhove....

oslanjajući se na antipornografski član novog krivičnog zakona, knjiga se

osuđuje što na koricama izdanja nosi reprodukciju upravo dela POREKLO SVETA.

Tu reprodukciju objavljuje i Le Nouvel Observateur. Zanimnjivo i značajno je da je slika posle dugog prelaženja iz ruke u ruku dospela do svog poslednjeg

vlasnika, Lakana. Zašto Soler smatra da je Žak Lakan (1901-1981) „pravo odredište"

za Kurbeovu sliku? Verovatno zbog stava ovog istaknutog psihijatra i psihoanalitičara o „evidentnoj ulozi totalne slike ljudskog tela kao posrednika i o značaju sopstvenog tela – zarad uspostavljanja čovekovog identiteta.“Božićkovićeva svoj tekst završava rečima :

“Svaka stvar dođe na svoje mesto. Uostalom,

obavestili su me u poverenju da Vatikan mašta o tome da nabavi POREKLO SVETA. Zbilja, ko se danas boji Gistava Kurbea?“

Ovo ispade više od rešavanja tehničkog pitanja ali se nadam da će vas zanimati.

Pišete/kažete :“tvoja pukotina...“. I Lorens Darel u svom ALEKSANDRIJSKOM KVARTETU,

na jednom mestu kaže : “grimizna pukotina.“

Pukotina, raspuklina, prorez, rupa/rupica...ne, ne odgovara mi ni jedan od tih izraza, reči su zaista jalove da opišu taj veličanstveni deo ženskog tela!

Očekujući odgovor, vaš M.P.

DVADEST ŠESTO PISMO

DVADESET ŠESTO PISMO

Poštovani Antonio,

Drago mi je da sam vas nasmejao i raspoložio. Pitanje sam vam postavio sasvim

ozbiljno a vi mi u veselju priznajete da sam ako ne sto posto u pravu, na pravom

putu, da ste zaista osetili potrebu da neke stvari i situacije bolje i detaljnije razjasnite, kažete: ne zbog „pogrešnih zaključaka“, već da bi ih, uslovno rečeno, raščinili „besmislenosti“.

Kada je reč o „sebičnosti“, složićete se sa mnom da je svaki čin stvaranja u svo-

joj osnovi sebičan, što nikako ne mora da podrazumeva negativnu konotaciju.

Možda je bolje reći LIČAN nego sebičan. Iako svaki ličan čin, bez obzira da li se

čini širem interesu, za dobro zajednice ili čovečanstva u celini, priznajem, podrazumeva ili

zahteva određenu dozu sebičnosti.

U krajnjoj liniji, izneti na videlo i ponuditi svoje delo čitaocima, gledaocima ili kako

bi rekli današnji „teoretičari umetnosti“ : konsumentima, pored toga što je veoma

hrabar čin, ličan je čin koji u sebi nosi deliće sujete, ekshibicionizma, potrebe za samopotvrđivanjem, u osnovi je sebičan čin!

I da ne razglabam više, sve što činimo ili čak ne činimo, u sebi sadrži našu sebičnost kao deo opšte borbe za opstanak, za samoodržanje.

Dostojevski je rekao:“U apstraktnoj ljubavi prema čovečanstvu, čovek najpre voli sebe."

Razmišljajući na više nivoa i ne želeći da budem „mazgovito“ kategoričan i isključiv, vagajući „za i protiv“, pada na pamet Salman Ruždi koji je svojim SATANSKIM STIHOVIMA izazvao izricanje fatve.

Da li je to posledica „pogrešnih zaključaka“? Ubeđen sam da je Salman itekako

razmišljao, verujem i o posledicama, dok je pisao SATANSKE STIHOVE, iako

ovakvu reakciju sigurno nije mogao da predvidi. Naravno, ovo je drastičan primer

„pogrešnog tumačenja“. Sada (već godinama) može/mora da razmišlja o eventualnoj sebičnosti

i besmislenosti svog čina.

Ja lično, ponovo sa zadovoljstvom čitajući SATANSKE STIHOVE, i danas kao i

kada je knjiga objavljena, podržavam Ruždijevu „sebičnost“, ne vidim da je u

pitanju bilo kakav besmisao (naprotiv!) i mislim da samo „grešni“, vodeći se pre

svega političkim razlozima, mogu čitajući SATANSKE STIHOVE doći do pogrešnih zaključaka. Neumitno se nameće Hitlerovo spaljivanje knjiga. A Aleksandrijska biblioteka ?

I dan danas se knjige ako ne spaljuju a ono zabranjuju. A „dobri i pošteni“Hajne (kao što je govorio moj pokojni prijatelj Slobo Karadžić) je rekao : “Cenzura nije trebalo da zabrani knjigu, ionako bi se čitala.“A Fokner predviđa:“Velika dela će se iznova roditi, kada bude prestao strah.“

A da li ima nečeg (iako mi zvuče anahrono, čak pomalo smešno!) u rečima

Džona Raskina (VREDNOSTI) :“Da li vam je ikad palo na um da nekim najboljim i najpametnijim umetnicima.....nije uvek moguće objasniti kakve divote stvaraju; i da je, može biti, baš savršenstvo njihove umetnosti u tome što tako malo znaju o njoj?"

Naše dopisivanje sam počeo jadajući vam se zbog nekih reči kojima ne znam

(uvek) smisao, reči koje se iznenada pojavljuju i iznenada nestaju etc.,etc. pa

pa sam u nekom od pisama pomenuo knjigu Predraga Matvejevića

RAZGOVORI S MIROSLAVOM KRLEŽOM i citirao Krležu. Opet to činim:

„Otkad postoji čovjek, njime vladaju riječi. ......Ove današnje riječi zavladale su

čovjekom sudbonosno, možda čak i kobnije od toga pojma, određujući mu put u

daleku i nedoglednu budućnost tako nametljivo da se čovjek njima slijepo pokorio kao diktatu više sile.“

I vama drag Ivo Andrić je u ZNAKOVIMA PORED PUTA napisao:“Reč višestrukog smisla i

velikog domašaja...ispunila bi možda još mnogo prostora, a ne bi mogla da obuhvati ni približno

sve varijante, ni da objasni svoje višestruko značenje ni označi svoj krajnji domašaj. Stajala bi i

dalje pred nama, svetla, moćna zvučna i bleštava, a nejasna i teško objašnjiva."

Moram ali uzgred da dodam da osim lične sebičnosti (o kojoj već govorimo)

postoje državna, ideološka, religiozna i najšire gledano, sebičnost globalizacije.

Za razliku od Konrada i vas, gore pomenute sebičnosti pod pretpostavkom da

razmišljaju (pre ili posle,nije važno) uopšte se ne obaziru na veliku dozu besmislenosti

niti ih zanimaju pogrešni a još manje ispravni zaključci.

Iskreno se nadam da vam nisam bio previše dosadan, vaš M.P.