4.

Krenulo ljeto, Miko Petrović i ja sjeli pod Mitrovu smokvu i pijemo Lozu. Vinogradi ponijeli, puna mi duša, sve mnim : reć ću Petru da ne pravi Vranac ove godine no samo Lozu! Muve zuje, mene se prispalo kad će Miko Petrović: "Oćemo li poć do Rima, zva ne je Papa da mu nešto oslikamo?" "Ne, prenuh se ja, no ćemo poć đe te ja povedem!" "Đe, upita Miko Petrović?" "Jesi li čuja za rijeku Rubikon?" "Ne ja, povrnu mi Miko Petrović." "Slušaj me dobro, rekoh ja, niđe ka u Rubikon nećeš nać bolje pastrve!"

Pokupismo štapove i pribor i dva kila Loze da ni se nađe dok ne svane, ladno je pored vode. Poljubismo đecu, ženama rekosmo što da svare za večeru i pođosmo. Noć je bila da ti srce zapjeva. Ojha, ojha i taman kad bačismo drugu bocu, ižljegosmo pred Rubikon. Ko je bio što ću mu pričat a ko nije, još je manja potreba, to se na da ispričat!

Pošto smo se počkali, zabačismo štapove, zapalismo i sjedosmo. Znamo mi da je sjeđenje opuč pri ležanju ali ođe je druga priča. Nijesmo sjeđeli ni kvarat od ure, kad s one bande ispadoše neki ljuđi ! Bačiše deku na zemlju i počeše nešto činjet. Ne izdrža Miko Petrović : "Što to činite dobri ljudi ?" Ufati ih na prepad. Diže se jedan ćelav, imaše nos ka Perovan Spasojev, moga si šnjim duvar poduprijet, pita ne za zdravlje i pozva ne na onu bandu. "Što to činite, ponovo će Miko Petrović ?" "Znate li Fircig, šćah da pripomognem?" "Ne, reče oni s nosom, bačamo kocke." "Oću li vi ja bačit dvije tri ruke", Miko će Petrović i poče se skidat u donje gaće. "Ela", zavikaše s one bande.. Preplivasmo Rubikon Miko Petrović i ja, zdravismo se šnjima i sjedosmo na deku. Zapalismo, popismo i Miku Petroviću dadoše kocke. Iz šake u šaku, ne bi ni po ure, Miko će Petrović : "Oću li ih bačit ?" "Ela", viknusmo svi u glas ! Bači ih Miko Petrović i još se ne smiriše a oni nosati ustade i grobnijem glasom izgovori : ALEA IACTA EST!

I bi što bi !