10.

Ne bješe još svanulo kad ižljegosmo iz Kluba književnika. Ulica Francuska pusta ka Polje Ćemovsko. Nogu pred nogu i kad bjesmo kod pjace Bajlonijeve, Miko će Petrović : "Oćemo li do "Zmajka" da se dozovemo ?" "Svaka ti je na mjesto", ozvah se ja . Uđemo, sjednemo, poručimo, popijemo i poslije ne znam koje Loze, obrnem se oko sebe. Tri seljaka drijemaju uz varenu rakiju, dva pjanca krvavijeh očiju podupiru šank da ne pane, kelnerica zijeva, moga si joj drob viđet kroz usta . Mi se ugrijali i riješilida što popijemo kad se otvoriše vrata i u kafanu ulježe nekakav mrčo, vas bijel, kosa mu bješe ka kučina, odjeven u crno da crnje bit ne može. U ruke nosaše ćesetinu s nekakvijem koščurinama, mene se Bogomi učinje ka da viđeh lobanju ljudsku!? Ne pogleda nikoga no pravo za šank i kelnerici : „Bi, bi, bi,... li...m...m...mo...moga do...do...dobit na ...ob...obraz o..o..o..ho...homlet ?“ Kelnerica ga pogleda ka da je pokojnog đeda viđela da je usta iz groba : „Što veliš?" „O...o...ho...hom..homlet“, promuca oni mršo s lobanjom. U to nastade sprdnja. Kelnerica i oni pjanci nijesu znali što će od sreće što im ga je Bog posla. Spominjahu prebranac, kavurmu, škembiće u saftu, oli popit što prije doručka, što ti je to u ćesu, okle si mrčo...? Probudiše se i seljaci: "Znaš li ti jadan pošto je danas jaje !?“ Sažali se Miko Petrović : „Neka te ljuđi, puštite čoeka“, sjedi ođe, prinese mu stolicu, Ustade, ufati ga za ruku i sjede za sto. Poručismo Lozu i pitasmo ga čegović je ? Izmuca nešto ka : „Otac mu se obnoć javlja na tvrđavu, no nije živ, ubili su ga majka i rođeni mu stric ali će ga on osvetit ako Bog da“, te bolje je BITI IL NE BITI, te PITANJE JE SAD il nikad, spomenu nekakvoga Jorika, nikad čuli а s nekijem Fortinbrasom ni uze pamet ! Te ovaki je, te onaki je... dokle ni se ne smuči : "Nijesmo te ođe sjeli da ni nepoznate ljude opanjkavaš i blatiš, no ako ćeš da popiješ ajd, pa da se ka ljuđi rastanemo“, presiječe ga MikoPetrović !

Snuždi se Homlet, bi mi ga ža i šćah što lijepo da mu rečem, kad on skoči i kroz vrata ! „Nek ide s anđelima“, reče Miko Petrović. Popismo još po pet Loza, platismo i ojdosmo. Put ne nanese jopet pored pjace Bajlonijeve. Stvorio se red pred kontejnerima, okrenuh glavu da koga ne poznam, kad će Miko Petrović : „Eno Homleta“, pokaza mi prstom . Pogledam, Homlet stoji neđe u sredinu reda, bješe podiga one koščurine, prevrnuo očima i nešto mrmolji. Priđoh da čujem što zbori ali od silne graje razabrah samo : „...IMA NEŠTO TRULO...“ „To ti je jadan iz kontejnera“ rekoh, prije no što me odvuče Miko Petrović.