17.

Zatekli se Miko Petrović i ja u grad Samarkand pa niđe drugo do na Bazar ! Oko nas ka u bajku ! Bogatstvo ti bode oči : zlata i srebra, bisera i dragog kamenja, ka maslina! Ćilimi i da nijesu leteći, mogli bi ispod svakoga prijestola stojat ! U jedan vakat kad me zabolješe noge od odanja, upitah Mika Petrovića : "Oćemo li đe počinut i popit što ?" "Oćemo, oćemo", povrnu Miko Petrović i poče se laktovima probijat kroz oni svijet. Ja za njim, ој, ој, bolj, bolj, dok ne ižljegosmo pred nekakvu palaču, carska joj ne bi bila ravna ! Zinuh otvorenijeh usta, nijesam se moga nagledat te divote, no me povuče Miko Petrović : "Ulazi jadan, jesi li stio da počinemo ?" Uđosmo u palaču, činjaše mi se ka da sam u san, sve sjakti i bliješti. Po zidova bijahu nekakve šare od sitnijeh kršića u raznijem bojama i ka da nešto pisaše. Šćah da zastanem i pročitam, ne dade mi Miko Petrović : "To je arapsko pismo mrčo, to su ti Sure iz Kurana, oči ti ispale." Ne bi mi baš pojasno. Svuđ okolo stojahu golemi crnci s golijem sabljama u rukama, svijetljahu im oči као SNIJEG ili LABUDOVI. Svijesti me dozva glas : "Đe si Miko Petroviću, junače i sokole !" Pred nas stojaše čoek lijepoga stasa i obraza, vas u zlato odjeven, čalma mu bješe biserom protkana а poiznad čela imaše Alem kamen velik ka grudva od snijega. Priđe mu Miko Petrović, ruke šire u lica se ljube od radosti im iz očiju suze vrcahu ! "Zdrav mi bio Veliki Veziru, živ mi bio kućiću i odžakoviću !" Kad se primiriše i junačke suze obrisaše, predstavi me Miko Petrović. Uze ne pod ruku Veliki Vezir i povede u svoje odaje.To se ne da opisat, malo riječi, malena i snaga, to ni u san ne dolazi ! Posijedasmo, sluge ispred svakog staviše nargile zlatom ukrašene, pisak im bješe od ćilibara a po vodi plivahu latice ružine. Počesmo odbijat dimove а sluge unašahu silu od pjatova i boca. Puši, jedi, pij, pij, pij i trajasmo tako, koliko, ne umijem vi reć. U neko doba progovoriše Veliki Vezir i Miko Petrović. Dok su oni zborili, okrenuh se i obrnuh oko sebe i viđi čuda ! U sred srijede onoga sjaja stojaše jedna uljana lampica vas zarđala i prljava da prljavija nije mogla bit ! Maših se za nju i taman da je obrišem skutom, skoči Veliki Vezir na noge lagane : "Ne ! Kumim te Bogom velikijem !" Umalo je ne ispuštih ! "To je ALADINOVA LAMPA, vrisnu Veliki Vezir, niko je bez on ne smije pipnut а on je poša S OCEM PRVI PUT NA JUTRENJE !" Manuh se ćorava posla i prifatih se Lokuma iz Skoplja, zaliva sam ga konjakom iz Jermenije i sjeka vinom iz Gruzije. U to začuh Mika Petrovića : "O moj brate Veliki Veziru, pušti lampetine no mi reči koja ti je golema nevolja?" "Ne pitaj me dobri moj i pošteni Miko Petroviću, drktavijem glasom prozbori Veliki Vezir. Car moj Šahrijar, Alah izlio na njega svoju mudrost, zateka je svoju ljubu како se kurva s crnijem i ostalijem robovima, kad je jednom poša u lov i mora se vratit po nešto što je zaboravio . Isjeka ih je na komate ali od toga doba svaku mu noć moram prives po jednu djevicu. Pošto šnjom provede noć, čim svane, osiječe joj glavu !" Uzdahnu teško i pogruži se. "Vidi li se tome kraj", zabrinuh se ja ? "Doćeralo cara do duvara", prošapta Veliki Vezir i sve krši prste. Nagnu mi se Miko Petrović : "Veliki Vezir ima dvije kćeri, mlađa i nije u opasnos ali starija..." Sjedimo i dalje, pušimo i pijemo, do ića ni od muke i nije, sve ukćemo. Odjednom ka da grom udari, skoči Miko Petrović : "O moj brate Veliki Veziru, dovedi mi stariju šćer, ja ću je podučit što joj je činjet i sve se smije." Ne potraja dugo i sluškinje dopratiše Šeherezadu, to joj bješe ime . KAD JE VIĐU ĐE SE SMIJE MLADA, SVIJET MI SE OKO GLAVE VRTI.. OČI GORE ŽIVLJE OD PLAMENA, ČELO JOJ JE LJEPŠE OD MJESECA. Upozna ne Veliki Vezir, Šeherezada sjede s nama, zapali, popi, opušti se. Bješe pametna ka lijepa, iako mlada, zboraše ka Iguman Stefan ! Ne prođe mnogo a Miko će Petrović : "Na tebe je šćeri moja doša red da ideš kod Cara Šahrijara..." SVE ŠTO DOĐE JA SAM MU NAREDNA, reče Šeherezada а mene se nešto steže u grlo ! "Slušaj me dobro, strogo će Miko Petrović, pa joj se prikuči. Nijesmo razabrali ni mrve, Šeherezada je samo klimala glavom. Zgledasmo se Veliki Vezir i ja i taman da što priupitam, Miko će Petrović : "I nemoj zaboravit da povedeš sestru ti Dunjazadu !" Trajasmo mi neko vrijeme а onda đevojka ustade, pozdravi se s nama, oca poljubi u ruku i ojde. "Nemo brinut Veliki Veziru, sve će biti kako Bog nalaže", reče Miko Petrović, diže čašu te se zdravismo i poželjesmo jedni drugijema junačko zdravlje a Velikom Veziru desetoro unučadi. Kako poče prolazit vrijeme, uz ono iće i piće, opušti se i Veliki Vezir pa dozva muziku. Da me je ko prijed pita može li me što mimo gusala pokrenut, bi mu reka : "Ni da Bog !" Ali ođe, kad udari mutika u talambase, kad zapištaše zurle, mene se okrenu svijet ! Zasjeli mi , ijemo i pijemo, veselimo se, zapjevasmo čak poneku, mene se činjaše da smo jutros počeli, kad viđeh kako Veliki Vezir gleda na sahat. Zagrli ga Miko Petrović : "Neka te jadan, ovo je hiljadu i prva noć ". Nijesam sebe moga doć od čuda, doodilo mi je da povjerujem u teoriju relativiteta ! "Eto tebe sjutra obe šćeri žive i zdrave! No ti je bolje spremaj se da dočekaš zeta, Cara Šahrijara."

I sve bi kako je reka Miko Petrović !