Jadni moj LJ.,
Toliko puta sam mislio na tebe iako je prošlo trideset pet godina od kako se nismo ni videli ni čuli. Poslednji put sam o tebi nešto čuo od K. ima tome ravno trideset godina. Mnogo puta sam želeo prolazeći pored poslastičarnice da uđem i pitam za tebe ali nisam. Zašto? Ne umem da objasnim.
Juče se J. prijelo slatko (od skora je počela da jede slatko ali i ljuto, papričice, ren...), ručali smo u "Proleću i lunjali po gradu. Kada smo prolazili pored pošte u Zmaj Jovinoj, J. me upitala : Da li još postoji ona poslastičarnica?“ „Naravno da postoji“ odgovorio sam i počeo da joj pričam o tebi.
Pomenuo sam joj tvoje reči : "Kada budeš kupovao cipele, nemoj to nikako činiti bez mene!“ I zaista najlepše i najbolje cipele koje sam imao u životu, odabrao si mi ti. Ispred tek otvorene
"Obuće" koja je imala izbor kojeg se tada ne bi postidela ni jedna od čuvenih svetskih prodavnica cipela, našli smo se ti, ja i LJ.R. Samouvereno ali ne pretenciozno, znalački ali ne namešteno ili
skorojevićki, jer ništa od toga nisi bio, zatražio si od prodavačice i pružio mi par diskretno zum-
banih cipela od teleće kože. Iako sam se u svom životu (tada naglašeno) izdavao za osobu kojoj
nije previše stalo do toga šta nosi i kako se oblači, bio sam svestan da su te cipele dragulj. Nisam ih skidao dok se nisu sasvim poderale! LJ.R. je kupio par istih cipela ignorišući tvoju
diskretnu napomenu da mu (uz njegov nizak rast i velika stopala, moja napomena) neće stajati baš najbolje, čak si mu pokazao jedan par za koji si mislio da su kao stvorene za njega.
Upoznali smo se na moru, u Dubrovniku 1965 godine. Upoznala nas je V. moja drugarica a tvoja buduća žena. Odmah si me osvojio svojom nenametljivošću.
Stariji od mene samo tri godine, već si proputovao svet, saznao, prihvatio...manire si stekao u svojoj kući/porodici, bolji ti nisu trebali. Potpuno drugačiji u svemu, rano sam shvatio koliko sam
od tebe dobrih i vrednih stvari „pokupio“.
Izlazeći iz poslastičarnice, J. je bila oduševljena voćnom tortom i iznenađena "niskom" cenom,
prišao sam pultu i pitao gospođe iza njega :“Šta je sa mojim LJ., gde je šta radi?" “Jao dragi gospodine, pa LJ. je umro pre dve godine. Razboleo se u Kairu, vratio u Beograd i posle kratkog vremena umro. A sve je sredio da mogu lepo da žive."
Slagao sam da sam se i sam skoro vratio te nisam mogao ni znati, pitao sam za V. "V. je dobro, sada je baka, I. je rodila devojčicu, preslatka je isti LJ.“
Izašao sam potresen.
Verovatno ću se i dalje ponašati kako sam se ponašao i ranije, čeznuti da mi se neko od mojih
drugarica, drugova, prijateljica i prijatelja javi, pozove me, napiše pismo...?! Retko da ređe ne može biti, to činim ja. Zašto mi to predstavlja napor, kada ne prođe ni trenutak a da ne pomislim na nekog od njih!?
Ljudi se iskreno obraduju kada se javim, pozovem ih ali meni je to zaista teško, mučim se dok ne donesem odluku. Za svaku Novu Godinu napravim pedesetak čestitki i pošaljem ih poštom onima koje volim. Nikada neću odustati od tog starinskog i već prevaziđenog običaja.
Svi se obraduju , javljaju mi se telefonom, zahvaljuju često razneženi.
Primetio sam da mi se nije javila moja dobra prijateljica M. iako to ni malo ne liči na nju. Prošao je Januar, prošao Februar, Martu se bliži kraj, počeo sam da strahujem. Njen muž je nekoliko puta bio na ivici smrti, mislim, čak sam ubeđen da ga je samo njena ogromna volja, energija i fanatična posvećenost, izvukla i spasila od kobnog završetka. Pozvaću je, odlučio sam.
Prolazili su dani, meseci i danas kada sam posle duge i zamorne šetnje pored Save, seo na
klupu da popušim cigaretu, izvadio sam mobilni telefon, prelomio sam iako sam strahovao od
onoga što ću čuti sa druge strane! Začuo sam njen dubok prijatan glas: "Nisam stigla da ti se zah-
valim na novogodišnjoj čestitci ali upravo tada su mi se desile razne stvari...gde si, jesi li pored
fiksnog telefona, ne, onda me nazovi kasnije da ti ispričam.“ Hoću, rekao sam, ljubi te drug.
Kada sam pročitao šta sam napisao, pomislio sam da se bojim da pozovem bilo koga zbog stra-
ha od loših vesti, kojih mi je život krcat. Inače, prošlo je već više od dva meseca a ja joj se još nisam javio.
Setio sam se i podsetio J., kako je tetka Jelka, moja strina (uopšte ne znam zašto smo je zvali tetka, osim ako nam još kao deci nije reč strina zvučala grublje od tetka?), kod tvojih i jedino kod njih (!) poručivala tortu za rođendan našeg sina. Sremica, bila je vrsna kuvarica, njena jela, kolači i
torte su bili izazov za nepca i blagoutrobije. Ipak, ona je kao što rekoh imala beskrajno poverenje u
poslastičarnicu tvoje porodice, naravno ne bez razloga.
Dragi LJ. , osećam se kao da sam sačinjen od praznina. Ti si jedna od njih.
Tvoj M.
P.S. Svašta se desilo u međuvremenu, jedva sam juna meseca povratio majku u život, ja sam 25.
decembra 2006 godine preživeo infarkt... i naravno kako to već ide, nisam se javio mojoj M.!
Ali! Pre neki dan na pijaci, neko me pozvao po imenu. Bio je to Lj. muž moje M. Bože mili! Ispričao mi je da je M. odstranjena dojka, da je dugo bila bez kose posle Hemo terapije...Kada sam došao kući pozvao sam je. Lj se još nije bio vratio s pijace, bila je iznenađena i obradovana. Ispričali smo smo se bez patetike isamosažaljenja, poželeli jedno drugom sve najbolje i obećali da ćemo piti kafu na nekom od splavova, kada nam bude bolje.
Dragi moj LJ., pišem ti kao da si živ i skoro da sam uveren da će ovo pismo na nekakav neobi-
čan i neuobičajen način dopreti do tebe, da ćeš me posavetovati, ukazati gde grešim, reći mi nešto što još ne znam...
Нема коментара:
Постави коментар