PROLEĆNI SAZIV GRAFIČKE KOLONIJE SIĆEVO 2007

PROLEĆNI SAZIV GRAFIČKE KOLONIJE SIĆEVO 2007

Na predlog Nenada Živadinovica, Direktora Galerije savremene umetnosti iz Niša, još krajem 2006 godine „formirao“ sam „tim“ koja će učestvovati u radu Prolećnog saziva grafičke kolonije

Sićevo 2007.

Ne dvoumeći se, niti se kolebajući, pozvao sam Ljubicu Nikolić, Suzanu Vučković, Dragana Cohu i naravno u tim uvrsto sebe, Miodraga Miška Petrovića.

Pri izboru sam se „rukovodio“ umetničkim i ljudskim kvalitetima koleginica i kolege, unapred znajući da ćemo se slagati, razumevati i pomagati međusobno.

U Sićevo smo otišli početkom meseca Maja 2007 i na moje i opšte zadovoljstvo, vreme nas je

„poslužilo“, sunčani, vedri, bez oblačka dani, ispunjavali su nas radošću i punili neophodnom

energijom potrebnom za „posao“ koji smo prihvatili.

Pre nego što bilo šta napišem o našem radu, osećam obavezu da se zahvalim ljubaznim domaćinima, Nenadu Živadinoviću i Slobodanu Radojkoviću.

Počev od smeštaja koji je bio par excellence, hrane na kojoj bi nam pozavideli gosti bilo kog

svetski poznatog hotela, prese za duboku štampu, prostorije sa kadom za ecovanje, ploča velikog formata, papira za štampu, boja... sve do prirodnih lepota koje su nas okruživale.

Upozoravam i molim čitaoce ovog teksta da mi ne zamere razneženost koju osećam pišući o

našem radu i boravku u Sićevu ali kako ostati suvoparan i „srca kamenoga“ kad se setim jutara dok smo Coha i ja, inače ranoranioci, na pokrivenoj, drvenim stubovima oivičenoj terasi, pili kafu a društvo nam je pravio, na grani Lipe svega nekoliko metara daleko od nas, maleni Slavuj, iz sveg grla izvijajući svoju ljubavnu pesmu! Slavuji,veverice, senice i nezaobilazni vrapci uz psa kojeg smo „usvojili“ svakodnevno ga hraneći i mazeći, bili su nam stalni, uvek prisutni gosti. Ili smo mi bili gosti u njihovom prirodnom ambijentu?

Ni dvesta metara od zgrade ukojoj smo živeli i radili, nalazi se „Vidikovac“ na koji su nam domaći-

ni skrenuli pažnju još prvog dana. „Vidikovac“ je višestruko opravdao svoje ime kada smo ga posetili. Do njega put vodi preko zelene, potočićima obilno zalivane livade. Ispred nas se nalazio „zid“ stena visok tri, četiri metra a preko njega smo mogli da vidimo šumovitu planinu koja se protezala duž druge strane Sićevačke klisure. Kada smo se uzverali na „zid“, pred nama s

ukazala duboko dole, Sićevačka klisura sa plavičastom trakom Nišave, ukazao nam se prizor od koga „zastaje dah“! Ali! Moraću da prekinem sopstvenu sentimentalnost i sklonost prokaženoj lirici i da progovorim o onome zbog čega smo prvenstveno bili u Sićevu.

Počinjem s Draganom Cohom, za one malobrojne koji ga ne znaju ili nisu čuli za njega, reći ću da je magistrirao Grafiku na FLU kod Profesora Boška Karanovića a da već dugo radi u Centru za

Grafiku i vizuelna istraživanja pri FLU.

Coha je kao čovek tolerantan, skroman, ljubazan, predusretljiv, nenametljiv...kao umetnik

delikatan, prefinjen, tragalac i istraživač a kao Majstor nezamenljiv! Skoro da se ne mogu naći veliki i značajni (ne samo srpski) grafičari kojima Coha nije štampao grafike!

Nije u pitanju samo puko otiskivanje, već i samom autoru otkrivanje nekih neslućenih mogućnosti. Dragan Coha je pravi naslednik legendarnog Doce Jankovića. Njegovo ogromno iskustvo ali i stalna potreba da nauči i prihvati novo ili do tada mu nepoznato, svima nam je mnogo značilo.

Meni lično bio je od najveće pomoći ali o tome kasnije.

Ljubica Nikolić, umetnica velike snage, duboko okrenuta ka sebi unutra ali istovremeno spremna da komunicira sa ljudima za koje veruje da je shvataju i razumeju, već prvog dana se "prihvatila"

posla. Trebalo je prisustvovati njenoj Suvoj igli i videti kolikom snagom ta suptilna i krhka mlada

žena, napada cinkanu ploču! Unapred imajući koncept i svest o tome šta želi da „izgrebe“ na

ploči, kao kreativno biće dozvoljavala je sebi u radu podsvesne i mehaničke nepredviđene izlete, koji skoro uvek poboljšavaju rezultat. Ljubicine Suve igle relativno malih formata, mogu se svrstati u istraživanje i preispitivanje podsvesti, traganje za propuštenim ali ne i zaboravljenim.

Suzana Vučković, nepatvorena grafičarka po vokaciji, uvek u belom mantilu sa flekama grafičke boje po njemu, u meni je pokrenula sećanje na stare, izbledele fotografije davnih umetnika u svojim ateljeima, razasute po mnogobrojnim mono- grafijama. Suzana je autentični Majstor Akvatinte. Pedantna, predana svom teškom i zahtevnom poslu, radila je neumorno samo po

kadkad prekidajući posao da bi s nama popila kafu ili ručala i večerala. Ogromna ploča koju je

započela, nudi nam pretstavu stare Dorćolske zgrade sa drvenim terasama, vratima iz kojih se

ulazi u stanove, drvenim stubovima koji su obavijeni puzavicama i cvećem, prozorima u kojima se

odslikavaju oblaci i sunce... kakav je to i koliki posao?!

Prvi probni otisak, tako dobro urađene ploče, mogao bi biti izložen kao gotovo umetničko delo ali

je Suzana naravno nastavila dalje, sledeći svoju zamisao.

Ja, Miško Petrović, pošao sam u Sićevo s namerom da uradim dva ili tri ženska akta u tehnici Bakropisa. Coha mi je isekao ploče, jednu manju premazao bitumenom i ostavili smo je da se suši. U to su u posetu Suzani ali i nama, stigle sestre Ivana i Olja Stanković, profesorke čuvene

i ugledne Srednje umetničke škole iz Niša. Upoznavši se i prijatno razgovarajući, pomenuo sam

Litografiju kao medij u kojem bih najviše voleo da uradim svoje aktove. Ništa lakše, rekla je Ivana, dođite sutra kod nas u školu, imamo jedan veliki odličan kamen koji će vam sigurno odgovarati.

Dogovor je pao i Coha i ja smo tri dana odlazili u Niš, u školu, sve dok nisam "odradio" posao.

Moje zadovoljstvo, koliko urađenim poslom, dobrom Litografijom, aktom koji sam posle tridest i

više godina, "iz ramena“ litografskom kredom crtao po zaista odličnom kamenukoji je Coha

pripremio, nanosio boju, štampao, dakle moje zadovoljstvo je bila i činjenica da je Ivana u radionicu dovodila učenice i učenike sve četiri godine, kojima je rekla

da prisustvuju nastavnoj jedinici Litografija, da pitaju sve što ih interesuje, da pamte ili zapisuju Cohine i moje postupke, da i sami učestvuju u procesu, kvaseći papir, okrećući točak prese ili

postavljajući papir na kamen. Ceo proces, od šlajfovavanja kamena, pranja, nanošenja gumera-

bike, crtanja, nanošenja boje....sve do stavljanja papira i štampanja grafike, profesorka Ivana Stanković je beležila svojim fotoaparatom.

Kada mi je poslala narezan disk, zažalio sam a i ona, što ne postoji i tonski zapis jer bi to onda

zaista bilo očigledno nastavno sredstvo, nastavna jedinica pristupačna i razumljiva novoj mladoj generaciji.

Nas četvoro, Ljubica nas je nazvala ČETIRI ELEMENTA, u maju 2008 godine očekuje izložba u Galeriji niške tvrđave. Na izložbi ćemo izložiti radove nastale u

Prolećnom sazivu grafičke kolonije Sićevo 2007 i radove koje smo nastavili da

stvaramo i štampamo po povratku u Beograd. Ubeđen sam, štaviše tvrdim da će to biti dobra i kvalitetna izložba dve umetnice i dva umetnika, koji su se i pre kolonije i u koloniji družili, radili zajedno i stvorili prijateljstvo i razumevanje koji će kao vrednost ostati deo svakoga od nas ponaosob.

Miško Petrović

U Beogradu, 21.Oktobra 2007 godine