DEVETO PISMO

DEVETO PISMO

Poštovani gospodine Antonio,

„Zaludni pop i jariće krsti“ je poslovica ili bolje, izreka, koja se u narodu koristi da opiše one oso-

be koje se od viška vremena ili lenjosti bave besposlicama.

To bi moglo da znači da takva izreka ne postoji u italijanskom ili portugalskom jeziku? A možda i postoji ali drugačije formulisana.To ćete mi vi reći kada pročitate moje objašnjenje.

Takođe vas je zainteresovalo ono puj, puj, puj, na kraju prethodnog pisma.

Napisao sam da se bojim da se ne ureknem a da se ne bi urekli, odnosno da ne biste bili ureknuti

potrebno je tri puta pljunuti preko levog ramena.

Pljuvanje je jedino rešenje, ako vam pri ruci nije VRATIČ.

Da vam bolje objasnim, navešću šta je o VRATIČU napisao Veselin Čajkanović naš poznati istra-

živač verovanja o biljkama:

„VRATIČ –Rheinfarn (tanacetum crispum, tanacetum vulgare) označava biljku koja magičnim nači-

nom vraća nešto na staro stanje, koje je tuđim vradžbinama bilo poremećeno." Urok je dakle vradžbina koja vas onemogućuje u delanju ili nekom segmentu delanja.

Ja ne verujem u vradžbine ali po navici stečenoj u detinjstvu ili iz osećaja bespomoćnosti,

ponekad se poslužim i tim narodnim „lekom“. Drago mi je ako sam uspeo da vam objasnim

makar i ovako šturo, ono što vas je zanimalo.

Razume se da ste čuli za Danila Kiša! Kako sam mogao i da sumnjam.

Pohvala koju ste napisali za ENCIKLOPEDIJU MRTVIH, čini me ponosnim kao da sam ja autor!

Molim vas da sledeće reči ne shvatite kao laskanje ali i mom su srcu i umu najbliskije SIMON ČUDOTVORAC i KNJIGA KRALJEVA I BUDALA. Navodite deo : “Kruševan podnosi carskoj cenzuri proširenu verziju Zavere i ona će se, pod visokim patronatom Carske garde,

pojaviti, u vidu knjige, godinu dana kasnije. Izdavač je Peterburško društvo gluvo-nemih (Da li se

u tome krije neka simbolika, teško je utvrditi.).“, kao ilustraciju Kišovog visokog književnog talenta,

kombinaciju savršenog stila, faktografije (istinite ili ploda mašte) i finu ironiju koja predviđa i podcrtava gnusobe koje će se dešavati odmotavanjem klupka započetim objavljivanjem Zavere.

Ovog trenutka mi na pamet padaju reči čistačice kancelarije tek preminulog univerzitetskog pro-

fesora, iz knjige Gorana Petrovića SITNIČARNICA KOD SREĆNE RUKE : “Rekao mi je:Sofija, draga, koliko god izgledale različite, knjige se daleko odavde susreću. Kada čitaš jednu izistinski

pažljivo, s punim razumevanjem, to je kao da čitaš mnoge okolne.“

Poštovani gospodine Antonio, moram da vam se pohvalim! Izvinite što skačem s teme na temu,

što možda nepotrebno pravim digresije i zamaram vas ali ja sada znam ime one biljke! Da li je to početak „ozdravljenja“?

Možda je bolje da se ne zanosim previše, vreme je sudija.

Svako vaše pismo me raduje, vaš M.P.