PETO PISMO

SUBJEKTIVNO

PETO PISMO

Dragi gospodine Tabuki,

Smatrate da sam preterao nazivajući svoj postupak iznuđivačkim, kažete da ste

se iskreno zamislili nad neobičnim fenomenima (vaša reč) kojima sam izložen. „Da me nije zainteresovalo vaše pismo, ne bih vam ni odpisivao“, pišete mi a ja

sam vam, svestan da svakodnevno dobijate hrpe pisama iz svih krajeva sveta, zaista zahvalan.

Nažalost, niste me utešili činjenicom da i vi zaboravljate reči, pojmove pa čak i

imena ljudi. Iskren sam, nemojte se ljutiti zbog toga.

Hvala vam zbog pokušaja da me umirite i pomognete mi ali kod mene

naprosto nije reč o zaboravljanju, već o nesposobnosti da zapamtim određene

pojmove, reči, imena ljudi. Ni malo me ne teši što je broj tih reči, pojmova ili broj

ljudi čijih imena ne mogu da se setim, mali i zanemarljiv. Da je u pitanju i samo

jedna reč, na primer ime one biljke, ništa ne bi menjalo na stvari.

Bez želje da zvučim a još manje da postanem paranoičan a propos mog

problema, imam utisak da se stvari pogoršavaju! Zato vas naljubaznije molim da

što možete pre, odgovorite kakvo je vaše mišljenje o sledećem: Znam neke reči,

takođe ih nije mnogo, umem da ih izgovorim, neretko mi poput munje bljesnu u glavi ali ne znam šta znače! Uz sva moja nastojanja da ih se rešim, da ih odba-

cim i zaboravim, one me prosto proganjaju i opsedaju po nekoliko dana!

Tragam po leksikonima, enciklopedijama, rečnicima ali te reči kao da su začara-

ne, ne nalazim odgovor.

Pokušavao sam da otkrijem njihovo značenje pomoću etimologije, putem sličnos-

ti sa nekim poznatim mi rečima, raščlanjavao ih na slogove, gradio od njih ana-

grame i šta sve ne i rezultat je uvek bio po mene poražavajući! Ponavljao sam ih

do besvesti ne bi li makar tako iz njih izletelo nekakvo značenje ili bar potpuno

obesmišljenje koje bi ih isteralo iz moje glave ali ne. Svetlele bi u mom umu

koliko su, kao da su žive, same odredile ili isplanirale. Kažem, znalo je to da traje

i po nekoliko dana a onda bi najednom nestale bez traga.Strepeo bih nedelju ili

dve a onda zaboravljao na njih. Pojavljivale bi se opet bez ikakvog vidljivog ili

znanog razloga. Nisam mogao i ne mogu da u njihovom pojavljivanju pronađem

nikakav sistem, periodičnost, određenu učestalost ili bilo kakvu meru i disciplinu.

Počeo sam da vodim evidenciju, zapisujem, od trenutka pojavljivanja reči, sat i

dan, vremenske uslove, izlazak i zalazak sunca, položaj i menu meseca, važnije

događaje na globalnom planu , lična i porodična dešavanja, ponašanje komšija i slučajne susrete koji se u tom periodu dogode.

Ništa! Ni makac! Reči imaju neki svoj život i svoju logiku u koju i dalje pokušavam da proniknem.

U priči SVRATIO SAM DA TE VIDIM, ALI NISI BILA TU pišete: „Među nama re-

čeno, baš bih voleo da sretnem onoga koji je izmislio logiku kako bih mu kazao tri

slatke reči.“ Moram da vam kao začin dodam i šta o logici kaže Pjer Mabij :

„Logika, odana sluškinja, predlaže lažna rešenja.“

S nestrpljenjem očekujući vaš odgovor, M.P.