MEDJUNARODNA LIKOVNA KOLONIJA „DVORAC BALCIK“ / BUGARSKA
Kao i uvek kada pisem, pišem onako kako sam ja to doživeo, dakle subjektivno.
Oduvek sam prezirao ili bolje rečeno nisam imao poverenja u tz objektivne stavove, poglede, mišljenja...Lažnjak je to.
Ono što ja doživljavam ili u čemu učestvujem, primam svim čulima, svesću i podsvesću, fizički i fiziološki i onda kako da to ne bude subjektivno kada ga „prosejano“ kroz prethodno pomenuta „sita“, izbacim u javnost?! Ja ne tvrdim
da je to jedina ali je moja ISTINA.
Imao sam privilegiju da od 1-10.oktobra budem učesnik Medjunarodne likovne
Kolonije „Plener Dvoreca Balčik“ na poziv Hudožestvene Nacionalne Galerije iz Sofije i mog dobrog prijatelja i priznatog bugarskog slikara Atanasa Andasarova.
Dvorac Balčik je ustvari letnja rezidencija nekadašnje Rumunske kraljice Marije na Crnom moru
u blizini priobalnog gradića Balčik. Kraljica Marija, lepa, otmena i obrazovana žena je došavši u Balčik našla svoj mir i spokoj a darovala mu je sopstveni i samosvojni pečat. Letnjikovac je okružen cvećem, biljem i drvećem iz svih krajeva sveta : Mongolije, Japana, Kine, Kavkaza, Sibira, Indije, Afrike, Amerike, Evrope....
Ceo kompleks je danas očigledno nastavno sredstvo Botaničkog fakulteta univerziteta u Sofiji.
Održavan je besprekorno! Posećuju ga grupe turista iz Francuske, Nemačke, Engleske, Rusije pa sve do organizovanih ekskurzija iz Bugarske, za koje on predstavlja skoro fetiš!
Kada sam bugarskom cariniku na povratku u Beograd rekao gde sam bio, nisam mogao a da ne primetim ponos na njegovom licu. Iako je imao preko pedeset godina, samo je jednom bio u kompleksu Dvorca Balčik. Prisećao se i pitao me da li još postoji
ovo ili ono i kao to sada izgleda.
Svako drvo, svaka biljka, svaki cvet, obeležen je tablicom koja na latinskom i bugarskom objašnjava poreklo i navodi ime i klasifikaciju. Centralnim delom teče
rečica koja je tu i tamo premošćena drvenim ili zidanim mostićima. Na nepunih sto metara od mora rečica pada niz slap visok petnaestak metara. Obedovali smo u restoranu koji se zove „Vodenica“ i nalazi se tik uz slap jer je nekada zaista bio vodenica. Mi smo doručkovali, ručali i večerali na drugoj strani restorana na terasi pod lozom, udaljenoj tridesetak metara od mora.
Sve zgrade osim kraljičinog letnjikovca i vile princa Nikolaja koja nosi naziv „pečurka“ jer je gradjena tako da je donji deo uži od gornjeg, su prizemne, kamene i pokrivene crvenom ćeramidom tipičnom za Jadransko i Sredozemno primorje.
Sva čula su mi bila „angažovana“, uživanje je bilo kompletno i istovremeno podeljeno na pojedinačne segmente od kojih je svaki imao sopstvenu snagu i privlačnost : šum ogromnih talasa koji su hrlili sa nepregledne pučine Crnog mora, delikatan šum stropoštavanja rečice niz slap, čudnovato i raznoliko rastinje
čak i za mene slikara, neverovatnih boja i oblika, kamene vijugave stepenice kojima smo silazili do restorana ili keja koji tik uz more vodi do gradca Balcik ili
se njima „verali“ do ateljea u kojem smo zajedno slikali, bolje reći izvodili svoje
radove, krhki drveni ili čvrsti kameni mostići, glave izmišljenih i poznatih paganskih božanstava iz čijih usta je u tanjem ili debljem mlazu isticala voda...
Nazivi, imena : Vrt ruža, Getsimanski vrt, vilinski izvor... samo su dopunjavali
magiju tog čarobnog mesta.
Elem, u tom „nestvarnom“ ambijentu radili su, stvarali, umetnice i umetnici iz
Francuske, Nemačke, Turske, Rumunije, Poljske, Srbije i Bugarske. Nas zajednički atelje se nalazio pod kolonadom kamenih stubova zgrade u kojoj
su umetnici stanovali. Osnova zgrade je u obliku ćirilićnog slova P, u sredini,
u dvorištu se nalazi bazen i majušni parkić gusto zasadjen raznobojnim cvećem.
Dvorište je okrenuto prema Jugu i preko celog dana je, na moju veliku radost,
bilo osunčano. Iako smo savesno i odgovorno pristupali poslu, to nas nije sprečavalo da komuniciramo, da se šalimo i zadirkujemo ali i pomažemo jedni drugima. Govorilo se, razgovaralo ili šalilo na svim mogućim jezicima, nemačkom, francuskom, engleskom, srpskom, rumunskom, turskom, italijanskom, poljskom i naravno bugarskom. Taj konglomerat jezika Atanas je
nazvao „Kolonijski esperanto.“ Odlično smo razumevali jedni druge jer su svi „kolonisti“ bez izuzetka bili prefinjeni, civilizovani i puni pozitivnog naboja.
Predstavnici iz Nemačke su bili „dva Kristijana“ (tako smo ih zvali) iz Potsdama.
Obojica su završili Akademiju u Drezdenu. Atanas me „obradovao“ činjenicom da
nisam najstariji „kolonist“, „Bard“, vec je to Christian Heinze, rodjen 1941 godine.
Oba Kristijana su svoja dela ostvarivali na papiru. Mladji Kristijan je na punim formatima (100x70cm) papira velike gramature, akvarelom uz raznorazne itervencije (olovka, tuš, lavirung...) beležio „detalje“ iz okruženja. Bard,
Kristijan Heinze je svoje impresije ostvarivao na velikom broju malih pravouglih
papira, formata 20x 15cm. Grafičar po vokaciji, inventivan, od polovine jedne dunje napravio je „pečat“ u obliku amfore, otiskivao ga na papir a zatim tehnikom
gvaša oko njega slikao razne prizore u koje se amfora uvek druge boje, odlicno uklapala. Uradio je „bezbroj“ malih „minjona.“
Iz Francuske su u koloniju došle dve Dame : Annick Silvestre, stidljiva kada je bio u pitanju njen rad, slikala je, akvarelisala u svojoj sobi, suptilna i delikatna umetnica što sam video iz malenog akvarela koji mi je poklonila, i Krisztina Zugor, rodjena u Njujorku, Madjarskog porekla a živi u Francuskoj, sva od nerva, sofisticirana umetnica u neprekidnom traženju i istraživanju.
Iz Turske, Sabire Susuz , umetnica visokog senzibiliteta, samosvojna, više nego spolja, okrenuta unutarnjim promišljanjima i traženjima rešenja. Najmladja učesnica, Bogdana Contras iz Rumunije, sjajna ekspresivna slikarka, jedna vesela, razdragana i komunikativna osoba, koja bez greške vlada engleskim i francuskim jezikom. Njen iskreni i grleni smeh je često odzvanjao nasim ateljeom uprkos prehladi koju je zaradila prvog dana. Katarzyna Orthwein došla je iz Poljske, iz Varšave. Dama u zrelim godinama, nekonvencionalna, „otkačena“ na
najdivniji mogući nacin, podsetila me na „Barbizonce“. Odmah posle doručka a ustajala je rano, stvaljala je na glavu slamni šešir i uprtivši na ledja mali štafelaj,
boje, četke, nekoliko platana i jos sijaset njoj poznatih i potrebnih stvari, odlazila je da slika u „Pleneru“! Jednom se vratila sa crtački savršeno postavljenom
ali i odlicno slikanom barkom, vajkajuci se uprkos našim pohvalama, da je zaboravila belu boju i da to nije ono što je ona htela da uradi. Sutra je ponela belu boju i na uvid nam „podnela“ sliku kojom je bila zadovoljna.
Iz Srbije, u radu Kolonije Balčik ucestvovali smo Dimitar Mitko Ilijev vajar iz Dimitrovgrada i ja, Miodrag Miško Petrović slikar iz Beograda. „Zašto je tebi
I meni Atanas dao najveća platna“ krišom me pitao Mitko? „Valjda zato što od
nas najviše očekuje“, šalio sam se. Mitko je špahtlom na oba platna čistom crnom bojom, Murovski snažno, napravio dva crteža vajarski i slikarski opravdana. Pozadinu je konsultujuci se sa mnom bez imalo sujete, obojio
jednu čistim okerom a drugu okerom ublaženim belom bojom. Bez i trunke sumnje, ostavio je dva dobra i kvalitetna rada. Ja sam koristeii ljubaznost i predusretljivost Katarzyne, njenim valjkom prefarbao jedno platno tamno ljubi-
častom bojom koju vec dugi niz godina dobijam mešajuci Kraplak sa Prusko plavom a drugo platno Oranž bojom omekšanom Kadmijum zutom. I na jednom i na drugom platnu sam naslikao ženski (gotovo identičan) akt, sačinjen od slobodno nanetih fleka nalik na Leopardove sare, postižući osećaj volumena
dijapazoniranjem boja od najtamnije do najsvetlije idući s leva na desno.
Na ljubičasto platnu fleke su bile oranža na oranžplatnu ljubičaste.
Nas domaćin, poznat i značajan bugarski slikar Atanas Andasarov slikao je u svom „stilu“, širokim potezima, špahtlom, nanoseći debele slojeve i delikatno
intervenišući u i po njima, bojom, grebući ih, modelirajući ali dozvoljavajuci da na platnu ostanu i „flah“ slikana polja.
Izlozba radova ostvarenih u Likovnoj koloniji Dvorca Balcik, biće odrzana u
u eminentnoj Hudožestvenoj Galeriji u Sofiji kada slike / radovi budu adekvatno opremljeni.
Vreme provedeno u „Pleneru Dvorca Balčik“, rad, stvaranje a pre svega činjenica da sam upoznao (vec komuniciramo E-mail-ovima) divne ljude, vrsne umetnike iz
drugih zemalja, iskrene relacije i prijateljske komunikacije medju nama, ostaće mi u trajnoj uspomeni kao vrednost koja bi mogla da posluži kao primer „razdvajačima“ i „razbijačima“ veza i kontakata medju narodima.
Miodrag Miško Petrović
19.Oktobar 2007 godine, Beograd
Нема коментара:
Постави коментар