DRUGO PISMO

DRUGO PISMO

Gospodine Tabuki,

Molim vas da ovo pismo shvatite kao nastavak prethodnog. U prvom pismu sam ustvari samo na-

čeo specifičnost i posebnost mog „problema“.

Naime, pisao sam vam o rečima i pojmovima koji mi...itd, itd…da vas ne gnjavim ponavljanjem.

Samo što sam pismo predao poštanskoj službenici i izašao iz pošte, sinulo mi je da vam nisam izložio „problem“ u celini.

Gospodine Tabuki, u pitanju su i ljudi! Nemojte se brinuti,ni najmanje ne želim da vas a ni sebe

izlažem neprijatnostima. U celini uzev, problem s ljudima je veoma nalik problemu s rečima ili

pojmovima.

Dakle, postoje određene osobe, takođe ih je zanemarljiv broj, čijih imena ne mogu da setim! Pamtim ljude od pre pedeset i više godina, boju očiju, izraze lica, rečenice koje su izgovarali, ži-

vo se i jasno sećam kroja odela i boje cišela, dugih lisičijih ili krompirastih noseva, zatupastih prstiju i prstiju koji bi mogli pripadati nekom pijanisti, sećam se takvih detalja kojih se, siguran sam, ni sami oni ne bi mogli setiti pa da im preti i giljotina!

Ne preterujem verujte mi, sećam se kao da ih izgovara ovog trenutka, reči moje majke, leta dale-

1956 godine: “Ne skači sa tog zida, hoćeš li da ti se spusti stomak kao M.?“

Nalazili smo se na moru, tek što sam bio završio četvrti razred osnovne škole.

Kamena primorska kuća u kojoj smo bili smešteni nalazila se na samoj ivici peščanog pojasa plaže. Moj mlađi brat i ja smo ustajali u zoru, istrčavali i bacali se u more, plašeći i rasterujući iznenađene galebove koji su se do tada gegali i baškarili plažom.

To nam je bilo najslađe i najprijatnije umivanje i kupanje u životu.

Iza kuće su se nalazila, na terasama sa visokim kamenim podzidima, stabla starih maslina, izboranih na način kako su izborana lica ljudi svakodnevno izloženih vetru, suncu i moru.

Sa tih visokih podzida sam voleo da skačem u vruć pesak i to sam radio neumorno, čekajući

majku i oca da se spreme za ručak ili večeru. Brat me je posmatrao zadivljeno i pomalo mi

zavideci ali se ne usuđujući da sam skoči. Ah da, spušten stomak! M. je bila moja učiteljica i kako sam kasnije saznao od malena je imala taj spušteni stomak, stvar se malo zakomplikovala u

trudnoći ali je ipak rodila zdravu i lepu devojčicu. Čime su sve roditelji spremni da se ispomognu da bi ubedili svoje dete da ne čini ovo ili ono?!

Izvinite, raspričao sam se i raspisao a o glavnom ni reči.

Evo pre neki dan. Čovek kojeg često srećem, čak smo na neki način i poslovno vezani, poklonio

mi je katalog sa svoje poslednje izložbe. Sreli smo se na jednoj svečanosti, on po delikatnom zadatku a ja da prisustvujem dodeli značajne nagrade mojoj dragoj koleginici. Sedeli smo zajedno, dugo i tiho razgovarali a ja sam, vraćajući se kući i razgledajući katalog, malo, malo

okretao naslovnu stranu da bih pročitao ime i prezime dotične osobe!

Čovek mi je simpatičan, ljubazan je i prijatan ali džabe!

Juče mi je zazvonio mobilni telefon, čuo sam poznat glas, mogao bih da opišem izgled čoveka do

nasitnijih detalja ali ime! Ne, ne i ne!

Naravno predstavio se, bio je to čovek koji mi je dao katalog. Pazite sad ovo!

U trenutku dok vam pišem, ja i pored najbolje volje ne mogu da se setim imena tog čoveka!

Iskreno se nadam da ovo pismo neće mnogo kasniti za prvim, pa ako budete imali volje...da se ne

ponavljam.

Moje poštovanje, M.P.