JESENJA IZLOŽBA ULUS 2007

JESENJA IZLOŽBA ULUS 2007

Katalog ovogodišnje JESENJE IZLOŽBE je štampan bez ikakvog ili bar uobičajenog teksta!? Koliko god bio subjektivan, nisam spreman da ulazim u razloge toga ali se osećam "pozvanim" kao član ULUS i prethodni Predsednik da, kao što sam to već činio

otvarajući JESENJE IZLOŽBE, opomenem i podsetim i članove ULUS ali i kulturnu javnost Beograda i Srbije na vrednost i značaj koji ova manifestacija sobom nosi i sadrži.

Otvarajući prošle godine JESENJU IZLOŽBU, izgovorio sam sledeće reči : „Nekoliko godina

unazad, otvarajući ovu izložbu, verovatno najznačajniju izložbu Udruženja likovnih umetnika

Srbije, pominjao sam njenu u evropskim i svetskim razmerama, dugu tradiciju, pa neću propustiti ni ovu priliku.

Drage koleginice i kolege, poštovani prijatelji, 23. Decembra ove 2006 godine, navršiće se tačno

78 godina od održavanja prve JESENJE IZLOŽBE!“

Dakle ove godine je već 79-togodišnjica!

U tekstu koji je nosio naslov LEPROZNI ILI... a koji sam indigniran neobjavljivanjem ni retka informacije o ovoj višestruko značajnoj izložbi, poslao redakcijama Politike, Danasa, Blica i Glasa Javnosti (odgovorio mi je ali ne i objavio tekst, samo urednik Danasa!), napisao sam : „ To je

tradicija..........a naročito u zemlji u kojoj se bilo kakva manifestacija posle drugog ili trećeg održavanja proglašava tradicionalnom. Dobro znajući podatke iz Istorije ULUS, pomenuo sam Kralja Aleksandra i Kneza Pavla koji su na samo jednoj ULUS-ovoj izložbi kupili 35 dela, takođe, Predsednika Senata, predstavnike Beogradske Berze i Direktora Pariskog Muzeja koji su kupo-

vali dela za svoje kolekcije.

JESENJA IZLOŽBA je uvek bila „događaj sezone!“

Pišući u nastavku dalje o problemima sa kojima se umetnost i kultura suočavaju u ovoj zemlji, ignoracijom, marginalizacijom, tendencijom za potiranjem svega

što umetnici danas stvaraju, komparirao sam nekadašnje posete ULUS-ovim izložbama, Kralja, Princa, Predsednika Skupštine, Senata, Direktora Berze, Dama i Gospode, sa današnjim odsustvom predstavnika vladajuće garniture:

„To najrečitije govori o stavu i mišljenju koje današnja vlast ima spram Umetnosti

i Kulture svoje zemlje. Alajbegova slama, šta li ?“ Pokušao sam da budem i cinično duhovit : „A možda im je odnekud doturen poverljiv podatak (imaju oni

službe za to) da su Umetnici leprozni, te da nije zgoreg kloniti ih se po svaku

cenu!“

Čak i samo delimičan i površan uvid u način na koji se zdrave i uređene zemlje

odnose prema svojim vrednostima a Umetnost jeste jedna od najvažnijih vred-

nosti bilo kojeg naroda i države, morao bi da posrami ovdašnje vlastodršce.

Traže i izmišljaju raznorazne rakijske i slične Brendove koji bi nas bolje predsta-

vili svetu a na „dohvat ruke“ su im umetnici koji su uz minimalno

angažovanje vlasti, najsvrsishodniji i najprepoznatljiviji Brend! Ljudi iz celog sveta

umetnici, kritičari, galeristi, muzejski stručnjaci ali i turisti i radoznalci svih vrsta i boja, hrle na VENECIJANSKIBIJENALE. Zar to nije najbolji znak da je Umetnost

pravi izbor za „sponu“ sa svetom? Zar to nije dokaz da je Umetnost Brend bez premca!?

Ne može se ići u Evropu (ni bilo gde) ne vodeći računa, negirajući ili prećutkujući

sopstvene vrednosti. Selektivnim biranjem „iščupaka“ iz tradicije, uglavnom iz dalekog i stalno došminkavanog „Srbskog“ Srednjeg veka, postiže se jedino iracionalna, nepotrebna i štetna po mentalno zdravlje naroda, retrogradnost!

Poštovanje sopstvene Istorije i tradicije znači zrelost jednog naroda ali istovreme-

no nepoštovanje današnjih vrednosti koje taj isti narod stvara preko svojih talentovanih sunarodnika, umetnika, znak je da oni koji upravljaju ovom državom

nemaju čak ni mutnu predstavu o tome da će današnja umetnička dela biti tradi-

cija u budućnosti!

Tekst završavam rečima da je ovo vapaj i dobronamerna kritika koja poručuje

„vlastodršcima“ da hitno preduzmu sve a na korist ove zemlje i ovog naroda,

kako bi u svet izašli i izlazili „obučeni“ u najveće vrednosti koje umetnici stvaraju

da im se ne bi desilo da za njima evropska i svetska dečurlija trči vičući : „Car je go!“

Back to JESENJA IZLOŽBA 2007.

Telegrafski :

Izlaže osamdeset sedam umetnika od toga četrdeset pet po konkursu.

Ni premalo ni previše, uostalom konsekventna odluka Umetničkog Saveta.

Ja lično volim kada svako delo ima dovoljno prostora oko sebe,

kada može da „diše“. To je postignuto. Neka dela autorski precizno mentalno

koncipirana, odlično su postavljena i predstavljena, a neka nisu na adekvatan način, te u posmatraču – konsumentu mogu da izazovu nedoumicu/e. Neke

„sitnije“ zamerke mogu se staviti na postavljanje nekih slika jedne do druge ali

se to može shvatiti i kao namerna „konfrontacija“ dve različite „poetike“.

Na izložbi su zastupljeni autori svih generacija, od „poletaraca“ do „bardova“.

Ovogodišnja JESENJA IZLOŽBA je dobra izložba, umetnički kvalitet je na

visokom nivou, imam utisak da bi izložba bila „okrnjena“ izostavljanjem bilo

kojeg izloženog rada.

Nagrađena Vjera Damjanović i nagrađeni Mario Điković su po mom, naravno subjektivnom mišljenju, nagradu zaslužili / zasluživali i pre ove izložbe. Vjera,

suptilna, visoko sofisticirana umetnica, u neprekidnom traženju, istraživanju i preispitivanju sebe i sveta oko sebe i Mario, maštovit i „mladalački“ razigran,

zaslužili su bez svake sumnje nagradu JESENJE IZLOŽBE.

Ne bih ja bio ja a da ne pomenem i Biljanu Vuković koja je ostavivši za trenutak

svoje fascinantne pejsaže, Densk iris-ima u akvatinti – bakropisu pokazala i

i dokazala da je Umetnost neprekidno traganje i u njenom slučaju, pronalaženje. A Olivera Grbić! Ta divna umetnica ima moć da me uvek i uvek iznenađuje! Svojom „Jasnom planinom“ Petar Đuza započinje „novi“ umetnički život. Svoj put u makro i / ili mikro Kosmos Mira Krstevska trasira svojim „Središtima“. Đile Marković je gro planom na pravom putu drastificiranja ovdašnjosti. „Treptaj okamenjenog oka“, Pante, Zorana Pantelića, iako dimenzija 50x50cm,

po kvalitetu umnog mu kalambura i tehnološke sofisticiranosti i mom naravno opet subjektivnom mišljenju, mogao je da bude postavljen na centralni zid. Nina Todorović neprekidno u progresu i

nadgradnji sopstvenih okupacija. Potpuno sam u "Cvijeti" dobro i pomno sam "video" poliptih

mog generacijskog kolege Milana Staševića. Milan je zaista "progovorio", "ispričao" priču zanimljivu, likovno jasnu i svežu, pomerenu unapred. Neka se ne naljuti ako ovaj tekst dopre do njega ali već neko vreme je izgledalo da je "zastao", da se "vrti" u prepoznatljivom krugu iako na visokom profesionalnom nivou. Poliptih na JESENJOJ IZLOŽBI 2007 je očigledan rezultat razrešenja onoga što ga je sprečavalo u progresu, znak da se oslobodio okova i negvi koje su ga

sputavale. Milane Staševiću, opet si odličan!

Obavezno posetite Umetnički Paviljon Cvijeta Zuzorić i pogledajte JESENJU IZLOŽBU.

U Beogradu, 31.Oktobra 2007.

Miodrag Miško Petrović

PISMO PRIJATELJU

Dragi P..o ,

Prošle godine je bilo tačno četrdeset i dvije godine kako smo maturirali a sjećam se kao da se događa ovog trenutka, G.-ovih riječi na Pločicama, dok si ti pokušavao da stričevim poklonom "prevariš" veliku Mladicu ispod Pećina : “Koliko li ćemo godina imati dvijehiljadite? “Pedeset i četiri! To je tada za nas bilo daleko i maglovito a sada smo već prevalili šezdesetu!

Prije neko veče kad sam te nazvao, ispričao si mi da si bio na skeniranju krvnih sudova glave. Ne bi ti to uradio da te nije C. tvoja dobra i predobra sestra natjerala. Jak kakav jesi, šalio si se i

sprdao pričajući mi o suženju jedne od moždanih arterija : "Pitao sam doktora je li mi ostalo bar

pet godina života,ne bih li pozavršavao neke započete poslove?“ Umirivao te riječima da su svi ostali rezultati odlični i da nema razloga brizi. “Ču’š nema“, nasmijao si se, “A ako opet padnem kao ono prije dvije godine u Njemačkoj.“ „Dobro, odgovorio ti je doktor, može vam se desiti da osjetite vrtoglavicu, da vam pozli ali s obzirom na opšte stanje vaših krvnih sudova, ne prijeti vam moždani udar.

"Svaka stvar pa i čovjek ima svoj vijek trajanja“, završio si s pričom o sebi. Pitao sam te za M. i „naredio“ ti da je poljubiš umjesto mene, za D. tvoju ljubimicu. U našim godi-

nama vrijeme ubrzava, nijesam mogao da vjerujem da već sprema diplomski! Još mi je pred

očima slika njene glavice i širom otvorenih radoznalih očiju, koje vire kroz otškrinuta vrata dok sam

se odmarao poslije ručka. A od tada je prošlo više od dvadeset godina!

Sjećaš li se UZORANE LEDINE? I ti si kao i ja bio fasciniran knjigama i čitanjem. Između ostalog,

to je bilo (možda) od presudne važnosti za naše prijateljstvo.Bar za započinjanje prijateljstva.

Čitali smo sve što bi nam dopalo šaka i razmjenjivali utiske, kritikovali ili hvalili pojedine knjige i pisce. Ti si mi dao UZORANU LEDINU.

Čitao sam TIHI DON a zajedno smo gledali ruski film snimljen po romanu. Voleli smo mrkog Gri-

gorija, puteno maštali i čeznuli za Aksinjom. Dajući mi da čitam UZORANU LEDINU, strasno si mi

predstavljao glavnog junaka, želeći da nam on postane uzor. Ni danas poslije toliko vremena

nemam ništa protiv. Ako apstrahujemo propagandističku notu, ako uzmemo u obzir vrijeme u

kojem je roman nastao, okolnosti i ideološko okruženje, UZORANA LEDINA može biti priručnik o

moralu i ljudskim vrijednostima. Iako Dostojevski rezignirano veli da: „u apstraktnoj ljubavi prema

čovječanstvu, čovjek prije svega voli sebe“, uvijek je bilo i biće ljudi spremnih i sposobnih da sopstvene želje i htijenja podrede tz višem cilju.

Iako je današnji cinični svijet sklon da prezrivo potre ili umanji vrijednost takvim pojedincima, svrs-

tavajući ih u religiozne ili ideološke fanatike, takvih ljudi će uvijek biti.

Spomenuo bih ti Gandija ali mi se čini da je na kraju potpuno bio prevladan sopstvenom sujetom. Mislim da je u naše vrijeme to Nelson Mandela, ali za koga još danas čovjek može staviti

ruku u vatru a da ne pogriješi!?

Pored svima znanih i širom svijeta poznatih primjera, postoje i tz mali ljudi kojima je moral i ljubav

prema bližnjima, prva stvar na koju pomisle kada se probude.

Često citiram odgovor Dalaj Lame na pitanje „Zašto je toliko zla u današnjem svijetu i današnjem

vremenu?“ Dalaj Lama je odgovorio: „Naprotiv, mnogo je više dobra ali se ono na neki način podrazumijeva a zlo je agresivno i destruirajuće, njegove konsekvence su stravične i zato mnogo

vidljivije.“

Dragi moj P., priznaću ti poslije više od četrdeset godina da sam zaista upalio motor!

Podsjetiću te. Stric koji te volio čini mi se više od rođene djece, kupio ti je sportski bicikl (tako smo ga tada zvali) i znajući i prateći tvoje želje i čežnje,mjesec dana kasnije, kupio je i motor koji se ugrađivao na bicikl.

Davao si nam da ga vozimo (vožnja biciklom meni do dana današnjeg predstavlja izvor ogromnog zadovoljstva), nijesi bio škrtac, događalo se da po dva dana ti ne sjedneš na njega. Našli smo se

ispred stadiona i ja sam ti zatražio bicikl. Zamolio si me da ne palim motor jer

imaš malo mješavine a poslije podne moraš da biciklom obaviš nešto za oca. Obećao sam ti a

sada mogu da priznam, unaprijed znajući da neću održati riječ. Čim sam zamakao za ugao,

"kresnuo" sam motor i sa uživanjem se provozao do Vezirovog mosta.

To je dragi moj P. zaista bilo jače od mene, od zadate riječi, od svijesti da sam te unaprijed slagao. U ono doba voziti se na motor-biciklu bilo je i predstavljalo vrhunac zadovoljstva! Vjerovat-

no se i ne sjećaš ovoga ali ja imam potrebu da se „očistim“ pa i najmanjih grijehova. Nasmij se slobodno.

Sjećaš li se naše ekskurzije u Dubrovnik 1960 godine? Bio je maj mjesec, Dubrovnik prazan i

samo naš. Nas trojica, “Tri musketara“ kako nas i danas zove moja majka, stanovali smo kod gazdarice čija se kuća nalazila uzbrdo kojih pola kilometra kada se izađe kroz vrata "Od Pila."

Prva stvar koju smo uradili kada smo se odvojili od odjeljenja i našeg malog i energičnog razred-

nog starješine S.M., bila je da na trafici kupimo po kutiju "Vis-a". Imali smo po četrnaest godina

i tu, baš u Dubrovniku je učvršćeno naše prijateljstvo, koje traje do dana današnjeg.

Sjećam se svakog detalja kao da gledam dokumentarni film.

Kad sam ti ono prije dvije godine na autobuskoj stanici u Podgorici, pričao o jednom smiješnom

slučaju u koji smo bili umiješani, nijesi mogao da se sjetiš, smijao si se ali si odmahivao glavom.

E ja moj dobri P. pamtim. Kako i zašto mogu da se sjetim i najbeznačajnijih stvari i situacija, ne umijem da objasnim.

Preksinoć si me zvao telefonom, vidio si me na Dnevniku i rekao mi da je baš bilo dobro što sam držao govor nad rakom C.L. Ja sam u svom kratkom govoru pomenuo izložbu portreta u Umjetničkom paviljonu iznad Ribnice 1961 godine a ti si se sjetio portreta profesora Pejanovića.

Iako mašinac po struci, dobro si i znalački primijetio da je tada već bio vidljiv ili se mogao naslutiti

izuzetan talenat C. L. (kasnije u gimnaziji našeg profesora likovnog) :„Sjećaš li se kako je u dva, tri poteza „skinuo“ Pejkanov lik ?“

Sinoć si me zvao telefonom ali sam ja spavao, ustvari bio sam u nekakvom bunilu bolje reći polu-

snu, zbog stomačnog virusa koji sam „zakačio“ ni sam ne znam gdje? M. je zapisao tvoje puno ime i prezime i ostavio cedulju na vidnom mjestu.

Dragi moj P. znam da imaš šezdeset i jednu godinu i da te niko više osim tvojih sestara, G..a i

mene, ne zove po nadimku. Ugledan si naučnik, profesor, otac tri divne kćeri i muž drage i dobre

M., svuda te pa i po svijetu zovu imenim i prezimenom ali znam da se nećeš ljutiti na mene što te i dalje oslovljavam nadimkom P..o.

Zvao sam te i dobio na mobilni telefon ali si bio na sastanku.

Javio si mi se dan kasnije dobri moj druže, shvatam tvoju korotu i ja sam u njoj ali moramo živjeti

onako kako je govorio Iguman Stefan (često, vrlo često ga je citirao moj pokojni otac!) : “Sve što dođe ja sam mu naredan.“

Ostaj mi zdravo i veselo, pazi i mazi, kako to samo ti umiješ, svoje đevojčice a

tebe voli i pozdravlja tvoj drug M.

DEVETO PISMO

DEVETO PISMO

Poštovani gospodine Antonio,

„Zaludni pop i jariće krsti“ je poslovica ili bolje, izreka, koja se u narodu koristi da opiše one oso-

be koje se od viška vremena ili lenjosti bave besposlicama.

To bi moglo da znači da takva izreka ne postoji u italijanskom ili portugalskom jeziku? A možda i postoji ali drugačije formulisana.To ćete mi vi reći kada pročitate moje objašnjenje.

Takođe vas je zainteresovalo ono puj, puj, puj, na kraju prethodnog pisma.

Napisao sam da se bojim da se ne ureknem a da se ne bi urekli, odnosno da ne biste bili ureknuti

potrebno je tri puta pljunuti preko levog ramena.

Pljuvanje je jedino rešenje, ako vam pri ruci nije VRATIČ.

Da vam bolje objasnim, navešću šta je o VRATIČU napisao Veselin Čajkanović naš poznati istra-

živač verovanja o biljkama:

„VRATIČ –Rheinfarn (tanacetum crispum, tanacetum vulgare) označava biljku koja magičnim nači-

nom vraća nešto na staro stanje, koje je tuđim vradžbinama bilo poremećeno." Urok je dakle vradžbina koja vas onemogućuje u delanju ili nekom segmentu delanja.

Ja ne verujem u vradžbine ali po navici stečenoj u detinjstvu ili iz osećaja bespomoćnosti,

ponekad se poslužim i tim narodnim „lekom“. Drago mi je ako sam uspeo da vam objasnim

makar i ovako šturo, ono što vas je zanimalo.

Razume se da ste čuli za Danila Kiša! Kako sam mogao i da sumnjam.

Pohvala koju ste napisali za ENCIKLOPEDIJU MRTVIH, čini me ponosnim kao da sam ja autor!

Molim vas da sledeće reči ne shvatite kao laskanje ali i mom su srcu i umu najbliskije SIMON ČUDOTVORAC i KNJIGA KRALJEVA I BUDALA. Navodite deo : “Kruševan podnosi carskoj cenzuri proširenu verziju Zavere i ona će se, pod visokim patronatom Carske garde,

pojaviti, u vidu knjige, godinu dana kasnije. Izdavač je Peterburško društvo gluvo-nemih (Da li se

u tome krije neka simbolika, teško je utvrditi.).“, kao ilustraciju Kišovog visokog književnog talenta,

kombinaciju savršenog stila, faktografije (istinite ili ploda mašte) i finu ironiju koja predviđa i podcrtava gnusobe koje će se dešavati odmotavanjem klupka započetim objavljivanjem Zavere.

Ovog trenutka mi na pamet padaju reči čistačice kancelarije tek preminulog univerzitetskog pro-

fesora, iz knjige Gorana Petrovića SITNIČARNICA KOD SREĆNE RUKE : “Rekao mi je:Sofija, draga, koliko god izgledale različite, knjige se daleko odavde susreću. Kada čitaš jednu izistinski

pažljivo, s punim razumevanjem, to je kao da čitaš mnoge okolne.“

Poštovani gospodine Antonio, moram da vam se pohvalim! Izvinite što skačem s teme na temu,

što možda nepotrebno pravim digresije i zamaram vas ali ja sada znam ime one biljke! Da li je to početak „ozdravljenja“?

Možda je bolje da se ne zanosim previše, vreme je sudija.

Svako vaše pismo me raduje, vaš M.P.

OSMO PISMO

OSMO PISMO

Dragi gospodine Antonio,

Eto usudio sam se, pre svega zbog vašeg insistiranja!

Drago mi je da ste mi napisali ime cveća a posebno mi je drago što nisam bio u pravu skoro paranoično vas svrstavajući u istu kategoriju sa mnom.

Ako ćemo pravo, to mi i odgovara. Ovako ćete potpuno nepristrasno i neopterećeni moći da mi ljubazno pružite pomoć, koju mi uostalom već pružate.

Kažete da vam je žao što ne znate srpski jezik, jer iako ne sumnjate da sam sigurno dobro pre-

veo Jasminine stihove, ipak je mnogo bolje kada se čitaju u originalu. Naravno da se slažem

s vama ali mi prija i to što ste mi naglasili da sam stihove znalački upotrebio u ilustrovanju svog problema.

Potpuno razumem da u stvaralačkom, i pre svega književnom procesu, odnosno u procesu pisanja knjiga, pisac, književnik ima punu slobodu.

Slobo Vujačić-Crnogorac kod Mirka Kovača kaže: “Unošenje biografskih podataka u knjigu to je laž! Prvo: o sebi niko neće da kaže ono što je istinito, drugo: sve što si doživeo je iscrpljeno samim tim što je ograničeno, treće: manjkavo je, jer je poluistina a to je gore od laži.“

Zato i pre svega, volim knjige i misli H.L. Borhesa. I knjige Danila Kiša.

Ne znam da li vam je ime poznato ali vas molim ako nije, da u knjižarama potražite, na primer GROBNICU ZA BORISA DAVIDOVIČA ili ENCIKLOPEDIJU MRTVIH. Dopašće Vam se siguran sam ovaj rasni pisac.

Nemojte mi zameriti što ću Vam citirati deo teksta mađarskog književnika Petera Esterhazija o Danilu Kišu :“...koga je uglavnom bio glas da je Srbin, premda mu je majka bila Crnogorka a otac mađarski Jevrejin, dok on sam, po svemu sudeći, bio jedini Jugosloven, u njemu je kulminirala ona beslovesna ideja zvana Jugoslavija a on je bio skoro jedini egzistencijalni dokaz da različiti narodi nisu stvoreni samo da kolju, već i da obogaćuju jedni druge."

TO BOGATSTVO BIO JE DANILO KIŠ.“ Ovaj divni i istinit opis Danila Kiša, neka vam bude pod-

strek da pročitate makar ove dve knjige koje sam vam preporučio.

Tomas Man kroz usta Faraona Ehnatona u JOSIF I NJEGOVA BRAĆA kaže identično Esterhaziju “Jedni su mrki, drugi crveni, neki opet crni a neki su opet beli kao mleko.....oni imaju krive noseve ili pak pljosnate ili čak i takve koji štrče pravo iz lica; oni se odevaju u šareno ili belo,

u vunu ili lan...ali sve to nije razlog da se ljudi uzajamno ismevaju ili mrze, već je sve to samo

zanimljivo i razlog da jedni druge vole i uvažavaju.“

Oprostite mi na digresiji ali ona ide u prilog vašem odgovoru o autohtonosti autora, književnika i

umetnika uopšte, kako ste to lepo primetili.

Uostalom Fuše je rekao : ”Les paroles sont faites pour cacher nos penses.”

Moram da priznam, mada se bojim da se ne ureknem, da odkako smo počeli da se, vašom

ljubaznošću, dopisujemo, nije mi se još pojavila jedna od onih reči! Puj, puj, puj!

reči! Puj, puj, puj!

Primite najiskrenije pozdrave od M.P.

SEDMO PISMO

SEDMO PISMO

Ne gospodine Tabuki,

Zaista bi bilo preuranjeno da vas oslovljavam sa Antonio! Zahvalan sam vam na vašoj veliloduš-

nosti, ne usuđujem se da napišem prijateljstvu ali smatram da bih sebi doZvolio previše slobode,

ionako imam utisak da preterujem uvlačeći vas u svoje probleme i odvajajući vas od vašeg uistinu

impresivnog i meni veoma dragog spisateljskog rada.

Hvala vam što ste me podsetili na IME RUŽE. I ja sam kao i vi čitajući knjigu imao utisak da je Eko izlažući projekat lavirinta manastirske biblioteke imao na umu mozak! Odgovori, zaboravljena imena, značenje reči, verovatno se, kako vi lucidno primećujete, nalaze u nekoj od odaja lavirinta

mozga. Pitam se da li ću ja imati dovoljno snage i upornosti kao opat od Baskervila da se uhvatim

u koštac sa problemom? I znanja, znanja pre svega!

Svestan sam, uostalom kako mi i vi preporučujete, da bi možda bilo najbolje da se ne obazirem na problem i da se posvetim pametnijim i svrsishodnijim stvarima. U pravu ste savakako ali to

sprovesti u delo nije ni malo lako.

Setite se samo saveta psihijatara i psihologa, koje čovek može pročitati u skoro svakom časo-

pisu ili magazinu: IZBEGAVAJTE STRESNE SITUACIJE!

Molim vas! Ko bi normalan išao u susret stresu? Ali kako se sačuvati od stresa? Nije stres kiša pa raširite kišobran i molim lepo. Stres po pravilu dolazi i nailazi nenadano ili "sačeka" dva, tri

dana od nekog po vas lošeg toka stvari i onda vas opauči tako da se sve puši.

Srce vam preskače, napadi gušenja učestaju, opšta slabost vam kao plima obuzima telo, strah i anksioznost vam zamagljuju svest...

Verujte mi na reč gospodine Tabuki, iste manifestacije doživljavaju moje telo i moj duh kada na scenu stupi „moj problem“!

Kada bi neko ko nema sličnih problema, pročitao pisma koja vam pišem, verovatno bi se nasmejao i rekao: “Zaludan pop i jariće krsti“!

Većina ljudi ne može da se seti ni šta je doručkovala jutros i tome ne pridaje nikakvu važnost a kamo li da se bakće glupostima tipa:“Ne mogu da se setim imena biljke!"

Mene ta činjenica gospodine Tabuki neće obeshrabriti, nastaviću da se samoistražujem, svestan da ne tražim Kamen mudrosti. Uz vašu pomoć, za koju vas za koju vas usrdno molim,

otkriću puteve, pronaći ću, formirati metode i načine da spoznam korene mog problema, moje

anomalije.

Ovo naprosto moram da uradim! Iz knjige pesama LJUDIMA ISTOČNOG NEBA pesnikinje (moje prijateljice) Jasmine Stijović, citiraću početak pesme MUZIKA KAO IZGOVOR :

„Opet već godinama pokušavam da se prisetim reči

koje su bile sastavni deo sna o mojoj rečenici

Ona ih je dakle pojela.

Sasvim ih je isitnila, smrvila sažvakala;

njih više, moglo bi se reći, uopšte i nema,

rečenica je uspela da ukloni sve tragove,

ne zna se više od čega je nastala ni kako

zapravo glasi.

Uradila je to temeljno, krišom od mene.

Kurvinski.

Zahvalan na vašem strpljenju, s poštovanjem M.P.

P.S. Ništa mi niste napisali povodom mog šestog pisma?

PROTIČE ŽIVOT ILI PROTIČEMO MI

Jadni moj LJ.,

Toliko puta sam mislio na tebe iako je prošlo trideset pet godina od kako se nismo ni videli ni čuli. Poslednji put sam o tebi nešto čuo od K. ima tome ravno trideset godina. Mnogo puta sam želeo prolazeći pored poslastičarnice da uđem i pitam za tebe ali nisam. Zašto? Ne umem da objasnim.

Juče se J. prijelo slatko (od skora je počela da jede slatko ali i ljuto, papričice, ren...), ručali smo u "Proleću i lunjali po gradu. Kada smo prolazili pored pošte u Zmaj Jovinoj, J. me upitala : Da li još postoji ona poslastičarnica?“ „Naravno da postoji“ odgovorio sam i počeo da joj pričam o tebi.

Pomenuo sam joj tvoje reči : "Kada budeš kupovao cipele, nemoj to nikako činiti bez mene!“ I zaista najlepše i najbolje cipele koje sam imao u životu, odabrao si mi ti. Ispred tek otvorene

"Obuće" koja je imala izbor kojeg se tada ne bi postidela ni jedna od čuvenih svetskih prodavnica cipela, našli smo se ti, ja i LJ.R. Samouvereno ali ne pretenciozno, znalački ali ne namešteno ili

skorojevićki, jer ništa od toga nisi bio, zatražio si od prodavačice i pružio mi par diskretno zum-

banih cipela od teleće kože. Iako sam se u svom životu (tada naglašeno) izdavao za osobu kojoj

nije previše stalo do toga šta nosi i kako se oblači, bio sam svestan da su te cipele dragulj. Nisam ih skidao dok se nisu sasvim poderale! LJ.R. je kupio par istih cipela ignorišući tvoju

diskretnu napomenu da mu (uz njegov nizak rast i velika stopala, moja napomena) neće stajati baš najbolje, čak si mu pokazao jedan par za koji si mislio da su kao stvorene za njega.

Upoznali smo se na moru, u Dubrovniku 1965 godine. Upoznala nas je V. moja drugarica a tvoja buduća žena. Odmah si me osvojio svojom nenametljivošću.

Stariji od mene samo tri godine, već si proputovao svet, saznao, prihvatio...manire si stekao u svojoj kući/porodici, bolji ti nisu trebali. Potpuno drugačiji u svemu, rano sam shvatio koliko sam

od tebe dobrih i vrednih stvari „pokupio“.

Izlazeći iz poslastičarnice, J. je bila oduševljena voćnom tortom i iznenađena "niskom" cenom,

prišao sam pultu i pitao gospođe iza njega :“Šta je sa mojim LJ., gde je šta radi?" “Jao dragi gospodine, pa LJ. je umro pre dve godine. Razboleo se u Kairu, vratio u Beograd i posle kratkog vremena umro. A sve je sredio da mogu lepo da žive."

Slagao sam da sam se i sam skoro vratio te nisam mogao ni znati, pitao sam za V. "V. je dobro, sada je baka, I. je rodila devojčicu, preslatka je isti LJ.“

Izašao sam potresen.

Verovatno ću se i dalje ponašati kako sam se ponašao i ranije, čeznuti da mi se neko od mojih

drugarica, drugova, prijateljica i prijatelja javi, pozove me, napiše pismo...?! Retko da ređe ne može biti, to činim ja. Zašto mi to predstavlja napor, kada ne prođe ni trenutak a da ne pomislim na nekog od njih!?

Ljudi se iskreno obraduju kada se javim, pozovem ih ali meni je to zaista teško, mučim se dok ne donesem odluku. Za svaku Novu Godinu napravim pedesetak čestitki i pošaljem ih poštom onima koje volim. Nikada neću odustati od tog starinskog i već prevaziđenog običaja.

Svi se obraduju , javljaju mi se telefonom, zahvaljuju često razneženi.

Primetio sam da mi se nije javila moja dobra prijateljica M. iako to ni malo ne liči na nju. Prošao je Januar, prošao Februar, Martu se bliži kraj, počeo sam da strahujem. Njen muž je nekoliko puta bio na ivici smrti, mislim, čak sam ubeđen da ga je samo njena ogromna volja, energija i fanatična posvećenost, izvukla i spasila od kobnog završetka. Pozvaću je, odlučio sam.

Prolazili su dani, meseci i danas kada sam posle duge i zamorne šetnje pored Save, seo na

klupu da popušim cigaretu, izvadio sam mobilni telefon, prelomio sam iako sam strahovao od

onoga što ću čuti sa druge strane! Začuo sam njen dubok prijatan glas: "Nisam stigla da ti se zah-

valim na novogodišnjoj čestitci ali upravo tada su mi se desile razne stvari...gde si, jesi li pored

fiksnog telefona, ne, onda me nazovi kasnije da ti ispričam.“ Hoću, rekao sam, ljubi te drug.

Kada sam pročitao šta sam napisao, pomislio sam da se bojim da pozovem bilo koga zbog stra-

ha od loših vesti, kojih mi je život krcat. Inače, prošlo je već više od dva meseca a ja joj se još nisam javio.

Setio sam se i podsetio J., kako je tetka Jelka, moja strina (uopšte ne znam zašto smo je zvali tetka, osim ako nam još kao deci nije reč strina zvučala grublje od tetka?), kod tvojih i jedino kod njih (!) poručivala tortu za rođendan našeg sina. Sremica, bila je vrsna kuvarica, njena jela, kolači i

torte su bili izazov za nepca i blagoutrobije. Ipak, ona je kao što rekoh imala beskrajno poverenje u

poslastičarnicu tvoje porodice, naravno ne bez razloga.

Dragi LJ. , osećam se kao da sam sačinjen od praznina. Ti si jedna od njih.

Tvoj M.

P.S. Svašta se desilo u međuvremenu, jedva sam juna meseca povratio majku u život, ja sam 25.

decembra 2006 godine preživeo infarkt... i naravno kako to već ide, nisam se javio mojoj M.!

Ali! Pre neki dan na pijaci, neko me pozvao po imenu. Bio je to Lj. muž moje M. Bože mili! Ispričao mi je da je M. odstranjena dojka, da je dugo bila bez kose posle Hemo terapije...Kada sam došao kući pozvao sam je. Lj se još nije bio vratio s pijace, bila je iznenađena i obradovana. Ispričali smo smo se bez patetike isamosažaljenja, poželeli jedno drugom sve najbolje i obećali da ćemo piti kafu na nekom od splavova, kada nam bude bolje.

Dragi moj LJ., pišem ti kao da si živ i skoro da sam uveren da će ovo pismo na nekakav neobi-

čan i neuobičajen način dopreti do tebe, da ćeš me posavetovati, ukazati gde grešim, reći mi nešto što još ne znam...

PREISPITIVANJE

Da li sam oboleo od Logoreje i skribomanije? Ovo sam pitanje postavio sebi posle ponoći, pred samo "uvaljivanje" u san? Sada, danas, jutros dok u "Paleti" pijem produženi sa mlekom, mislim da sam se ustvari "otkačio"! Prosto naprosto MORAM da pišem, pa čitao to neko (iko) ili ne. Za Logoreju nisam sasvim siguran, ne mogu da se uzdržim a istovremeno strepim da ljudima (prijateljicama i prijateljima) ne postanem dosadan, neizdržljiv, da počnu da me izbegavaju. Kao olakšavajuću okolnost, sebi pripisujem sposobnost da čujem i saslušam druge, vrlo pažljivo i koncentrisano. Dešava se da sagovornika koga su prekinuli u pola rečenice, uspešno vratim na temu iako je "pogubio konce". Ovo je "živa istina" i ne spada u arsenal (svako ga od nas ima) samoopravdavanja. Kako god, ja ću nastaviti da pišem na svom Blogu a dovoljno sam zreo da prihvatim ili bar proanaliziram kritike, zamerke i slično tog tipa ali ih za sada nema. Navali narode! I subjektivno što je moguće više. P.S. Ili ovaj moj Blog niko ne čita ili sam ja nešto zabrljao sa "alatima" i "opcijama", niko ni da me pljune a kamo li da mi kaže zdravo. Je li to sujeta proradila a ovamo prethodno tvrdim da pišem zato što MORAM, pa čitao to neko ili ne?! Ipak nastavljam da pišem. Miško Petrović U Beogradu, 26.Oktobra 2007.

ŠESTO PISMO

ŠESTO PISMO

Gospodine Tabuki,

Očekujući vaš odgovor ne mogu da se uzdržim a da vam ne postavim jedno pitanje.

U priči HESPERIDE sa podnaslovom San-pismo, opisujete šta prvo ugledate prilazeći ostrvu a onda sledi opis cveća: VISOKOG I CRVENOG, MESNATOG KAO VOĆE, KAKVO NIKAD NISAM VIDEO.

Nastavljate dalje priču a da niste naveli ime tog cveća!

Šta je u pitanju? Teško mogu poverovati da ne znate ime i da se niste raspitali i informisali.Pogledajte, pročitajte taj

plastičan opis cveća kakvo nikad niste videli pre! Da vam cveće nije važno pa ni njegovo ime, ne biste ga uopšte

pominjali a kamo li onako opisali. A možda...? Ne usuđujem se da napišem ono što što mi pada na pamet! Ipak! Imajte molim vas razumevanja za mene, možda i vi kao kao i ja ne možete da se setite imena cveća?!

Ako nas je dvojica, ta činjenica je od posebne važnosti! Možda nas ima pedeset a šta kažete na mogućnost rapid-

nog širenja anomalije, na epidemiju?

Ne! To zaista zvuči paranoično.

Poštovani gospodine molim vas da me umirite, recite mi da grešim, recite mi.....ne znam, recite mi... izvinite, možda tražim od vas previše.

Pomalo unezveren, s poštovanjem M.P.