IN MEMORIAM

Umro je Veselin Drašković, Akademski slikar iz Beograda. Umro je moj drug, prijatelj, čovek sa kojim sam 1969 godine upisao Akademiju likovnih umetnosti, umro je Vesa, Vecko, slikar rasni Veselin Drašković! Videli smo se pre nepunih dva meseca, pitao me : "Hoćemo li opet u Gračanicu?" Naravno, odgovorio sam, što god da se desi, ubeđen sam da ćemo otići i družiti se sa Srećkom, Krdžom, Androm, Mikcem...jedino nas silom mogu sprečiti. Pogledao me očima koje su (kao i uvek) izgledale istovremeno začuđene i nasmešene : "Verujem ti, jedva čekam!" Naše prijateljstvo traje, trajalo je skoro četrdeset godina, dešavalo se da prođe i puna godina da se ne vidimo ali kada bismo se sreli, sve je bilo kao da se nismo rastajali, kao da smo neprekidno zajedno. Vecko, kako sam voleo da mu tepam, bio je neverovatno sazdana osoba, introvertan, po unutarnjem kodu osamljenik a opet i ekstrovertan, druželjubiv, omiljen, neizmerno duhovit. Bezbroj je anegdota i situacija, naravno istinitih, koje su sačinjavale i činile njegovo bitisanje na zemljinom šaru. Podvalčim "na zemljinom šaru", jer je Vese bilo svuda i na svakom mestu, najčešće na najneočekivanijem! Malo je ljudi, od Roma/Cigana ispod Gazele, preko sveštenika i monaha Svete Gore Atonske, Akademika, pa sve do policajaca/pozornika koji su ga redovno legitimisali, koji ga, kada bi ga upoznali ili bar s njim razmenili nekoliko rečenica, nisu bez izuzetka zavoleli i prigrlili. Naizgled nekomunikativan, nije mogao sprečiti isijavanje sopstvene ljudskosti i delikatne, prefinjene prirode.

Još na Akademiji sam zavoleo njegov rad, njegov način konstruisanja slike kojem je uvek prethodio proces gledanja, posmatranja, sagledavanja objekta sa svih njegovih strana , uglova i aspekata. Vesine slike su bile likovno i "arhitektonsko" delo. Početkom sedamdesetih godina pisao sam nekakve pesme, više beleške u prozi i jedna od njih je nosila naziv : VESELINU DRAŠKOVIĆU. I danas stojim iza toga!

Još sam "sleđen" saznanjem da mojeg Vecka nema više, izgubio sam druga, prijatelja, zlato od čoveka kojeg sam iskreno voleo a srpska umetnost, iako odavno nesvesna pravih vrednosti, velikog, nepatvorenog, retkog i rasnog slikara i umetnika!

Naknadno dopisujem:

Danas 4.novembra 2008 godine sam se sastao sa Sanjom Knežević, Veckovom sestričinom, inače umetnicom, umetničkim fotografom, koja upravo završava studije na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu. Donela je i pokazala mi je svoje radove u portfoliju i objavljene u eminentnim časopisima, stigla je čak i u NATIONAL GEOGRAPHY! Izuzetno je talentovana i ima ono "nešto" bez čega umetnik nije umetnik. Ali ostavimo to po strani. U razgovoru, sedeli smo u "Kolarcu", ni sam ne znam kako, pomenuo sam joj da sam davnih sedamdesetih pisao nekakve pesme u prozi i da sam jednu posvetio njenom ujaku a mom dragom drugu i prijatelju Veci Draškoviću. Sanja me zapitala da li sam je stavio na Blog. Evo to sada činim odužujući se i na ovaj način prijatelju koga ne mogu da prežalim.

VESELINU DRAŠKOVIĆU 21.07 1975 god.

Živeo je, živi život kao pticu, kao ne ostavljam za sutra. Nedovršen kao njegovi portreti, siguran u boju, zamazan kao neoprani tanjir, stopalima od sedam milja pridržava mudru kovrdžavu glavu. Voleo je, voli ptice i pse i mačka Adolfa. Čovek bez babe, dete neudatih prijateljica, Slikar, biljka, leteća ptica, sutrašnje sutra, Slikar rasni Veselin Drašković